Мирно, уз честитке победнику? Бучно, уз појачане ескападе о издајницима који враћају земљу у мрачне двехиљадите? Насилно, уз индуковани „народни гнев“? Уз крв?, пита се „Дојче веле“.
„По сопственом признању, канцелар од силног рада телевизију стиже да гледа тек у ситне сате. Шта тамо види? Ако успе да избегне себе самог у репризама конференција за штампу и мелодраматичних гостовања код Миломира Марића, можда ухвати покоји извештај из Македоније. Видео би тамошњу копију себе, до малочас једнако непобедивог Груевског, како после десет година губи власт док му тзв. традиционални коалициони партнери беже као пацови са Титаника.
Како ће велики мештар отићи када му дође време? Или, како ће предати макар комад свевласти после првог пораза, што би могло да се деси већ на београдским изборима? Тешко је отети се утиску да се тло већ годинама утабава за македонски сценарио, македонски. Јер зна Вучић сигурно како се европски партнери досете европских вредности и владавине права баш онда када неки балкански демократор, којег су свесрдно подржавали, постане испушена лула.
Зато је пустио партијске трабанте да превентивно пљују по Европској унији. Ено врлог посланика Ђукановића где по Твитеру отворено признаје да је слика о пријатељству са Бриселом само лагарија за медије.
Када једном подршке са Запада више не буде, Вучић ће скинути европски беџ са ревера једнако лако како је одстранио своја два политичка оца. Вечере са Ангелом Меркел док у позадини трепери Александер плац остаће мутне успомене које, уосталом, има и Груевски па му то не вреди много.
Али то све неће бити много важно. Битније ће бити да Скупштина не постане Собрање. Да не буде крви. Понашање Вучићеве братије нажалост не оставља много наде да ће тог, ближег или даљег дана, власт бити предата мирно. Зависиће од хладних глава грађана и тога да ли је у полицији и службама на довољно важним позицијама остало довољно часних људи. Или макар довољно уплашених од будућег правосуђа које ће – можда се и то чудо деси – бити слободно“, закључује „Дојче веле“.
Дојче веле
