Шабачки вашар: Љуљај Гара све док има пара!

НИШТА више није као што је било. И надалеко чувени шабачки вашар није као што је био. Нема душу!

Некадашње урнебесно, општенародно весеље постало је слика и прилика преживљавања. Лакмус овог времена. Место на коме се, као на пијаци, вага снага између привидне среће, бескрупулозних продаваца магле и – стварности. Оне стварности у којој тек понеко себи приушти „клофер“ за комарце, балон за дете… половну робу, таман толику да стаје у једну пластичну кесу… попије пиво и поједе комад „печења јарећег“.

– Већина ни за та, обична задовољства, данас нема – каже Видосав Живановић, овдашњи путник ововременим дневним улицама, вашарским. – Гледам људе. Иду. Тумарају. Разгледају. Застану, једино, кад их са вампирских појачала позову: Дођи, види, па иди… Застану и оду.

Прва слика са узвишице, одакле се силази у вашариште – привид је масовног спектакла. Неухватљивог и неописивог. Електронска халабука. Промукли гласови вашарских навијача у сагласју су са новокомпонованим хитовима турбофолка. Мравињак од људи. Не зна се да ли звуци покрећу људе, или људи овај мравињак?

Врте се рингишпили. Тобогани се спуштају и подижу. А, само једно дете на рингишпилу. Покушава да маленим ручицама дохвати мамац у ваздуху – плишаног медведића… Једно дете и на тобогану, а читаве породице, овде, са узвишице, „убеђују“ децу да су ове справе опасне.

Омамљује мирис роштиља. Куваног купуса и пасуља из земљаних лонаца. Мућкалица. Печења. Паприка, белолучених. Све мирише и све ври. Тражи се више сенф од туцане паприке.

Протежу се беле и сиве шатре на традиционалном шабачком вашару који је од традиције сачувао једино – да траје четири дана. Од протеклог четвртка до данас, на Малу Госпојину. Беле су за вечерња весеља. А сиве, ти некадашњи војнички логорски шатори, препуне су половне робе. Изнад две, чак, подигнута је застава Италије. Знак: овде је италијански „секнд хенд“. И, код ових небројених шатри, највећа је гужва.

На узвишици Јован Манђелоски, из Шашинаца, зауставио запрегу. Тера расну кобилу Зеленку на вашариште. Дотерао и њено ждребе. Везао га за шпедитер који вуче остарели, али још држећи вранац. А животиње неће у вашариште. Наћулили уши. Укопитили се и њиште. Неће у ову гунгулу.

– Шта ћу!? Трећи дан их утерујем, а сламе је све мање – говори Јован. – Зеленку ценим хиљаду и по евра… Мало? Знам да је мало! Несрећан сам, али немам избора.

Јованов син, Стаћо, шиба ждребе. Кобилу. Вранца. Ни једно да макне.

Манђелоски остају на узвишици. Ми улазимо у вашариште, по задатку: шта је, овде данас, остало од оне песме „Хоћемо ли у Шабац на вашар?“

На самом старту закључујемо да је сва могућа и немогућа техника потребна да опише ту маглу и стварност. Зумира сисате келнерице, усукане џепароше, просјачке штапове, румене полицајце на моторима, трговце који нуде „гаће, неношене“ за педесет динара… Чарапе „пет пари за сто динари“, десет сунђера за исте паре „за домаћице, које за кућу маре“… Кинески јастуци, „два пара за песто динара“. Ту су и регистарске ознаке, по вољи, са именима „живих и неживих“. Лицитарска срца и свилене бомбоне, тек су крајичак традиције… А недалеко су и половне плинске боце… Половне конзерве, са половним „Синалком“. Половне машине за прање аутомобила под притиском. Пумпе за бунаре… Нове завесе: „роба из Турске“.

– Никад више људи, а никад мање зараде – каже трговац завесама и мебл штофовима. – Народ иде и гледа, ми никад јефтинији, а нико не купује.

Девојка, окићена златом, недалеко одавде нуди ћилиме. Три хиљаде по комаду!? Толико кошта нечији давнашњи труд. И, можда, нечији најлепши девојачки снови? Можда плетиво нечије мајке да дарује снају?

Светомир Павловић из Лешнице се премишља:

– Купио бих овај са шарама, али не знам да ли је са мртваца украден.

У вашарској улици, лево, у делу одакле још нису исушени трагови поплаве, занатлије изложили клупе у пуном дрвету. Недалеко одавде пинтери нуде бурад. Ту су и плетене корпе, балони за ракију оплетени врбом… Све зачињено мирисом са џиновских роштиља.

– Купите, мајке, ове жабице које се радо купају у води – довикује Златко Симић, док у лавор са водом баца мале пластичне, зелене водоземце. – Видите како се оне, радо, купају. И ваша деца, кад виде како се жабе купају, морају и они.

Жабе се преврћу. Окрећу у лавору. Деца плачу. Што због жаба, што од питона које је око себе опасао Никола из Панчева. Он позива деда Радоја из Свилеуве да се слика са змијама.

Радоје под шајкачом. Изуо опанке. Продаје тоцила.

– Имамо ми змија, дете, данас колико желиш – стиже одговор. – Нас сељаке вазда су уједале.

Отуд, из сивих шатора – невиђена гужва. Гужва из шатри са половном робом. Ово је најпосећеније место на шабачком вашару у трајању од изласка до заласка сунца. Рекламе су видљиве. Сва роба је од сто до шестсто динара. Ташне. кошуље. Чизме. Ципеле. Јакне.
Окреће народ половну робу. Преврће. Између се провлачи конобар са печеном јагњећом главом на тацни. Глава – сто динара.
Има ли игде некадашње душе надалеко чувеног шабачког вашара?

– Нема, брате – каже Љубоје Исаковић. – Некада је тога било… А данас? Једни је узеше. А једни продадоше.

ЉУЉАЈ ГАРА ДОК ИМА ПАРА

– ДВА месеца смо жена и ја штедели за једну ноћ на вашару – каже нам Живко Матић. – Три туре по пола литре пива, кило прасетине и весеља до последњег госта за жену и мене. То ти је: љуљај Гара све док има пара.

А КАД ПАДНЕ НОЋ…

НА вашаришту је, кад падне ноћ, скупље и пиво и печење. Цене се готово удвостручују, јер стижу и певаљке и певачице. Музички динар се не наплаћује, све је урачунато у трајање до зоре.

Милена Марковић, Новости