ОНО помоћу чега је Доналд Трамп ушао Белу кућу слободно се може назвати конзервативним социјализмом, а инаугурациони говор је био његов манифест.
Већ у првим реакцијама на инаугурациони говор председника САД Доналда Трампа бојажљиво се чула реч „социјализам“…
Оно што смо чули у Трамповом инаугурационом говору је нешто најважније не само за означавање „трампизма“, не само за данашњу Америку, која с одређеним неповерењем и страхом гледа на свог новог председника, већ и најважније за наступајућу епоху у целини.
Не ради се о левичарском социјализму, у духу Бернија Сандерса или културног марксизма, већ о традиционалном, десничарском социјализму из идеја и радова фон Штајна, Бизмарка, Фихтеа („Писма немачкој нацији“), Шпенглера („Прусијанизам и социјализам“).
Или, што је, разуме се, тачније и ближе Трампу, у духу идеја Хјуа Лонга, Хенрија Форда, Џона Кенедија, „великог друштва“ Линдона Џонсона и Никсоновог динамичног конзерватизма.
Ради се о својеврсном данашњем, савременом, позитивном збиру свих тих идеја.
Под конзервативним социјализмом подразумевамо идеологију која је, пре свега, суштински антилиберална. Али и антимарксистичка. Идеологију која не ставља на прво место „слободу појединца“, нити „класну борбу“, већ – јединство народа.
То је главна одлика конзервативног социјализма.
Наравно, конзервативни социјализам признаје слободу појединца, али пре свега – јединство. Свакако, признаје и лични успех, али у првом реду – заједничко добро, добро народа. Наравно, и он такође говори о „борби“. Али, нипошто у духу „класне борбе“ марксизма.
Јединство народа на којем инсистира конзервативни социјализам засновано је на привржености заједничким вредностима, на патриотизму уздигнутом на високо место, и оно тврди да народ није некакав ток елементарних честица или хрпа камења разбацаног по пољу, већ нешто што има једну душу, једно срце, један кардиоваскуларни систем. А држава је дом за то „нешто“, дом за народ.
Та идеологија, даље, тврди да је управо народ (а не нека елита одвојена од њега) истински газда своје земље и носилац власти у њој.
И на крају, та идеологија је максимално активна, она зове на организовање заједничке ствари, на остваривање заједничког сна. И тај заједнички сан повезује народ заједничким узвишеним духом.
Још једном ћемо нагласити суштинску разлику између тог десничарског социјализма од левичарског, марксистичког социјализма.
Конзервативни социјализам одбацује класну борбу. Он ни начелно не говори о уништавању „превазиђених класа“ или приватној својини и не проглашава својим непријатељем капитал. Он разликује радни и шпекулативни капитал.
Зашто индустријалац мора да буде непријатељ раднику?
Индустријалац је исто трудбеник, одличан организатор производње. Где је радост у томе што сиромашни уништавају те талентоване организаторе који раде на добро целе државе? Суштина је у другом, у томе да богати помогну сиромашнима. Пошто смо сви ми један народ. Пошто тако учи Бог.
Управо о томе говори Трамп.
Конзервативни социјализам прекида класну борбу, указујући људима – и богатим и сиромашним – на њихово крвно сродство пред Богом, нацијом и заједничком домовином.
А за свог главног непријатеља не проглашава приватну својину као такву, не капитал као такав, већ међународни капитал, финансијски, шпекулативни. Капитал који није национални, који није у функцији добра народа, већ онај који организује елиту, чији је једини темељ износ на рачуну у банци.
Та елита нема ништа заједничко с народом, она презире народ и само се богати од његовог рада. Њу баш брига за земљу и људе који у њој живе. Њен једини темељ је злато, а једини циљ – владавина светом.
Управо ту врсту капитала Хенри Форд је својевремено прогласио главним непријатељем нације, народа и света у целини. „Паразити са Вол стрита не производе ништа осим папира“, и „једини начин да се постигне мир у свету је да се онемогући 50 највећих међународних банкара да се баве својим бизнисом“ – тако је говорио Форд, који је био потпуно уверен да управо међународни банкари стоје иза свих светских ратова.
То данас понавља и Трамп: „Предуго је мала група људи у престоници наше земље уживала плодове владавине, државне власти, а трошкови су падали на плећа људи“.
Трамп је обећао да ће променити ту ситуацију, обећао је да ће одузети власт елитама и вратити је народу, обећао је промене које ће почети „сада и овде“.
Да, то је романтика и популизам.
Први покушај финансијске елите да преузме власт био је под председником САД Вудроом Вилсоном и групом његових саветника одмах по окончању Првог светског рата.
Пошто су САД биле његов главни спонзор (преко највеће централне банке на свету – америчког Система федералних резерви, основане пред сам почетак рата), оне су биле и његов главни профитер.
Управо су банкари, власници Федералних резерви чинили окосницу Вилсонове делегације која је стигла у Версај ради одређивања послератног светског поретка. Суштина њихових предлога сводила се на имплементацију „Монроове доктрине“ (у суштини – америчке доминације) на светском нивоу и стварање Друштва народа са водећом улогом САД.
Тамо су саветници и најближи сарадници Вилсона – банкар Бернард Барух, „пуковник“ Хаус и Фердинанд Еберштат – покушали да спроведу стварање „Друштва за обезбеђивање мира“ са сопственим оружаним снагама и овлашћењима светског судије.
„У суштини, Вилсонове идеје требало је да се претворе у институције еквивалентне светској влади“, како је добро приметио Хенри Кисинџер у својој књизи „Дипломатија“.
Испоставило се да је версајски систем веома мало налик светској диктатури, коју су толико желеле финансијске елите. Међутим, рад на стварању „Лиге Мира“ се наставио.
У циљу промовисања идеја неолиберализма, тада је у Версају био формиран Савет за међународне односе у Њујорку и Краљевски институт међународних послова у Лондону (својеврсне институције за утицање великог новца на велику политику).
Тада су водећи банкари Федералних резерви покренули и тзв. трансатлантски промет папира (израз Кејнса), шпекулативну шему у оквиру које су огромни износи немачких репарација пролазили кроз централне банке Берлина, Лондона, Париза и Њујорка, терајући европске земље на државно задуживање, богатећи банкаре Система федералних резерви САД.
Тај систем „меке окупације Европе“ срушио се после краха берзе 1929. године. Мрак Велике депресије спустио се на цело западни свет.
Излаз из настале ситуације био је Други светски рат.
Одмах по окончању рата, Барух ће изнети идеју стварања међународне Атомске комисије, која би надзирала ширење атомског оружја.
Истовремено су се преко Маршаловог плана (нове верзије Дозовог плана) и стварања Европске заједнице за угаљ и челик (прототипа будућег заједничког тржишта и ЕУ) европске државе претварале у економске колоније америчког финансијског капитала с једном анационалном наддржавном влашћу.
Након распада СССР, процес глобализације ушао је у нову фазу. Стављање светског простора под власт међународне финансијске олигархије започело је у освит 1990-тих. Прво под паролом „краја историје“, а затим „сукоба цивилизација“. Али, већ 2017-те се све то претворило у светски хаос какав није виђен још од Тридесетогодишњег рата у 17-ом веку у Европи.
Све то време традиционални амерички конзервативци настављали су да пружају очајнички отпор плановима тоталне експанзије банкара.
Након Другог светског рата, сенатор Роберт Тафт изнео је слоган америчких неинтервенциониста „America First“ („Америка на првом месту“) против хладног рата и Вијетнамског рата.
Тафт се двапут кандидовао за председника, желећи да врати Америку на пут разумног изолационизма, и двапут је доживео неуспех.
Сличну судбину су доживели и „Велико друштво“ Џонсона, и динамични конзерватизам Никсона. Све до недавно, ветар је дувао у друга једра. Али, изгледа да је сад почео нагло да се мења.
Избор Трампа се већ може слободно назвати револуцијом. Тачније, антиглобалистичком контрареволуцијом. Трамп је у свом инаугурационом говору у потпуности оживео пароле традиционалне конзервативне Америке и уздигао их, као знамење победе, над Белом кућом.
Трамп је тиме објавио рат неоконзервативцима, неолибералима, Вол стриту и целој вашингтонској клици њихових агената од утицаја. Истовремено се пред нашим очима одвија незабележени пораст националне самосвести у Европи.
Разуме се, још увек је рано говорити о победи.
Али, ево о чему је заиста дошло време да се замислимо и почнемо да говоримо: о новом друштву које бисмо желели да видимо уместо пропадајуће либералне демократије; о традиционалном хришћанском друштву које се поново враћа у свет, о друштву конзервативног социјализма које се помаља.
Пише: Владимир МОЖЕГОВ, Факти
фото: АП
