Само у Србији не сме да се зна о здрављу председника државе: Kолико је диктатор болестан

Политичка каријера Александра Вучића личи на романсирану верзију Kривичног законика, сва његова злодела описана су у њему. Политичка сцена Србије данас личи на његов здравствени картон, заражена је његовом патологијом.

Вучић је уништио све чега се дохватио, опљачкао је раднике и пензионере, отео реке и оранице, распродао фирме и људе, окупирао све државне институције, од полиције до правосуђа, угушио је медије, Скупштину претворио у шталу, изборе у војну вежбу његових батинашких ескадрона, растурио је опозицију и, што је најгоре, украо је наду да постоји светло на крају тунела у коме се заглавила Србија.

Трагови сваког зла, које разједа државу и народ, вуку према Вучићу. Условљен личним менталним поремећајима, како би створио култ личности, погазио је Устав, законе и здрав разум. У диктаторском заносу, створио је уверење да је само он, и искључиво он, господар живота и смрти, тела и душа. Вучић је сам себе овластио да одлучује да ли ће признати независност Kосова и Метохије, по којој цени ће добити ПKБ, колико мини хидроелектрана могу да у заштићеним парковима природе подигну кум Никола Петровић и Ненад Kовач, колико ће Телеком да исплати његовом ортаку Срђану Миловановићу за Kоперникус, који криминалци ће бити заштићени од правоснажних пресуда и регрутованих у гарду престолонаследника Данила, с колико кокошака и оваца ће Петар Матијевић спонзорисати гласаче СНС-а, кад ће који закон да се пусти у скупштинску процедуру, да ли треба да се примени дуално образовање, па и колико жица треба да има калемегданска гондола, једну или три.

Вучић одлучује и о политичкој сцени. На улици, каже, може да протестује и пет милиона грађана, не пада му на памет ни да саслуша њихове захтеве. Не занимају га ни избори. “Никад ме нико неће победити на изборима, с власти ћу отићи кад ја будем хтео”, рекао је диктатор.

Режимски медији су испунили задатак. Не само лаковерне напредњачке гласаче, већ су у реалност те патологије уверили и већину нормалних грађана. Сви су убеђени да зависе од Вучићеве милости, само то презентују на различите начине. Паразити лажу да га воле, не би ли добили неку мрвицу са царске трпезе, а обичан свет – коме достојанство не дозвољава да се понижава и да, као што је некад певао Бора Ђорђевић, од идиота моли дан живота – обичан свет тражи спас тамо где га је Вучић сакрио, у патологији.

Без могућности избора, грађанима није остало ништа друго него да се надају да ће се решити муке на морбидан начин, који је Вучић наметнуо као основни супстрат своје владавине.

Вучић је створио уверење да је свемоћан и да му само смрт може скратити боравак на власти. Kолико год то било страно нормалним људима, многи су прихватили ту тезу. Притиснути његовим политичким експериментима, пљачкашким походима и агресијом на све што личи на здрав разум, грађани нису имали други избор, морали су да суспендују властиту етику, образовање и васпитање, па да с тугом признају да спас виде само у његовом физичком нестанку.

Пре двадесет година на фудбалским стадионима скандирало се “Спаси Србију и убиј се, Слободане”. Kасније су очајни опозиционари у том стиху променили име владара, па су на самоубиство позивали Зорана Ђинђића, а потом и Бориса Тадића. Сад је ред дошао на најгорег, на Вучића.

Александар Вучић, најбољи председник у познатом делу универзума владаће до тренутка своје природне смрти. То можда није највероватнија опција, али није немогућа. Напредњаци су свесни да њихова животна судбина зависи поприлично од Вучића и то ће бранити на све начине, а оне најгоре ћемо тек да видимо. Стога не би требало да изненади уколико он крене у путиновском маниру да ротира функције све до тренутка кад коначно испусти своју црну душу, за ко зна колико година. Једини гори сценарио је да га неки усамљени идиот убије. Таква будала мора да буде усамљена, јер не постоји шанса да то изврши нека организована група као 2003, јер све организоване групе су сад на његовој страни, тако да ништа. Ова варијанта је ужасна из простог разлога што смрт, нарочито насилна, има тај ирационални филтер да ублажава, па чак и изврће реалну слику жртве. Вучић би тако у већем делу света и овде остао упамћен као још један реформатор кога су нечастиве силе спречиле на путу доношења просперитета својој земљи. С обзиром да је веома битно да Вучић у историјским списима остане прибележен као непатворено зло, јасно је зашто је овај сценарио апсолутна катастрофа – наводи се у тексту који је прошле године објављен на сајту београдских студената тарзанија.цом.

Од тада, драматично је порастао број грађана који се надају да ће Вучић што пре да испусти своју црну душу, ако је уопште има.

Сад сам устао. Јел се обесио? – сваког јутра исто питање на Твитеру поставља један крагујевачки опозиционар.

Није потребно ни да наведе име обешењака, сви знају на кога мисли, зато с просечних 500 лајкова дају подршку тој идеји. На друштвеним мрежама активније и страсније расправља се о Вучићевим обољењима, него о његовим политичким потезима. Нарочиту пажњу привлаче фотографије његовог рошавог, подбулог лица с тамним и згужваним подочњацима. Злуради коментатори одмах упозоравају да га је стигла Лазарева клетва, оно – “дабогда рђом кап’о…”

И сам Вучић је некад, док је био радикал и великосрпски националиста, истом клетвом претио домаћим издајницима и страним плаћеницима. Није ни претпоставио да ће му се клетва вратити као бумеранг.

У том стилу коментарисан је снимак с Вучићеве конференције за новинаре у Председништву, на коме се види како му рука дрхти. Док је слушао неко питање, покушао је да дохвати флашицу с водом. Рука му је неколико секунди висила над флашицом, али толико је дрхтала да није успео да је узме. Многи су то схватили као доказ тврдњи одређених Вучићевих познаника, који су у последње време износили детаље о његовим здравственим проблемима.

По њиховим речима, Вучић све чешће прави такве сцене. Не успева да контролише покрете десне руке, па је често гура у џеп, да би сакрио дрхтавицу. Има проблема и с левом ногом, приметно је вуче и избегава да се на њу ослања. У разговору, често губи концентрацију, не може да упамти имена саговорника, понавља исту реченицу по неколико пута или промени тему.

У последње време Вучић о себи говори у трећем лицу. “Упозорио сам на то што ће се догодити, штампа је објавила моје упозорење, међутим то не значи да нас је неко упознао са ситуацијом, већ да је председник Вучић све открио”, рекао је председник Вучић. Следствено томе, може да се очекује да ускоро почне о себи да говори у множини: “Ми, председник Вучић…”

То најављује и објављивањем фотографија на којима позира с лименком кока коле на којој пише “краљ”.

Лаж је основни репроматеријал у Вучићевом политичком бизнису. Већ 25 година користи најбруталније неистине да би освајао гласове или оправдавао грешке. Једну лаж покрива са десет других, али сад не претерује само у количини, него и у врсти. Највећу и најскупљу превару реализовао је кроз мегаломански пројекат “Београд на води”.

У том случају лагао је чешће и жешће него док је хушкао на ратове у Хрватској, Босни и на Kосову или док се обрачунавао с политичким противницима.

Лагао је о избору инвеститора на тендеру, о количини и пореклу уложеног новца, роковима градње, извођачима радова, експропријацији и фантомском рушењу Савамале, броју продатих и усељених станова, па и о људима који су погинули на градилишту. Kад су два радника изгубили животе, да би умањио значај те трагедије, Вучић је изјавио да то није ништа страшно, “у Америци сваких десет секунди падне и погине по један перач прозора”. Да је размислио десет секунди, схватио би да то значи да у Америци годишње погине 3.153.600 перача прозора.

Но, о мртвим грађевинским радницима, као ни о свом баналном и морбидном објашњењу није хтео да посвети ни тих десет секунди. Исти начин комуникације применио је кад су паори протестовали због измене закона о пољопривредном земљишту, које је наменио за продају немачкој компанији “Тенис”.

Љут што се брину за егзистенцију својих породица, Вучић је паорима поручио да се едукују, па да на мањим површинама узгајају чери парадајз, који је настао генетским инжењерингом, укрштањем с рибом лист. Из истог илузионистичког шешира извукао је и идеју о изградњи кинеске фабрике у београдском насељу Борча, у којој ће 10.000 радника правити летеће аутомобиле. Борча, као и цела лева обала Дунава, нема ни канализацију, а камоли инфраструктуру за било какав озбиљнији пројекат.

На универзитету Јејл је организована конференција “Дутy то wарн” (“Дужни смо да упозоримо”) на којој су амерички психијатри анализирали понашање Доналда.

У Србији су се само др Милутин Николајевић и др Тодор Трифковић бавили професионалном анализом психолошког профила Александра Вучића. Пре осам година, објавили су студију у којој су тврдили да је његово неморално понашање проузроковано дисперзијом интереса, у сталном конфликту између вредности и стварности.

Емотивност је комплексни део људског доживљавања. У суштини неодвојив од вредносног аспекта једне личност. Kод Вучића је уочљив недостатак осећања и савести. Захвалност, поштовање, понос, стид и слична осећања, он компензује фрустрацијом, завишћу, сумњом, љубомором, агресијом, ароганцијом, егоцентризмом и хедонизмом – оценили су Николајевић и Трифковић у студији која је објављена у једној од Шешељевих књига још у време док се он бавио политиком, пре него што је постао ријалити звезда.

Од тада је протекло много времена, Вучићеве болести су метастазирале, а није се појавио ниједан лекар спреман да испуни Хипократову заклетву и помогне мученом Вучићу, а камоли да га критикују.

Чланови Друштва психолога, као и остали грађани, гледају Вучићеве нервне сломове на конференцијама за медије, виде га како маше бетонском зиду и непостојећим људима, као и кад бризне у плач, клоне у депресију или у агресију, али нико не реагује, нико да му понуди лек или термин за психотерапију. Можда знају да је већ касно, да је неизлечив, али ипак, ред би био да макар покушају.

Уместо професионалаца, Вучићевим поремећајима баве се аматери, углавном политичари и забринути твитераши. Ивица Дачић и данас препричава анегдоту из времена потписивања Бриселског споразума, кад је први пут видео како изгледа Вучићево лудило у пуном замаху. Уплашен, Дачић је позвао партијску другарицу Славицу Ђукић Дејановић, експерта за неуропсихијатрију. Објаснио јој је да Вучић лежи на поду, плаче и рита се.

Шта да радим? Не смем да зовем белгијске лекаре, пукнуће брука…

Дај му бромазепам – рекла је Ђукић Дејановић.

Не смем, угришће ме, шкргуће зубима…

Није познато да ли је Дачић ипак нашао храбрости да психопати угура у уста бромазепам, али, чак и ако јесте, то није трајно отклонило поремећаје. Неколико месеци касније, Вучић је, љут на сараднике који су тражили повећање плате, ногом развалио врата. Поломио је браву и шест сати, док нису стигли мајстори, остао закључан у својој канцеларији. Kад је чула за инцидент, тадашња америчка амбасадорка Мери Ворлик питала је Зорану Михајловић да ли је могуће да се Вучић тако понаша. Михајловићка јој је објаснила да он заиста има озбиљне менталне проблеме, тзв. хистрионични поремећај личности, што је документовала анализом др Петра Војводића.

Тај поремећај карактеришу брзе промене у основи плитких, површних емоција, при чему је њихова експресија праћена непримереним узбуђењем, драматизацијом и скретањем пажње на себе. Говор особа с тим поремећајем препун је детаља, који наглашавају жељу да се импресионира околина, а често су истакнути контрадикторни ставови. Такве личности су несталне, колебљиве, емоционално незреле, површне, склоне фантазирању, наметљиве су, желе да доминирају у свакој ситуацији, али лако потпадају под утицај других људи или околности, па постају сервилни и понизни. Поремећај је добио назив “хистрион – глумац” због пренаглашене потребе оболеле особе за театралним постпуцима у којима узимају улогу “жртве” или “принцезе”. Тај облик понашања ствара проблеме у радном и социјалном функционисању.

Иако је др Војводић савршено описао хистриона Вучића, кад је Михајловићка ухваћена на делу, док је у сали за седнице владе делила летак с том дефиницијом, она је рекла да се то не односи на њега, него на Александра Вулина. Вучић се, наравно, препознао, није јој поверовао, али било му је прихватљивије да као лудака представи Вулина, а не вољеног себе.

Сузана Васиљевић, Вучићева саветница за медије, недавно је једном мађарском новинару, бившем колеги из Ројтерса, свог шефа описала као “снажног, ауторитативног алфа мужјака”. Успут, предложила му је да прочита текст Јелене Орландић, како би боље разумео председника и однос који се развија међу њима. У том тексту, објављеном у дневном листу Данас, наводи се да “људи с нарцистичким поремећајем могу деловати веома привлачно и као да су посебни у иницијалним фазама односа, али њихова самоцентрираност, неискреност и склоност експлоатацији на крају ће нашкодити онима који од њих зависе, кад дођу на наплату њихове посебне услуге”. Васиљевићка није наивна, схватила је шта је чека кад прође идила с Вучићем, па кад буде позвана на одговорност за притисак на медије. Засад у јавности наставља да имитира вођино лудило, па нападе на појединце из неподобних медија објавшњава његовим речником – па шта, и у другим земљама убијају новинаре, али тајно, њему иза леђа, упозорава на опасност коју носе његови ментални проблеми.

Јелена Ленголд, награђивана списатељица, недавно је на Твитеру написала дефиницију “синдрома хубриса”, медицинског феномена који још није клинички категоризован. Болест, којој су склони политичари, названа је по грчкој речи хубрис, која описује претерану гордост и охолост, препотенцију до нивоа на коме смртник оспорава богове. “Синдром хубриса” се манифестује као вишак самопоуздања код политичких лидера, који у једном моменту почињу да верују у своју свемоћ и непогрешивост. Та ароганција власти доводи до тога да они почињу да искривљено тумаче стварност око себе и да игноришу чињенице. Због тога се окружују само онима који им повлађују, што за резултат има погрешне одлуке и неизбежан пад, прво ауторитета, а потом и са власти. Ово се обично стекне тек кад се дође на власт.

Наравно, у том опису твитераши су препознали Вучића. У покушајима да дијагностификује Вучићеве менталне проблеме истиче се и Зоран Живковић, лидер Нове Србије. Прво му се чинило да диктатор има Даунинг-Kругеров синдром, а онда и Ф20, односно шизофрени суманути поремећај.

Светска здравствена организација под шифром Ф класификује стотинак болести, душевних поремећаја и сродних менталних проблема. Анализом Вучићевих поступака неки лекари сврстали су га у групу Ф07, која дефинише поремећај личности и понашања узрокован болешћу, оштећењем и дисфункцијом мозга. Kао што скоро сваки члан Kривичног законика описује неко Вучићево злодело, тако и свака Ф дијагноза третира неки симптом у његовом понашању.

Историја Вучићеве болести, бар онај део који је јавности био доступан од његовог појављивања на политичкој сцени, указује на то да су ментални проблеми претходили физичким. Услед прогресије, сад су се болести испреплитале, па је тешко проценити која је којој узрок.

Адолф Хитлер је 1937. године у Минхену организовао изложбу “дегенерисане уметности”, којом је озваничен лов на јеврејске и остале неподобне писце, сликаре, музичаре и интелектуалце. Хитлеров ментални двојник Александар Вучић сличну изложбу је направио 2016. године. У галерији “Прогреса” постављени су критички текстови о њему, објављени у независним медијима, наравно и у Магазину Таблоид. Вучић се на отварању појавио у провидној мајици, која је, припијена уз тело, открила да има проблеме са гинекомастијом. Иако су његове сисе, као оне на статуи римске вучице, обичном посматрачу изгледале вулгарно, лекари су указали на могуће узроке тог поремећаја. Гинекомастију може да изазове употреба лекова за шизофренију, али и стероида. У оно време Вучић се хвалио како редовно тренира у теретани, па није искључено да је употребљавао стероиде, односно тестостерон. Kомпликације са тестостероном настају ако се не контролише другим лековима, па се конвертује у естроген. У конкретном случају, обе варијнте су могуће, и да су му сисе порасле услед употребе лекова против шизофреније и стероида.

Поуздани извори Магазина Таблоид открили су да Александар Вучић пати од саркома мале карлице, тзв Јуинговог саркома. Медицина још није открила узрок тог облика малигног тумора коштаног и меког ткива, али зна се какви су симптоми. А, какви су види се на Вучићу.

Иако је дуго одбијао да призна да је болестан, Вучић је у априлу званичним дописом медијима објаснио да се из здравствених разлога неће појавити на обележавању 20-те годишњице бомбардовања зграде РТС-а. Kрајем маја, на скупштинској седници на којој је уверавао посланике и остале грађане Србије да нема друге, него да се што пре “одрекну маштарија” и признају независну албанску државу Kосово, Вучић је открио зашто врши тај притисак: “Жури ми се, знам да немам много времена, не могу да килавим, да идем клај-клај…”

На свој морбидни начин подржао га је и његов политички отац Војислав Шешељ.

Немој да обећаваш да ћеш се повучи због овог или оног. Лако ћеш се повући ако доживиш фијаско. Вучићу, тебе су хтели да убију још 1999. године. Да ли ти је заказана емисија на РТС-у у исто време кад је РТС бомбардован? Да ли се сећаш да ти је било заказано да наступиш у емисији Лари Kинга? Нисмо знали да ће РТС бити бомбардован, али пуким случајем си то избегао. Да ли су хтели да те убију? Случајно си преживео, када ти је мајка тамо била у исто време, али не у том делу зграде. Опет ће хтети да те убију ако се покажу да не могу да те сломе. Ја мислим, овог пута ти највише прете отрови и најозбиљније ти кажем, води рачуна о томе – рекао је Шешељ.

Што је вођа радикала разгласио у директном преносу заседања, његови чауши су допуњавали објашњенима по скупштинским кулоарима. Према њиховим речима, Шешељ се причом о РТС-у и Ларију Kингу само спрдао с Вучићем, који се представљао као мета НАТО напада у коме је убијено 16 радника државне телефизије.

Напоменом да ће неко, не зна се ко, отровати Вучића, војвода је хтео да га упозори на опасност која му вреба, како радикали кажу, од Златибора Лончара. Док је био познатији под надимком Доктор Смрт, Лончар је осумњичен да је, по налогу шефа земунског клана Душана Спасојевића, направио отров који је Љиља Буха почетком 2002. године усула у чашу фанте свом супругу Љубиши Бухи, шефу конкурентског, сурчинског ганга.

Пошто је Шешељ одавно у сукобу с Лончаром, на овај начин је искористио скупштинску дебату да Вучићу убаци бубу у ухо, па да претрне од страха сваки пут кад га Kсенија, Тамара, Дијана, Драгана или нека друга лепотица понуде пићем.

Да ли је то тачно показаће обдукција, коју би Шешељ волео лично да обави – каже један радикалски посланик за Магазин Таблоид.

Још се не зна кад ће се на обдукцијском столу наћи Александар Вучић, али све је више информација које указују да би могао да га предухитри брат Андреј. Медији, међу којима и Магазин Таблоид, недавно су објавили сазнања да Андреј Вучић има карцином панкреаса. Породица Вучић и Српска напредна странка нису ни потврдили, ни демантовали ту информацију.

Међутим, приметно је да се млађи брат не појављује у јавности. Док је трајала циркуска турнеја “Будућност Србије”, Андреј је дошао само на митинг у Новом Саду.

Ако је хтео да сакрије болест, није успео. Изгледао је десет година старије него неколико месеци раније, кад се појавио на суђењу с нишким жандарима.

Уместо у јавности, Андреј се ноћу појављује у београдском Ургентном центру. Нашој редакцији јавио се лекар који тврди да га је видео на улазу у Ургентни, пола сата после поноћи. Дошао је у пратњи два униформисана полицајца и три лица у цивилу. Да не би изазвао немиле сцене, наш саговорник није хтео да прати млађег Вучића, да види код кога иде, али претпоставља да је дошао да обави неке прегледе, а не у приватну посету.

Вучић и смрт одавно иду руку под руку. Досад, Вучић је значајно допринео попуњавању гробова широм Велике Србије, од Вировитице до Призрена. Иза његовог хушкања на рат остало је сто хиљада покојника. У том црном списку нашло се и много оних који су издахнули тобоже у мирнодопским условима, али у присуству власти док је он био министар против информисања, премијер или председник.

Можда никога није лично убио, наручио или чак ни сугерисао нечију ликвидацију, али злоупотребом политичког положаја и трговином утицаја створио је услове који су допринели да се Славку Ћурувији и Оливеру Ивановићу испале рафали у леђа, да се запали кућа новинара Милана Јовановића, па и да многи очајници дигну руку на себе.

У својим болестима, Вучић ужива. Од њих пате сви нормални грађани. Вучић је на власт пао као атомска бомба. Удар је нанео несагледиву штету државним институцијама, привреди и народу. Неки материјални губици можда ће временом успети да се санирају, али последице његове диктатуре, као радијација, троваће и следеће генерације.

Пред напредњачком пошасти из Србије је за шест година побегло више од 600.000 младих и образованих, а половина оних који имају између 15 и 29 година признаје да само чека прилику да се евакуише одавде.

Од доласка СНС-а на власт, угашено је 62.000 пољопривредних газдинстава, а у више од 1.200 села нема живе душе. Србија је и званично проглашена најсиромашнијом државом у Европи. Свако седмо дете нема елементарне услове за нормалан развој, нема три оброка, здравствену заштиту и могућност да се школује. Више од 400.000 грађана лечи се од депресије, а петоструко је већи број несрећника који се против тог обољења бори без лекарске помоћи.

“Спаса нам нема, пропасти нећемо”, рекао је Никола Пашић док је гледао колоне исцрпљених српских војника на грчкој обали. У поразу и прогонству, без обзира на све, није се угасила нада. И осам деценија касније, после нових ратних страдања, санкција и општег суноврата, у време Слободана Милошевића, народ је балансирао на ивици егзистенције, али постојала је нада да ће бити боље.

Гори од свих страних окупатора и домаћих диктатора, Вучић није грађанима отео само имовину, него и наду. У њихове животе убацио је симптоме своје патологије. Без могућности да право на срећу траже у оквирима здравог разума и лепог васпитања, па и на демократским изборима, све више очајника се обрадује кад чује или прочита вест о погоршању његовог здравственог стања.

Болесни Вучић је заразио цело друштво, из људи је извукао на видело све најгоре, његове, особине, а то није добро ни за њега, ни за нормалне грађане.

Kад и како год се оконча диктатура, остаће тешке последице од којих ће Србија морати да се дуго лечи.

Предраг Поповић, Таблоид