Само да нам ти поживиш, о Велики од највећих!

Шта је, бре, Вучићу, нешто си се улењио! Успавао си се, је ли? Дижи се, сретниче, давно је свануло! Још мало и подне ће проћи! Ама, шта се с тобом дешава? Не разумем. Толико се дичиш својим раноранилаштвом, својим вредним радом, марлјивошћу… посвећен си сав, велиш, од главе до пете, раду на добробит “вољеног народа”? А који ти је тај народ којег “много волиш”? Да ли је то онај који данас никако да схвати каква га је срећа снашла. Нити је у стању да разуме с које стране долази највеће добро. С твоје, наравно. Ти нас усрећујуш чак и овако, кад си друштвено-мрежно неиспаван и када не устајеш ни сада када је минут до дванаест!

Обрлатио си свој “лјублјени” народ. Памет си му изокренуо, извратио, поништио све оно што га спутавало да крене пут неба и небеске земље. Сада тај народ у чуду зева, никако се не сналази, јер још увек, изгледа, не верује да ћеш га спасити. Никако да лјуди у Србији схвате, да ти данас исписујеш једну од највећих трагедија у савременом добу. У томе си бољи од Есхила. Бићеш упамћен по томе, ако буде било оних који памте. Уосталом, све што си до данас предано радио – радио си тако што си се максимално трудио, залагао.

Стално иста прича, хоћеш, нећеш, хоћеш, нећеш, а на концу све хоћеш. На крају “баладе”, као и увек, казаћеш: ех, ништа ту нисам могао, покушао сам све, али више од овога није се могло! Али, сам коначни резултат и није важан, важан је твој огромни труд. А од понечег није се могло постићи више и болје! Сећамо се оног папира којим си бунтовно махао пуна два дана у Бриселу. Папира на коме је писало да Србија добија једно велико “ништа”! Сам си нам се тиме “похвалио”, сећаш ли се? Спавао си тамо и на поду, као бескућник, али није вредело.

Албанцима нећеш ништа да кажеш? А и како би? Они су ти, након свих ових година дружења, постали ближи од најближих и рођенији од најрођенијих. Не каже народ џаба – с ким си такав си! Колико си се с Албанцима зближио, да си унајмио истог саветника – Тонија Блера. Човек мало саветује тебе, а онда мало Раму. И шта ту има лоше? Па нема ништа лоше, све је ту дивно и милосрдно. Тони је показао како се граде пријатељства. Тони те је преваспитао тако: ишибао те је, да више не правиш глупости, да признаш да си много грешио и да мрзиш оне који за себе кажу да су безгрешни – папу посебно. Наравно, сви су грешни, осим Блера, Клинтона и других “пријатеља” Србије, који Србију толико воле да су јој се попели на грбачу и тако јашу у светлу будућност.

Најбоље се љуби након батинања, барем се тако нешто некад и негде говорило. То јесте: “Ко се туче, тај се воли!” А и ти си се једном излетео и рекао, отприлике, баш те брига шта ће ко да ради код своје куће. Ко кога бије, заврће уши, удара ногом у задњицу, домаћа је ствар, то не треба да занима комшилук. А сви смо ми твоја кућа, па тако ти имаш право да своје укућане уређујеш по свом схватању реда и (не)мира. Батина је из раја изашла! Није ту мудрост наш народ случајно смислио. “Пучина је стока једна грдна, добре душе кад јој ребра пучу!”, потврђује и наш велики песник.

Остало је још само једно подручје које ниси сасвим узео под своје, а на коме висиш од јутра до мрака, не стижући ништа друго да радиш. То је овај напорни и досадни интернет и некакве “мреже” у које се лове наивне душе. Ко да прочита тамо све… кварних порука тамо колико хоћеш, сијасет. Тебе тамо углавном приказују као диктатора. Неправедно, свакако – а неправда заиста уме да боли. Размем те. Опет, хвала драгом Богу, ти се налазиш на челу свих својих јавних и тајних служби, па ти је тако мозак у Влади Србије, а очи и уши у сваком кутку ове наше (пре)срећне земље. А (пре)срећна је, највише (и углавном) захваљујући теби.

Ето, на том интернету, свега и свачега. Недавно си се код оне, “Инсајдер” Бранкице, у дебати које није ни било, жалио како неко подло тврди да ти отац није тата. Или да ти тата није отац? Ко би га знао. Народ нема шта друго да ради, па се бави стварима које су споредне, ко је кога, како, када и где. Као да је то важно. Тата, истина, и не мора да буде отац. Ствари се ту често запетљавају. Кажу да је велики број мајки које нису сигурне шта се десило, јер анђели знају да наврну у невреме.

Чуо сам својим ушима и гледао својим очима једног уредника једних новина у Србији који у једном интервјуу тврди да је он дао да се уради ДНК анализа, на основу које доказује ко ти је отац? Није мене брига, и не би требало да буде било кога брига шта је нечија, твоја или било чија мајка, радила у младости и ским је била. Мене интересује, зашто ти ниси ДНК анализом доказао целој Србији, какве све лажи о теби шире твоји „непријатељи“.

Али, таман да је тако, како светина прича, онако напамет, то би ти могла да буде само предност. Шта коме смета обогаћеност са више култура, традиција? Прича се да крадомице учиш албански, као “језик будућности”? Не знам да ли је то тачно или није, али када већ српска деца на Космету (или парадржави Косово) могу (и морају) да уче албански и да се тако уклопе у тамошњи устав, зашто то не би могао и ти. Једноставно, да покажеш свим неверним Томама да то ништа не боли. Уосталом, кад си пре коју годину изјавио да ћеш за годину дана да научиш немачки, нико ти није веровао, да ћеш то уистину урадити. И ето, ниси у томе успео, не зато што је немачки тежи од албанског, него су ти време украли ови несрећници с интернет “мрежа”.

Само да си ти нама жив и здрав, па макар ниједан од поменутих језика никада не научио, укључујући и братски албански. Да нам ти поживиш, макар и српски заборавио сасвим, није важно… Оно што је битно, јесте да нам добро окрешеш ову Србију, да једног дана постане Велика. А како да Србија постане Велика са Косовом и Метохијом, Санџаком, Војводином, Влашком републиком? Да би нешто било заиста Велико, то исто може да буде и Мало па Велико, зар не?

Велика Србија у смислу Велике љубави према комшијама, Велика Србија по великодушности, Велика Србија по хуманости, она која откида од себе и својих уста да би нахранила друге, који су гладнији од ње. Србија је велико Данково срце. Остаће, ако ништа друго, упамћена као Велика и кад се сасвим истроши, када је не буде, јер је другима осветлила пут, допустила да и они, на њеном телу, порасту и живе срећно од краја њеног, па све до краја њиховог живота.

Д. Гостељски / Корени