Како се наводи у члану 76. Саветодавног мишљења Међународног суда правде од 22.7.2010. године, „Декларација о независности (тзв. Косова – прим аут.) је усвојена на састанку одржаном 17. фебруара 2008, пошто је за њу гласало 109 од 120 чланова Скупштине Косова, укључујући Премијера Косова и Председника Косова (који није био члан Скупштине). Десет посланика Скупштине који су представљали заједницу косовских Срба и један посланик који је представљао заједницу косовских Горанаца одлучили су да не присуствују састанку“.
Члан 75. Саветодавног мишљења цитира први став наведене Декларације: „Ми, демократски изабране вође нашег народа, овим изјављујемо да је Косово суверена и независна држава. Ова изјава одсликава вољу нашег народа и у потпуности је у складу са препорукама Специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија и његовим Свеобухватним предлогом за решавање статуса Косова“.
Опште је познато да Ахтисаријев предлог никада није усвојен од стране Уједињених нација, па стога није правно обавезујући за било кога.
Како нас подсећа недавни Закључак Уставног суда Србије („Службени гласник РС“, бр. 13/2015), којим се одбацује предлог за оцену уставности и законитости парафираног тзв. Бриселског споразума, односно „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“ између Београда и Приштине (или, по терминологији Уставног суда, „Владе Републике Србије и Привремених институција самоуправе у Приштини“) од 19.4.2013, с обзиром да је реч о политичком, а не правном акту:
„Народна скупштина Републике Србије потврдила је следећег дана, 18. фебруара 2008. године одлуку Владе Републике Србије о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на Косову и Метохији о проглашењу независности. У овој одлуци стоји:
‘Поништавају се акти и радње привремених органа самоуправе на Косову и Метохији којима се проглашава једнострана независност, јер нарушавају суверенитет и територијалну целокупност Републике Србије зајемчену Уставом Републике Србије, Повељом Уједињених нација, Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 1999. године и другим резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација, као и важећим међународним правом. Ови акти и радње представљају насилно и једнострано отцепљење дела територије Републике Србије, и зато су неважећи и ништавни. Ови акти и радње не производе никакво правно дејство у Републици Србији, као ни и у међународном правном поретку. Једнострано отцепљење дела територије суверене државе представља правно насиље над Републиком Србијом и насиље над важећим међународним правом.’“
Међународни суд правде је, међутим, отишао корак даље од државних институција Србије, утврдивши да тзв. Декларација о независности од 17.2.2008. није била чак ни акт „привремених органа самоуправе на Косову и Метохији“ (тј. органа које је Специјални представник Генералног секретара УН установио Уставним оквиром за привремену самоуправу, којим је успостављена законодавна, извршна и судска власт аутономије на Косову и Метохији, путем Уредбе 2001/9 од 15.5.2001).
Према члану 105. Саветодавног мишљења:
„Они који су декларацију усвојили нису имали намеру да она ступи на снагу у оквиру правног поретка који је створен за привремену фазу, нити је она то могла. Напротив, Суд сматра да аутори декларације нису деловали, нити су намеравали да делују, у капацитету институције створене и овлашћене да делује у оквиру тог правног поретка, већ су предузели да усвоје меру чија ће важност и последице бити изван тог поретка“.
Члан 106 даље наводи: „Овај закључак подупире чињеница да су аутори декларације предузели да испуњавају међународне обавезе Косова, посебно оне које је за Косово креирао УНМИК (став 9), и изричито и свечано објавили обавезе Косова према трећим Државама у складу са обавезама наведеним у декларацији (став 12). Насупрот томе, под режимом Уставног оквира, сва питања везана за руковођење спољних односа Косова била су под искључивом ингеренцијом Специјалног представника Генералног секретара:
(м) склапање споразума са државама и међународним организацијама у свим стварима везаним за РСБУН 1244 (1999);
(н) надзор над испуњавањем обавеза из међународних споразума који су склопљени у име УНМИК-а;
(о) спољни односи, укључујући са Државама и међународним организацијама… (Глава 8.1 Уставног оквира, ‘Овлашћења и Обавезе које припадају СПГС-у),
у складу са којим се Специјални представник Генералног секретара само консултује и сарађује са Привременим институцијама самоуправе по овим питањима“.
Члан 107: „Одређене појединости у тексту декларације као и околности њеног усвајања такође наводе на исти закључак. Нигде се у изворном тексту декларације на албанском језику (који је једини аутентични текст) не помиње да је декларација дело Скупштине Косова. Речи ‘Скупштина Косова’ појављују се у заглављу декларације само у енглеском и француском преводу у досијеу приложеном у име Генералног секретара. Језик који је коришћен у декларацији разликује се од језика који се користи у актима Скупштине Косова, с обзиром да први пасус почиње фразом: ‘Ми, демократски изабране вођи нашег народа…’ док акти Скупштине Косова користе треће лице једнине.“
„Уз то се процедура везана за декларацију разликовала од процедуре коју је користила Скупштина Косова за усвајање законодавних аката… Такође се примећује да декларација није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара ради објављивања у Службеном гласнику“.
Члан 108: „…Ћутање Специјалног представника Генералног секретара у вези декларације од 17. фебруара 2008. указује да он није сматрао да је декларација била акт Привремених институција самоуправе који је требало да почне да делује у склопу поретка за чији је надзор он био овлашћен. Како пракса показује, он би био дужан да реагује на акте Скупштине Косова за које је сматрао да су ultravires, тј. изван њених прерогатива.
Члан 109: „Стога Суд закључује да аутори декларације о независности од 17. фебруара 2008. нису деловали у својству једне од Привремених институција самоуправе у склопу Уставног поретка, него као лица која су деловала као представници народа Косова изван оквира привремене администрације“.
И сам Уставни суд Србије се осврнуо на овај део Саветодавног мишљења МСП: „Дајући тзв. саветодавно мишљење Међународни суд правде је анализирао, прво, ко је донео Декларацију о независности КиМ и закључио је да то нису биле привремене институције самоуправе, да то није била Скупштина Косова, већ да је Декларацију донела група косовских албанских политичара“.
Шта из свега овога произилази? Произилази да садашње структуре у Приштини, које је признало (а за већину се зна и под каквим притисцима) преко 100 држава на свету – немају никакве правне везе са Резолуцијом 1244. Оне су настале изван ње, изван правног поретка успостављеног од стране УН, који и даље постоји, и морао би да постоји за све који признају саме УН.
И ту ништа не мења чињеница да је 17.2.2008. један број самопрокламованих „представника народа“ у Приштини једнострано прогласио независност, односно изабрао да, по виђењу МСП, политички изрази своје виђење коначног статуса КиМ.
Једноставно, нема ничега у међународном праву, како га је протумачио МСП, што обавезује и једног актера на КиМ да се подреди поретку самопрокламованих власти у Приштини. То важи и за Србе, и за Арбанасе, и за све друге који живе на Косову и Метохији. Не постоји ни обавеза ни основа да их било која власт у Београду третира као „привремене институције“ унутар поретка успостављеног Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, а још мање као „покрајинске институције“.
Тзв. Бриселски споразум се договара са самопроглашеним структурама, које не препознају ни Резолуција 1244 ни Устав Србије. Зато се договори постигнути у Бриселу не могу уклопити у правни поредак нити легално применити у Србији. Уствари, бриселски преговори са приштинским квази-институцијама им дају садржај који оне иначе не би имале.
На крају, чињеницу да је првобитни акт узурпације од 17.2.2008. одредио и садашњу катастрофалну реалност „Косова“ потврђују чак и неки од западних медија који су умногоме допринели његовом афирмисању. Тако, поводом ове неславне годишњице, Асосијејтед прес извештава:
„За тињајуће проблеме, политички аналитичар Дукађин Горани криви бивше побуњеничке вође које су водиле покрајину у правцу независности од Србије – али су се отуђиле од својих сународника. Он каже да они сада воде Косово у „друштвени револт и политичко незадовољство. ‘Косово је систематски опљачкано и поробљено у име ослобођења,’ каже Горани, мислећи на званичнике Ослободилачке војске Косова који су водили ослободилачки рат а сада заузимају водеће положаје“.
Што се грбо роди, време не исправи. Косово и Метохија је и по правди и по праву и даље саставни део Србије.
Фонд Стратешке Културе 18.феб.2015
