Мајски избори за Европски парламент донеће велике промене у Европи.
О томе се прича и пише већ неко време, али многи, и то не само код нас, заправо нису свесни димензија и значаја долазећих промена. ЕУ схваћена као наднационални концепт биће на прворазредном испиту – концептуално и територијално. Питање је, и то више не потенцијално, у каквом виду ће Унија продужити егзистенцију. И шта ће бити са деловима ЕУ који крену другим путем.
Разлика у спољнополитичким опредељењима – од става према САД, преко иранског нуклеарног програма па до односа са Русијом – између Бриселске елите и вођства држава чланица ЕУ, као и међу њима самима, постају огромне. Тако је и када се ради о односу према већ перманентној мигрантској кризи, НАТО и још много чему другом. Аустрија, Пољска, Немачка, Мађарска, Италија, Француска, посматране појединачно или у вези са неким питањима груписане у „блокове“, као да су чланице различитих унија а не формално јединствене ЕУ.
Наднационална идеологија и у складу са тим однос према државности и суверенитету у разним аспектима, идеологија људских права, однос према глобализацији и томе слично, суштински су у смислу унификације модификовали, политику највећих групација „мејнстрим“ партија у Европском парламенту (Европска народна странка, Прогресивна алијанса социјалиста и демократа), како се некада сматрало тзв. десног и левог центра. Kод њих или тачније многих сегмената тих групација, готово да је обесмишљено све оно што је странке и њихове савезе традиционално обележавало у лево-десном смислу.
По правилу су постале велики неолиберални центар где је све друго ефемерно. Тиме је остављен велики празан простор на десници и левици. Тај простор полако али сигурно заузимају друге партије и лидери, који у својим земљама освајају све више гласова те тако и на нивоу ЕУ постају фактори (Лига Италија, Слободарска партија Аустрије, мађарски Фидес, Шведске демократе, Меланшонови следбеници, шпански Воx, француски Национални фронт). Све указује да ће се такав тренд наставити.
При томе треба имати у виду да не јачају и ту се позиционирају само неке старе а раније маргиналне или систематски маргинализоване партије, односно убрзано освајају простор нове политичке снаге. Дошло је и до велике еволуције међу неким странкама које су у оквирима „мејнстрим“ партијских групација.
Наизглед то је контрадикторно са оним што је горе речено, али суштински није тако. Док се номинално леви и десни блокови и већина њихових чланица приближавају и сви заједно готово стапају у некаквом евро-политичком „мелтинг поту“, поједине партије, најпре из редова Европске народне странке (ЕПП), идеолошки су се већ примакле суверенистичко-националној десници а на корак су да то ураде и у формалном смислу напуштајући групацију којој припадају.
О разликама које воде ка експлозији унутар ЕПП довољно говори да су ту Орбан, Берлускони, Меркелова са својим странкама. Слична, мада донекле ипак блажа ситуација је и унутар друге по величини ЕУ посланичке групе – Прогресивне алијансе социјалиста и демократа (ПЕС). До недавно се није постављало питање опстанка наведених блокова у садашњем саставу, сада је јасно да ће се брзо трансформисати, питање је само обима промена и линија раскола. Kако ће се поједине партије и посланици определити остаје нам да видимо после избора, а сада је већ очито да често наступају као да нису део истог савеза.
Поново смо код централна тачка предстојећих избора за Европски парламент, који долазе после кулминације мигрантске кризе, победе Трампа и Брегзита. То је борба између „мејнстрим“ партија старог неолибералног поретка и партија новог, пост неолибералног опредељења. Ту се ради о много већим стварима од распореда на европској политичкој сцени. У крајној линији и он је одраз става према држави, геополитици и моделу европских интеграција.
Kада све то дубински сагледамо, јасније је што је на почетку текста категорички исказан став да је ЕУ у садашњем виду већ скоро прошлост. Оно што се назире као њен функционалан остатак у сенци је Берлина и Париза. Немачка и Француска су споразумом у Ахену – што има симболички значај пошто је у питању некадашње средиште царства Kарла Великог које се поклапа са језгром ЕУ – поставиле темеље ужег дела Уније или мање зоне чвршћег повезивања унутар ње.
Потврда за то стиже и од француске министарке за европске послове Натали Лоазо, која је у Београду истакла да проширења ЕУ неће бити. Само је један корак од тога до скраћена садашње ЕУ.
Остаје нам да видимо да ли је пред нама нови период Европе са вишезонском ЕУ или паралелним егзистирањем скраћене ЕУ и европских држава које су се определиле за суверенистички концепт. Видећемо да ли ће се и оне груписати и на који начин ће то чинити, те који ће им бити спољни ослонци. Нећемо предуго чекати одговор(е).
Пише: Миломир Мандић, Данас.рс
