Брежаник, Пећ – На четвртом километру магистралног пута Пећ–Гораждевац, у селу Брежаник, међу хиљаду Албанаца, сама, заборављена од свих, своје метохијске дане живи Наташа Марковић, храбра и неустрашива српска душа.
У мају ове године, када јој је умрла сестра, с којом је последњих 13 година преживљавала свакодневну страхоту, насртаје дојучерашњих комшија, ова Српкиња која је превалила шесту деценију живи у кући свог комшије, Србина, јер је њена у лето 1999. године, као и 23 остале српске куће, до темеља порушена.
Нападали су их Албанци из села Лођа, ОВК је палила све пред собом, а Наташа и Слободанка, која је „умрла због небриге, јер није било ни хране ни инсулина за њу”, месец дана су проборавиле у шуми, са својих десетак коза и неколико кучића, хранећи се копривама, зељем ако га је где имало, и лишћем, истим оним које су козе брстеле.
Најтеже Наташи пада што је држава Србија заборавила. Већ неколико година без икакве помоћи, без иједног динара, живи у албанском окружењу, у гротлу, надомак Пећи, где јој свакодневно харају имање, секу воћке, а у мрклу ноћ, када се све утиша, око куће шетају…
– Од маја месеца, када ми је сестра умрла, сама сам, али и с Богом. Оде ми сестра, јер није било инсулина ни хране. Некако смо заједно преживљавале ову нашу голготу, а најтеже нам је падао мук српске државе. Тражиле смо помоћ свуда, одлазиле у нашу полицију, у КПС у Гораждевац, али ништа – говори Наташа, промишљено, онако како и приличи метохијској жени, док успут наводи да је некад била студент Београдског универзитета.
Научила је за ових 13 година неколико страних језика. Говори румунски, немачки, енглески, а учила је онако успут, све у зависности од тога како је која инострана војска или полиција долазила. Прича док јој тешке сузе падају на отврдле руке. Неколико коза и паса данас су јој једини пријатељи.
– Све се променило те 1999. године, када је за ноћ отишло више од 20 српских кућа. Горело је метохијско небо, а нас две, не желећи никуд, отисле смо се у шуму. И то прође, али после наиђе тегоба. Ево, већ пету годину ни динара из Србије не добијам. Оболела сам, као и моја сестра после рата, а нити имам личну карту нити здравствену књижицу–казује нам ова храбра и горда жена, док седимо на некаквим пањевима, а метохијско сунце се просуло по утрини.
А Наташа има пет хектара и 26 ари плодне земље, али то сада раде неки Албанци, преоравају јој ливаде и њиве, посекли 50 стабала ораха, на десетине стабала воћки.
Потребно је Наташи све, од обуће, одеће до покућства.
– Немам шта од црнине да обучем. А, иде зима, а требала би ми нека дебља јакна, црна, да бар тамо у зиму на задушнице сестри изађем – слушамо њену причу, док људи с којима смо дошли, из покрајинског Црвеног крста, износе нешто намирница које су донели. Додадосмо и ми оно мало што смо успели да понесемо.
– Купила сам ручну тестеру. Полако ћу овако сваки дан док се сунце не угаси, до пред ноћ, да тестеришем колико могу. Тек однедавно почела сам да излазим из овог мог зачараног круга. Одем пешке до Пећи, онако сва у страху, утрнула, али с вером у Бога да ми се ништа неће догодити. Знам да ме чува Бог, ово моје једно једино метохијско небо, ови ветрови с Проклетија – казује Наташа.
Потребна јој је помоћ, ако ништа друго, а оно да јој се бар дотури црна јакна, једна шерпа, а и да неко помогне да ова храбра, метохијска Српкиња, чије је вековно огњиште овде у Брежанику, добије бар здравствену књижицу, да може да се лечи. Да, како каже, не оде као њена сестра јер је затајила лекарска помоћ, а „могла је и поред свих невоља још дуго поживети”.
Политика
