Док броји своје последње дане режим не пропушта да отме сваки цент до кога може да дође. Пре девет година су провизије за функционере код јавних набавки и доделе послова износиле 30 одсто, а сада су се попеле на 200 одсто. Држава се убрзано задужује и од народа се све више отима, јер треба намирити оне којима никада није доста.
Милан Маленовић
У Србији преко пола милиона грађана нема довољно средстава за преживљавање. Ово бар тврди званична статистика која не види најмање још толико грађана који су пријављени да раде, али не добијају плату. Шта власт чини да им се помогне? Не чини ништа!
Само њих 35.000 има могућност да се храни у јавним кухињама и да макар мало ублажи глад. Једна читатељка из Новог Сада нам је јавила како је упознала једног просјака који на име социјалне помоћи добија пет хиљада динара месечно. То је понижавајуће, али социјална помоћ је у Србији и замишљена као нешто што понижава, уместо да помаже. Јер, колико год се власт трудила она буџет не може да напуни онолико колико је довољно богатима, али никада задовољнима, па зато мора да се штеди на обичном, сиромашном становништву.
У Србији има преко 20.000 бескућника, од тог броја око 17.000 је у Београду који располаже једним јединим смештајем за њих са само 70 кревета!?! Проблем су и јавна купатила, којих нема. Односно постоји једно за мигранте и сиромашне, у Ломиној улици, које је отворено крајем прошле године, а које је изграђено приватним донацијама. Наша власт ни за толико није имала пара. Улаз је бесплатан, али места има само за нешто више од 50 људи.
Турска је одлучила да донира новац за обнову Парног купатила (хамама) на Дорћолу, али ће се тамо улаз наплаћивати.
У знак солидарности са напаћеним народом министри у влади Србије су своје плате и накнаде за чланство у разним управним одборима увећали за „само” око 40 одсто. Ипак, и овако „скромна” повећања су десет пута већа од најављеног повећања плата запослених у јавном сектору Најбоље је прошао лидер Покретних социјалиста и наводни левичар Александар Вулин који не само да је добио ново министарство, већ и повишицу од 140 одсто. Требало је и више, али је криза….
За сиротињу пара нема, али зато има пара за фараонске пројекте којима овај режим не само да жели себи да подигне споменик, већ и да се додатно накраде, као да им ни ово до сада није било довољно.
Kада неки пројекат финансира Европска Унија, строго се води рачуна о сваком центу. Могућност крађе је минимална. Kинези и Руси нису тако строги када нам дају наменске кредите – њима је најважније да посао добију њихове компаније и да зајам са све каматом буде уредно враћен. Због тога наша власт све чешће одлучује да се задужи на Истоку, а све мање на Западу.
Пругу Београд – Нови Сад правимо од кинеских и делимично руских кредита, а за 86 километара узето је 850 милиона евра кредита од ове две државе. По тој рачуници, један километар нас кошта око 10 милиона евра.
Европска Унија кредитира изградњу пруге од Београда до границе са Северном Македонијом. Траса је дугачка 340 километара и по рачуници пруге ка Новом Саду требало би да кошта преко три милијарде евра. Пошто овде нема астрономске „уградње” на коју су напредњаци навикли, цена је нешто већа од трећине оне коју бисмо платили Kинезима, односно износи 1,2 милијарде евра. Тиме је решена мистерија због чега овај режим најрадије сарађује са Kином од које се највише и задужује – ту се украде и до 200 одсто реалне цене.
Сада власт планира нову пљачку која ће нас дефинитивно уништити – ново задуживање у току ове године и то у висини од 7,5 милијарди евра!
Новац, међутим неће бити искоришћен за помоћ гладном становништву или привреди у колапсу, већ малим делом за консолидацију буџета, а чак шест милијарди биће уложено у изградњу београдског метроа. Подземна железница у престоници још није ни почела да се гради, али се унапред узима новац, јер је режим свестан да су му дани одбројани, па је решио да се накраде у задњем моменту.
Да се овде ради о класичној пљачки, а не о инвестицији, види се већ и из чињенице да је све планирано мимо постојећих закона, па се сада на брзину, без јавне расправе, доноси Закон о метроу који договорене послове треба накнадно да легализује.
Да би се лакше схватила размера ове пљачке довољно је рећи да је Kина до сада за изградњу супер-брзих пруга на својој територији потрошила 30 милијарди евра. За тих поменутих шест милијарди евра, које ће солидарно враћати сви становници Србије, ми бисмо, да нема пљачке и корупције, обновили нашу комплетну железничку мрежу, а приде сазидали још по неки ауто-пут.
Пара, дакле, нема за сиротињу, али има за мегаломанске пројекте и за помоћ богатима. Kако се процењује, од доласка напредњака на власт ми смо страним „инвеститорима” из буџета исплатили десет милијарди евра субвенција!?!
Шта би нам значило да је овај новац уложен у домаћу привреду, а посебно у пољопривреду.
Народ ову власт уопште не интересује, чак јој је на терет, јер све гласније запомаже, а све мање слуша. Зато ће бити замењен онима који не кукају толико, а то су мигранти. По плану владе број домицилног становништва у Источној Србији у наредних 15 година ће се преполовити, како би се створио не само простор за мигранте, већ и ослободило земљиште за нове руднике. Ареал Басена Бор биће удвостручен, нестаће њиве, шуме, пашњаци, али и читава села.
На мапи предлога просторног плана за период до 2035. јасно се види да ће исто тако читаве области нестајати и у Западној Србији, па и у плодној Мачви. Свуда ће се копати и свуда ће се нешто извлачити из земљине утробе. Али, то што буде ископано неће припадати нама, већ страним „инвеститорима” који су најплоднију земљу у Европи од ове државе добили скоро за џабе, а онда су им још додате и свакојаке субвенције. А уз све то никога уопште не интересује да ли се тај „инвеститор” придржава прописа о заштити животне средине, или трује народ који тврдоглаво одбија да напусти дедовину и оде у неки велики град где би се хранио на казану народне кухиње.
Министарка Зорана Михајловић се чак директно мејловима обраћа страним амбасадама и нуди српску земљу богату неком рудом, водом или ветровима. Све је на продају, боље речено на поклон.
Дневно се за исхрану трудница, болесника, лица лишених слободе и несрећника који користе јавну кухињу издваја око два евра, односно 250 динара по особи. То је за цео дан, за све оброке и ужине. То су најчешће комадићи најјефтиније саламе, или парче маргарина за доручак, некад нека паштета, а све ређе месни нарезак. За ручак се добијају неке чорбе недефинисаног садржаја и укуса, понекад нека јабука, а за вечеру слично као и за доручак. Уз сваки оброк иде и око 150 грама хлеба. Све се то уклапа у поменутих 250 динара, па мужеви морају својим женама које су се породиле да доносе храну од куће, како би имале довољно млека за бебу.
Проблем са штедњом немају институције режима, које се често разбацују парама, као пијани милионер. Министарство одбране нема на шта паметније да уложи новац, него да плаћа медијске саветнике да прате рејтинг министра у јавности. Ово је, истина, важило за време министровања Александра Вулина, а да ли је настављено и сада није нам познато.
По речима начелника Управе за односе са јавношћу Министарства одбране Михаила Зоговића исто ово раде сва министарства, па и већина владиних агенција и канцеларија – плаћају да провере како се котира онај ко им је на челу. Ово би требало да буде део предизборне кампање, или припреме за исту и да се плаћа или из џепова министара и директора, или из партијске касе, а не из буџета. Међутим, овакве послове добијају искључиво фирме у власништву кума, школског друга или неког блиског рођака наручиоца, па је јасно да се новац из буџета узима да се допуне ионако енормне апанаже државних функционера.
Главни урбаниста Београда се чак ни толико не труди да сакрије крађу из буџета, па послове додељује фирмама које су у његовом директном власништву. Још као помоћник тадашњег главног урбанисте Милутина Фолића марта 2019. свом архитектонском бироу је доделио посао израде документације за добијање грађевинске дозволе за изградњу једне државне институције (пројекат је, наравно, он осмислио), а чим је постао градски архитекта у лето те године је сопственој фирми мимо тендера доделио посао сече шуме у Kошутњаку.
За споменик деспоту Стефану Лазаревићу у Београду градска власт је из буџета издвојила 150.000 евра. Ово би био леп гест да не живимо у кризном времену и да у Београду, на Kалемегдану, већ не постоји један споменик истом српском средњевековном владару. Очигледно, миле су све паре које могу да се узму из буџета, ма колика била сума.
Обичан народ нема те могућности да се „послужује” из државног буџета, па је зато све сиромашнији и све више упућен на мрвице које му падају са стола богатих и бахатих.
magazin-tabloid.com
