Прошлонедељна дешавања у Пекингу опет су Кину ставила у средиште светских збивања. У част овогодишњег самита Азијско пацифичке eкономске сарадње (engl. APEC), који се од 8. до 10.новембра одржао у хали Водене коцке у Пекингу, Кина се обукла у свечано рухо и (опет) оправдала свој традиционални назив – Средишње царство. Азијско пацифичка eкономска сарадња подразумева један од најзначајнијих мултилатералних светских форума са 21 државом чланицом из региона Азије и Пацифика (уз Кину, Русију, САД, Јапан, Аустралију, Индонезију за чланство су, између осталих, заинтересовани Индија и Пакистан), које се залажу за либерализацију трговине и јачање одрживе економске сарадње.
У државама чланицама овог форума живи 40 одсто светске популације и ту се дешава 45 одсто трговинске размене на светском нивоу. На овогодишњем, 22. по реду самиту, у Пекингу је било присутно 1.500 представника најуспешнијих фирми из овог региона. Како би се нагласило међусобно уважавање култура држава чланица, обичај је да се званице облаче у традиционалне ношње државе домаћина, тако да су ове године новине преплављене фотографијама насмејаних Владимира Путина и Барака Обаме у кинеским традиционалним оделима, што је призор који се дешава једном у много година, или никада.
Оно што се дешавало на маргинама самита било је, како то обично бива, много значајније за велике играче, а тиме и за светска збивања. Поред кављерског геста Владимира Путина, који је озеблу прву даму Кине огрнуо шалом и тиме изазвао буру у светским медијима, главна вест је свакако да су Кина и Русија закључиле још један „посао века“, односно други меморандум о испоруци руског гаса Кини. Тек што се осушило мастило на мајском кинеско-руском енергетском споразуму, вредном 400 милијарди америчких долара којим се предвиђа да руски Гаспром путем гасовода „Снага Сибира“ снабдева Кину са почетних 38 милијарди кубних метара природног гаса годишње, обистинила су се предвиђања кинеских експерата о томе да је могуће да ће Кина у наредним деценијама увозити 2/3 укупног руског гаса.
Други „мега-споразум“ закључен је на 30 година и подразумева испоруку руског гаса Кини преко „Алтај руте“, од 30 милијарди кубних метара природног гаса годишње, почевши такође од 2018. године. Гасовод треба да се надовеже на већ постојећи кинески гасовод „Запад-исток“, који високоразвијене кинеске провинције на истоку државе снабдева са гасом из немирног Аутономног ујгурског региона Синкјанг, на крајњем западу Кине. Са ова два споразума Кина ће ускоро постати највећи светски увозник руског гаса, који јој је неопходан за даљи несметани економски раст. Кина је највећи светски потрошач енергената, те ће увоз гаса из суседне и политички блиске Русије свакако олакшати будући развој. Истовремено, трајно ће се ојачати све чвршће везе са Русијом, старим двојцем из Савета безбедности УН, са којим све чешће заступа иста мишљења на светској политичкој сцени.
Један од интересантнијих догађаја на овогодишњем самиту био је и први сусрет кинеског председника Си Ђинпинга са јапанским премијером Шинзом Абеом. Историјски затегнути односи друге и треће светске економије (Кина још чека на званично извињење за јапанске ратне злочине почињене у Кини за време другог Јапанско-кинеског рата 1937. године), који су у неколико наврата кулминирали током последњих година, били су врло видљиви на њиховим „киселим“ лицима током званичног руковања и фотографисања пред новинарима у пекингшкој Хали народа. Ипак, саопштено је да су председник и премијер водили искрен и конструктиван разговор у циљу превазилажења постојећих тензија око острвских питања у Источном кинеском мору, као и у циљу јачања економских веза од којих и једна и друга страна имају непрецењив бенефит.
.jpg "Самит у Пекингу и успон „Средњег царства“")
Коначно, две најјаче светске економије, са две супротне стране света, САД и Кина, су, искористиле самит у Пекингу како би свака за себе лобирале за трговинска партнерства огромних размера. САД заговара Транспацифичко партнерство, за кога се сматра да је један од најургентнијих циљева Обамине администрације када је економија у питању. У овом партнерству САД би биле доминантна економија, уз традиционалне партнере попут Јапана и Аустралије. Иако је Кина својевремно изразила интерес, за њу кажу, у овом партнерству више није предвиђено слободно место.
Кина, с друге стране, заговара Свеобухватно регионално економско партнерство, које се фокусира на даљи развој трговинских односа држава чланица АСЕАН-а (Удружење држава југоисточне Азије) са азијско-пацифичким државама са којима АСЕАН има посебне споразуме о слободној трговини (АСЕАН 3+3: Кина, Јапан, Јужна Кореја, Индија, Аустралија и Нови Зеланд), као и на отвореност за сарадњу са свим заинтерсованим државама Азијско пацифичке eкономске сарадње. Овај (шири и оторенији) концепт, наслоњен на изворну замисао „асеанског пута“ – међусобно уважавање и немешање у политику других и отворености за дијалог и сарадњу – у коме су препознатљиве и основне црте кинеске спољне политике, добио је убедљиву подршку на овогодишњем самиту. И заиста, још један доказ да је у новом, мултиполарном светском поретку, Средишње царство постало незаобилазни партнер.
Владанка Раковић, НСПМ
