Само рафални обрачуни могу решити сукобе унутар Вучићевог картела: Алек, пази метак!

У нормалним државама, мафијаши су озбиљни људи, немају времена да се баве политиком. У Србији, они су страначки лидери, министри, директори… Откад је засео на власт, Александар Вучић је успео да све криминалце стави под контролу и увуче их у свој напредњачки картел. Ипак, у овој малој бари има много гладних крокодила, који су почели да кидишу једни на друге. Ни дон Алек не може више да их обузда.

Вучић се две деценије припремао за улогу диктатора. Војислав Шешељ га је научио како да спроводи све могуће политичке преваре и како да води монструозне кампање против свакога ко му се супротстави. Миодраг Мики Ракић му је показао како се злоупотребљавају полиција и правосуђе. Што се тиче гашења медија и рекетирања богаташа, Вучић је самоук, у тим злочинима ослањао се само на свој карактер и таленат. У том развојном процесу, још као млад и амбициозан тиранин, показивао је изузетно интересовање за дешавања у подземљу. Као што данас воли да своју стручност у економији доказује детаљним објашњењима џ-ди-пиа и помињањем непроверивих података, тако је некад фасцинирано описивао разбојничке подвиге Жељка Ражнатовића Аркана и свог другара из дечачких дана Дејана Стојановића Кеке.

Тек кад је прошао све те школе, схватио је да није научио ништа паметно и корисно. Политичким дилетантизмом нанео је несагледиву штету народу и држави и црним словима уписао своје име у историју бешчашћа. Злоупотребом државних институција омогућио је себи и својој фамилији бескрупулозну пљачку, али истовремено је спалио све мостове и створио услове за дуг боравак иза решетака. Лажима, преварама и насиљем успео је да стекне имиџ сабласно смешног диктатора.

Док се на конференцијама за медије свађа с имагинарним непријатељима, режи и прети, заиста изгледа опасно, али само лоповима из свог окружења и корумпираним лажним опонентима. Праве мафијаше не може да уплаши, они га виде онаквим какав заиста јесте. Виде уплашеног несрећника који се грчи на сцени, облизује се, предише и кака што му се сви смеју. Такав, не може да заплаши ниједног криминалца који држи до себе. Не може ни да им смета. Они раде свој посао, мимо њега. Не дирају га, осим кад засмета. Тада му на најконкретнији начин покажу где му је место, као што је, с два педагошка шамара, Звонко Веселиновић дисциплиновао Андреја Вучића.

И пре тог инцидента у новосадском ресторану „Плеј”, Александар Вучић је знао да не може да заштити ни себе, ни сараднике у злочиначком удружењу. Бата Андреј је добро прошао, много боље него Алеков ментор и спонзор Милан Беко, који је изрешетан у новембру 2014. године. Иако је имао статус „Тајкуна број 2″, политичку и полицијску заштиту и подршку сервилног владара, Беко је пуким случајем преживео сусрет с непознатим убицом. Други Вучићев ортак, Предраг Ранковић Пецони, прошлог марта је избушен са шест метака. Највише што је могао да уради, Вучић је монтирао суђења која трају, а за која се претпоставља да ће завршити бесмисленим пресудама. Вучић је на све начине штитио Александра Станковића, званог Сале Мутави. Дао му је полицијско обезбеђење, извлачио га с робије, на коју је осуђиван због диловања дроге, намештао му је пословне комбинације. Опет, узалуд. Вучићева подршка није га сачувала од рафалне паљбе.

Иако се представља као господар живота и смрти, Вучић није успео ни да помогне Миловану Бојићу, дугогодишњем пријатељу и колеги из ратне владе Мирка Марјановића. У оно време, јуловски министар здравља и радикалски министар против информисања предводили су хајку на Славка Ћурувију. Поступајући по Бојићевој тужби, суд је, под Вучићевим притиском, осудио власника Дневног телеграфа на пет месеци робије. Казна није извршена јер је Ћурувија у међувремену ликвидиран. Пријатељство, обележено туђом крвљу, траје и данас. Шешељ је Бојића политички рехабилитовао тиме што му је дао посланички мандат, а Вучић га је, на мала врата, вратио у професију, постављајући га на место директора Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”. Ипак, кад је Бојићу било најтеже, нико није могао да му помогне.

Кад се упустио у самостални бизнис и основао клинку „Острог” и Медицинску академију „УС Медицал Сцхоол”, Бојић је позајмио велике суме новца. Од извесне Соње Мештровић узео је 300.000 евра; Добривоје Костић је тврдио да је његово лечилиште „Кнежеви конаци” пропало јер није могао да Бојићу наплати дуг од 27 милиона динара; Драган Тодоровић, директор хотела „Извор” каже да му је Бојић направио штету од 76.000 евра; Владимир Штамбук ни преко Момира Булатовића није успео да дође до својих 10.000 евра; а Светислав Бојић тврди да је њега и друге рођаке несташни Милован преварио за 30.300 евра. Бивши министар је вешто избегавао судску одговорност и ванпарнично суочавање с повериоцима. Врдао је и Шарићу и рођацима из Липова, али није успео да избегне бес једног угледног београдског менаџера са црногорским педигреом. Кад је увидео да Бојићу не пада на памет да плати зграду коју је купио, менаџер му је на најбруталнији начин послао претећу поруку. Прво је ангажовао тројицу криминалаца да бејзбол палицама претуку дужника, а, пошто то није уродило плодом, онда и да пресретну његову ћерку Бојану и ошишају је на ћелаво. После тог злочина, Шешељ је ургирао код Вучића да помогне Бојићу. Истрага је брзо открила починиоце и наручиоца, али све је стало на томе.

– Није лепо да се нападају нечија деца, али није лепо ни да Бојић вара људе – одговорио је Вучић свом војводи, признавши да нема снаге и храбрости да се меша у тај сукоб.

Велики вођа је на исти начин реаговао кад га је кум Славиша Кокеза звао у помоћ. С успоном на политичкој и спортској сцени, Кокезу је задесио хормонални поремећај, излив тестостерона у мозак. Уверен да је недодирљив, портабл Хулк из Зенице почео је да прети свима који му се замере. Новосклепаном узречицом „обрисаћу те”, претио је чак и Вучићевом двоструком куму Николи Петровићу. Ту се провукао без проблема. Мање среће је имао кад се залетео на Борислава Пелевића, Аркановог кума и саборца. Иако је Кокеза касније причао да је до сукоба дошло јер је Пелевић поднео кривичну пријаву против Вучића, прави узрок знају само њих двојица. Углавном, кад су Кокезине претње учестале, Пелевић је замолио пријатеља из Црне Горе да интервенише.

– Кокеза, ти си ми одговоран за Бору Пелевића. Ако га неко убије, ако га удари гром или ауто, ако добије кугу… Што год да се деси, сматраћу тебе кривим – рекао је Пелевићев заштитник.

Није морао да понавља два пута. Кокеза се вратио на фабричка подешавања, опет је питом и услужан, као док је градио конобарску каријеру.

У кризним ситуацијама те врсте, Вучић не тражи решење, већ покушава само да избегне одговорност. Прави се наиван, чуди се докле је отишло, баш штета… У суштини, баш га брига за све, могу да лете главе и његових наближих ортака, све ће их прежалити, важно му је само да сачува властиту безбедност. Зато се не опредељује ни на једну сукобљену страну, пушта да сви сами одмере снаге. Кукавичлук прикрива лажима да није обавештен, нема појма о чему се ради. Управо на тај начин врда између Горана Весића и Звонка Веселиновића, чији рат прети рушењем целе напредњачке пирамиде зла.

Иза Вучића и Весића се налази 20 година искрене и трајне мржње. То је и разумљиво, пошто су, сваки за свог газду, обављали исту врсту прљавог посла, па су им се путеви стално укрштали. Са искреном страшћу размењивали су најтеже оптужбе и увреде, правили сплетке један другом, не бирајући средства. Вучић је за свог жутог моралног двојника говорио да је подао, покварен и корумпиран. Критику је појачао по доласку ДОС-а на власт. Није нудио никакве доказе, али врло горљиво је тврдио да је Весић огрезао у криминалу, да отима некретнине у Београду и књижи их на имена свог брата Зорана, бившег таста и друге рођаке. Са згражавањем је оптуживао Весића да користи информације из Удбе како би сатанизовао политичке противнике, као што је био случај са секс-афером после које је Драган Маршићанин смењен с места председника Народне скупштине.

Вучићу је то много засметало, иако се и сам прославио монтирањем порно памфлета против Ћурувије и протурањем најпрљавијих прича о педофилским склоностима Зорана Ђинђића, а касније није штедео ни Јадранку Шешељ, супругу свог утамниченог учитеља. У једном тренутку њихов сукоб је толико ескалирао да је Вучић јавно позвао Весића на двобој и то на Пинку, пред телевизијским камерама. Нажалост, до тога није дошло, јунаци нису укрстили мачеве, тољаге или кубуре. Уместо њих, страдали су њихови шефови. Шешељ је спакован у хашку ћелију, а Ђинђић у Алеју заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Док је гледао телевизијски пренос Ђинђићеве сахране, Вучић је уживао. У одличном расположењу, збијао је шале шешељевског типа, о мравима који на Ђинђићевом гробу играју Премијер лигу и о Весићу, који је целу ноћ провео у гробу, да се увери да ли је смештај довољно удобан.

Весић је дао повода за такве Вучићеве оптужбе. Да би истакао свој значај, представљао се као шеф страначке службе безбедности – што је Јовица био Слоби, то је он Ђинђићу. То је много ближе истини, него данашње тврдње Драгана Ђиласа да Весић није имао значајну улогу у ДС-у и ДОС-у и да га је Ђинђић најурио из свог окружења. Тачно је да су, постхумно, у подсетнику убијеног премијера пронађени записи у којима је негативно оцењен Весић и његов адвокат Шебек, али то не мења чињеницу да је су до 12. марта, блиско сарађивали.

Пад с власти Демократске странке, њено цепање и пацификација, коју је донео Борис Тадић, истиснули су Чедомира Јовановића, Владимира Бебу Поповића и Горана Весића. Иако су они руководили многим спорним пословима у време власти ДОС-а, а нарочито током полицијске акције “Сабља”, никад нису позвани на одговорност. Разлоге за изостанак чистке објаснио је Раде Булатовић. На позицији директора Безбедносно-информативне агенције, Булатовић је тврдио да има довољно доказа да Ђинђићев “трио фантастико” спакује на доживотну робију, али да то не дозвољава Војислав Коштуница. Према његовим речима, Коштуница је спречио судски прогон Чеде и Бебе јер је проценио, по обичају погрешно, да ће они својим таласањем нанети више штете ДС-у него ДСС-у.

– А Весић… Весић се провукао као пувањак, засмрдео је у гаћама и нетрагом нестао – објаснио је Булатовић.

После неколико година изгнанства с политичке сцене, Весић је покушао да се врати у врх Демократске странке после доласка СНС-а на власт. Крајем септембра 2012. године написао је “Манифест нових демократа” и понудио се на располагање Борису Тадићу и Драгану Ђиласу. Како је то изгледало, пре неки дан је описао Ђилас.

– Док сам био градоначелник Београда с Весићем сам имао састанак, једини у животу, око фудбалског клуба Црвена звезда. Весић ми се жалио да клуб нема средстава да иде на Кипар, где се играла утакмица Лиге Европе. Рекао сам му да град не даје паре за то, али помогао сам својим личним средствима. Истог дана, он је на моју и на још педесет мејл-адреса послао неки текст, тај “Манифест”, да би рекао како је то писао за мене.Никад реч нисам с њим о томе проговорио. То показује какав је човек Горан Весић. Он је способан за такве ствари. Да нешто уништи, да направи нешто лоше, за то је идеалан – рекао је оснивач Савеза за Србију.

Иако свесно минимизира Весићеву улогу у ДС-у, како би заштитио Ђинђића од погрешних кадровских решења, Ђилас је добро проценио врсту мираза који је “жути Јовица” донео у брак с Вучићем. Уверен да је најпаметнији на свету, Вучић мисли да може контролисати Весића. Са задовољством гледа како се Весић обрачунава са Ђиласом и осталим опозиционарима. За то је, заиста, идеалан. Кад Весић грува по бившим другарима из Демократске странке, нико не може Вучићу да приговори да користи радикалске кербере. Они су своји, нек се бију. С том намером, вођа је подржао Весићеву одлуку да поднесе тужбу против Балше Божовића, најактивнијег посланика ДС-а.

– Тужићу свакога ко каже да сам лопов – запретио је Весић.

Вучић се слатко насмејао. “Ма, Весић је поштењачина, душа од човека, само личи на лопова”, ругао се диктатор иза леђа свог сарадника.

Руга се и Весић њему. Без Вучићевог знања и одобрења Весић је организовао моћно удружење за грађевинске послове, легализацију објеката и сличне уносне акције. У ту групу увукао је Вучићевог кума Петра Панића Пану, бившег члана сурчинског клана и актуелног члана Главног одбора СНС-а. Александар Вучић може да се, бар вербално, супротстави свакоме, осим Панићу, њему не сме ни да писне. Весић није могао ни да замисли бољу заштиту од те, зато без проблема прави пословне комбинације и господари целим Београдом.

Наивни опозиционари већ годинама врте мантру у којој истичу наду да ће се СНС поцепати због политичких разлика. Од тога нема ништа. Напредњачки картел је настао као депонија корумпираних и криминогених конвертита свих врста, без икакве идеологије, ставова и принципа. Уместо да чаме у неком затвору, многи су добили државне функције, послове и новац. Брига њих за Косово, кршење Устава, гашење медија, гажење људских права и остале злочине. Као у сваком гангу и у СНС-у је дошло до раздора тек кад су се поџапали око поделе плена.

Најжешћи судар недавно су имали Весић и Звонко Веселиновић. Косовски “краљ асфалта” успео је да по целој Србији рашири грађевински бизнис. Од Копаоника до Суботица диже стамбене објекте, гради путеве и мостове, добија све послове које хоће. Међутим, запело му је у Београду. Испречио се Весић. Строгом применом прописа, Весић је, уз помоћ бивше Вучићеве секретарице Марије Блечић, спречио Веслиновића да узме неколико повољних локација.

Кад је проблем стигао до Вучића већ је било касно. Сукоб је отишао предалеко, па више никоме није битно да ли велики вођа није хтео или није смео да се инволвира. Рат је објављен, борба се шири на свим фронтовима, а Вучићу остаје нада да га странке у спору не повуку са собом на дно.

Веселиновић је, такво је опште уверење, најопаснији човек у Србији. Доказао је то небројено пута, не само педагошким ћушкањем диктаторовог бате, него и растеривањем полицијске јединице, која није смела да асистира приликом најављеног рушења његовог ресторана на Панчићевом врху. Веселиновић не бира средства у обрачуну са сваким ко му гурне руку у џеп. Ипак, искуснији познаваоци српске политичке и мафијашке сцене, веће шансе дају Весићу.

Весић је наџивео Ђинђића, па треба веровати да ће опстати и кад Вучић падне с власти. Уз предаторски, он има и истанчан инстинкт за самоодржање, који ће му помоћи да избегне Веслиновићеву освету. А, ако и буде кажњен, нема везе, остаће упамћено да је, изазивањем сукоба, помогао да се макар окрњи напредњачки картел.

Засад, Вучић то прати са стране, без намере да посредује и покуша да смири ситуацију. Напротив, док год није лично угрожен, Вучић подстиче сараднике на међусобне сукобе. Нека ризикују, што више страдају биће слабији и подобнији за манипулације.

С том идејом, иако у другом контексту, нахушкао је Златибора Лончара да насрне на Сергеја Трифуновића. Проблем је настао пре месец дана, кад је глумчева хуманитарна фондација “Подржи живот” обезбедила новац за лечење једног четворогодишњег дечака из Свилајнца. Кад је мали Душан Тодоровић однет на лечење у Барселону, Лончар је покушао да то представи као успех Владе и његовог Министарства. Да би то урадио, морао је да компромитује Трифуновића. Вучић је одобрио режимским медијима да поведу кампању против глумца, који је, у мери својих могућности, одговорио подсећањем на Лончарево дружење с Душаном Спасојевићем, убијеним шефом земунског клана.

– Терај до краја – наредио је Вучић.

Лончар је само то чекао. У сарадњи с колегама из кабинета Ане Брнабић иницирао је покретање истраге пословања фондације “Подржи живот”. Агресивни Доктор Смрт, пред сведоцима, заклео се да ће Трифуновића, “дрогираног криминалца”, лично уништити, неће се смирити док га не пошаље на робију. Подржали су га сви министри, изузев Ивице Дачића, који је остао мудро уздржан, и Јадранке Јоксимовић, која је све изненадила неочекивано мудрим упозорењем да није добро да се од Трифуновића прави жртва. Трифуновић је популаран, народ га воли, па би његово хапшење могло да изазове велико незадовољство, чак и да се направи покрет попут бањалучке “Правде за Давида”.

Јадранка Јоксимовић је, откад је министарка, научила све о естетским операцијама, ботоксу и мезотерапији, али још није схватила како функционише њен шеф. Није јој пало на памет да Вучић намерно стимулише Лончара да се увлачи у проблем. Ако све прође мирно, без узнемиравања јавности, нека Трифуновић заврши у затвору, срећи неће бити краја. Ако, после хапшења, дође до протеста, Вучић неће поступити као Милорад Додик. Кад пригусти, затражиће од Лончара да преузме одговорност, поднесе оставку и нестане с политичке сцене. Тек то би обрадовало диктатора. Већ неколико пута је покушавао, чак и најављивао, смену Лончара, али никад није успео да га се реши. Сад има прилику да га дискретно елиминише, а да, при том, нико не може да му замери. Напротив, добио би и подршку грађана, пред којима би се представио као искрени демократски лидер, који нема милости ни према грешним сарадницима.

Вучић нема снаге и храбрости да се меша у сукобе завађених чланова напредњачког картела, али вештим политичким манипулацијама привремено успева да одложи суочење с последицама. Својевремено је претио да ће истребити Ђинђића “као губу из торине”, а сад, кад је то урађено, има подршку удовице Ружице, чију ћерку Јовану је запослио у Влади Србије. На исти начин ућуткао је Милену Поповић-Ивановић, удовицу Оливера Ивановића, против кога је водио бесомучну кампању, која је завршена са шест метака у леђима политичког противника.

Што је најгоре, напредњачки режим наставља да прети прогоном свих грађана који мисле другачије. “Највећу опасност за уставни поредак и безбедност Србије представља прикривено деловање спољних фактора и његов утицај на поједине опозиционе политичаре, медије, невладине организације и синдикате”, тврдио је Вучић пре 20 година, кад је био министар у црно-црвеној влади. Данас га цитира Марко Парезановић, начелник безбедности у БИА. Парезановић је то рекао пре неки дан, на трибини параполицијске организације “Национална алтернатива”, на којој су учествовали премијерка Ана Брнабић и министар одбране Александар Вулин. Док председник државе и чланови Владе на најбруталнији начин крше Устав и угрожавају безбедност Србије, високи функционер тајне полиције за то оптужује опозиционе политичаре, неподобне медије, па чак и грађане који на интернету критикују власт.

Вучић се не шали с таквим стварима, он их пажљиво креира и реализује. Шешељ га је научио како да застрашује противнике, Ракић како да их прогони, а Тони Блер како да смишља изговоре и за најтеже злочине. Управо док су Брнабићка, Вулин и Парезановић износили претње, српски султан Вучић је гостовао код казахстанског колеге Нурсултана Назарбајева. Није их спојио само диктаторски карактер, него и Блер. Бивши британски премијер је саветник оба тиранина. Лондонски медији су објавили да је Блер од казахстанског султана годишње добијао хонорар од седам милиона евра. Заслужио је сваки цент. У маниру вештог спин-мајстора, успео је да оправда и Назарбајевљев злочин из 2011. године, кад је убијено 14 и рањено 64 демонстраната, радника који су захтевали веће плате и боље услове рада. Консултантска агенција “Тонy Блаир Ассоциатес” тада је саветовала злочинца да призна “трагичне догађаје”, али и да истиче да су “после њега направљене велике промене” и да убиство цивила “не би требало да замагљује огроман напредак који је Казахстан учинио”. Стратегија је дала жељене резултате. Назарбајев је касније био радо виђен гост у Лондону и Бриселу, а жртве су заборављене.

Управо таквим алибијем Вучић пред европским менторима оправдава своје злочине над грађанима Србистана. Он спороди реформе, а њихов успех је важнији од колатералне штете, без обзира колика она била. Кад ту причу залије новцем, опљачканим од својих жртава, бриселски моћници га само потапшу по рамену.

Ипак, Блер и сви остали најамници не могу да му помогну у решавању сукоба у напредњачком картелу. Међу зараћеним клановима већ ври. Као у експрес лонцу, кад се температура сувише дигне, почеће да пишти. И да пршти на све стране. У унакрсној ватри, практично и фигуративно речено, може да се нађе и Вучић. Ако неко тане крене према њему, неће бити никога да му каже “Вучићу, пази, метак”. Мораће сам да се бори са чудовиштем које је направио. Нека му Бог помогне, нико други не жели.

Предраг Поповић, Таблоид