13.07.2011. –
Све упорније долази у свест помисао да Венецуела представља следећу границу у глобалистичком крсташком походу САД, чији је циљ успостављање контроле над резервама нафте и гаса. Чини се невероватним да и после толико крвавих операција у земљама Азије и Африке, богатим нафтом, које су извели Пентагон и специјалне службе САД, Империја још увек не контролише стратешке резерве венецуеланских угљоводоника. Према приближним прорачунима има их за 100 – 150 година интензивне експлоатације.
Вашингтон има „гвоздено“ образложење за освајање венецуеланске нафте: на челу земље се налази Хуго Чавес – „антиамерички диктатор“, пријатељ браће Кастро, Иранца Ахмадинеџада, Либијца Гадафија, Сиријца Асада и још неких политичара, који сe налазе на списку за „чишћење“. Чавес се нерационално односи према коришћењу нафтног долара, њиме плаћа извоз своје револуције по континенту, стимулише формирање интеграционих удружење – све без САД. Планира да Венецуелу претвори у „регионалну државу, наоружану до зуба“. Али ако диктатору одузмемо његове огромне финансијске могућности – сви његови пројекти ће се у тренутку распасти у парампарчад.
У сталном рату САД за нафту, пуцњи против Венецуеле одјекују од децембра 2002. године, када су управљачи нафтном компанијом PDVSA организовали штрајк са 20.000 радника и службеника. Саботаже на комплексима за прераду нафте, километарски редови на пумпама, криза са гасом за домаћинства – рачунало се да ће то потпуно уздрмати Чавесов режим. Међутим, његови саборци су испољили чврстину. Штрајк је у фебруару 2003. године поражен, и PDVSA је сасвим прешла у руке државе. „Пета колона“ која је у компанији радила за интересе САД је откривена, многе вође су побегле у иностранство. Око 15.000 нафташа је добило отказ, а губици компаније су премашили 10 милијарди долара.
Ренесанса PDVSA је од стране боливијског руководства и оног дела персонала који није потпао под уцене и претње завереника захтевала невероватну снагу. Рад Чавеса на учвршћењу позиција ОПЕК, одређивање правила у вези са количином нафте која се експлоатише, одређивање праведних цена и т.д. је помогао да том картелу порасту и ауторитет и утицај. ОПЕК је ојачао, стекао озбиљан утицај на међународној арени. Доста користи из тога је извукла и Русија, јер њена економија плута захваљујући високим ценама угљоводоника. Подршку Каракаса у периоду економске кризе је добила и социјалистичка Куба, чији се брз крах наговештава већ извесно време.
Мрачне прогнозе аналитичара који са нафтним компанијама САД и Западне Европе сарађују на осуди енергетске политике Чавеса и њене „социјалне оријентације“, правца ка „ повлашћеним испорукама“ јужноамеричким потрошачима, укључујући и формирање Петрокарибе, нису се обистиниле. Управо нафтни фактор Чавесовој власти обезбеђује и стабилност, и његов ауторитет у међународним круговима. Венецуелански руководилац успешно доказује да је државна контрола нафте важан елемент у обезбеђењу социјално-политичке стабилности земље. Направљена би била грешка, уколико би се сматрало да су САД увеле санкције због државне нафтне компаније PDVSA само зато, што је та компанија послала у Иран танкер са 20.000 тона бензина. Заменик државног секретара САД Џејмс Стајнберг је подвукао да су санкциониране и компаније из других земаља. Као, то је сигнал оним нафтним и поморским компанијама које тргују угљоводоницима са Техераном: „Ми стављамо на знање свакоме ко има намеру да и убудуће неодговорно подржава енергетски сектор Ирана, да очекује врло озбиљне последице“.
У Венецуели су убеђени да главни циљ репресија Стејт департмента не представљају мање битне компаније Уједињених арапских емирата, Сингапура, Монака и осталих земаља, већ управо PDVSA. За сада санкције имају карактеристике „пробног метка“: венецуелска компанија је лишена права да закључује државне уговоре са САД, да буде финансирана у вези са експортно-импортним операцијама, а лишена је и савремених технологија за експлоатацију и прераду нафте. То баш и није тако страшно: PDVSAје сасвим добро пролазила и без уговора са администрацијом САД, одавно јој у нафтној грани не треба финансијска подршка Империје, а за усвајање најсавременијих технологија постоји сопствена поуздана база.
Хуго Чавес је на испад Стејт депармента одреаговао преко Твитера: „Санкције против Боливарове отаџбине, које ће увести влада гринга? Па, добро – добро нам дошли, мистер Обама! Само – немојте заборавити – ми смо ипак Боливарови синови!“ – написао је Чавес и констатовао да се венецуелској државној компанији „неће бранити да продаје нафту Сједињеним државама“. На конференцији за штампу која је организована истог дана када је стигло саопштење о санкцијама (24. маја) министар иностраних послова Николас Мадуро је рекао да кабинет министара разматра ситуацију, оцењујући у којој се мери санкције Вашингтона тичу стабилног функционисања корпорације PDVSAи испоруке 1,2 млн барела венецуелске нафте дневно северноамеричком тржишту“. Министар је констатовао да ће одговор Венецуеле на империјалистичку агресију „бити адекватан“. „У сваком случају, као никада досада, ми ћемо јачати братске односе са Ираном, који су искључиво мирнодопског карактера“ – изјавио је Николас Мадуро.
У вези са бајком да Иран прави атомско оружје венецуелско руководство је реаговало више пута. Вашингтон користи лажи против Техерана исто онако, како је то чинио против Багдада у периоду припреме напада на Ирак. У Ираку нису нашли никакво масовно оружје, али екстаза пропаганде је достигла тачку паљења толику, да су се многи становници „највећег села на свету“ ледили од ужаса очекујући „акцију одмазде“ од стране Садама Хусеина.
Античавестички стереотипови су се у изобиљу појављивали и код Буша-млађег. Ослањали су се на тврдње да Чавес подржава арапске терористе, који су за војно-диверзиону припрему користили тајне полигоне у Венецуели. Најчешће је помињано острво Маргарита, зона слободне трговине, у којој живи омања колонија избеглица са Блиског Истока. Аутор ових редова је више пута путовао на то острво, комуницирао са дружељубивим арапским трговцима и, наравно, није могао чак ни да претпостави, да ће све њих будни амерички обавештајци укључити у војне ћелије „Хезболаха“. Било како да било, та пропагандна кајгана је почела да живи потпуно самостално. Сваки нови командант Јужне групе Војних снага САД сада обавезно изјављује да на венецуеланском острву Маргарита постоји тренажни логор за терористе. Специјалне службе САД такође експлоатишу тему да у венецуеланској држави Боливар иранци експлоатишу руднике урана. Ту негде мора да су и „тајне лабораторије“ Ирана у којима се испитују експериментални узорци атомског оружја…
Последње саопштење из те серије се појавило у немачким новинама DieWelt: иранци граде базу за лансирање ракета по објектима САД на полуострву Парагуана (раније су планови за изградњу такве базе приписивани Русији). Чавес је брзо реаговао: на заседању савета министара пред телевизијским камерама је показао фотографије генератора ветра са тог песчаног полуострва. „Ово су те иранске ракете, – рекао је Чавес.- Свака лансирна рампа има три ракете (лопатице). Једна је усмерена ка Вашингтону, друга – Њујорку, а трећа – ка Мајамију. А уствари би се рекло да је зарибао спутњик јенкија за шпијунажу“. А подпредседник Елиас Хагуа: измишљотина је фабрикована „да би се нашао разлог за напад на Венецуелу“.
До таквог закључка сада многи долазе. Приближавају се председнички избори 2012. године. Чавес, према анкетама, нема супарника. Када би избори били данас он би апсолутно био победник. Зато САД, користећи искуство из Туниса, Египта и Либије, покушавају да у самој земљи створе унутрашња огњишта. На дневном реду је дошла дестабилизација Венецуеле!Како би ујединили опозицију користе социјалне мреже Интернета, проамеричка научно-производна удружења, радикале из покрета младих, колумбијске ратнике из кобајаги распуштених „одреда за самоодбрану“ AUC. Посебну пажњу координатори завере посвећују врбовању дезертера из боливаријанских редова. Амбициозних политичара који раскидају са Чавесом у земљи је све више. Од љубави до мржње је само један корак. „«Globovisión»- водећи заверенички телевизијски канал – добија могућност за рад пре свих.
Испирање мозгова се за опозиционе медије претворило у најважнији „просветитељско-информациони задатак“. Венецуеланцима утувавају у главу да је у њиховој земљи највећи криминал. Да наркобарони послују потпуно слободно јер од стране полиције нема одговора. Да Чавес подстиче корупцију, како би међу органима власти одобровољио чиновнике. Да се нафта распродаје у бесцење у интересу неспособних сарадника из ALBA(Боливаријанске алијансе за народе Латинске Америке), пре свега кубанаца. Да је инфраструктура Венецуеле дошла до стања кризе, те одатле редовна искључења струје, похабаност асфалта на путевима, прекиди у снабдевању питком водом и повремени мањкови хране у продавницама.
Медији из све снаге дискутују о бесперспективности политичке, трговинско-привредне и војне сарадње Венецуеле са Русијом и Кином. Одбрамбени потенцијал Венецуеле слабе санкције САД против војно-индустријске корпорације Cavim. Руским медијима се омакло: „Из неразумљивих разлога Стејт департмент није образложио санкције према Cavim“. А шта је ту неразумљиво, и зашто уопште да се било шта образлаже? У САД јако не воле када их избацују са традиционалних тржишта оружја – ето то је то.
*****
Претпоставља се да ће као детонатор за експлозију у Венецуели послужити убиство једног од опозиционих лидера. Могуће је да ће ради јачег политичког ефекта на смрт да се осуди неколико људи. А онда – познати сценарио. Нико у Пентагону и штабу НАТО до сада није повукао „План Балбоа“, којим се предвиђа „нормализација“ ситуације у Венецуели…
Нил Никандров,
