За појам самохрани родитељ не постоји јединствена правна дефиниција, па самим тим ни општеприхваћени критеријуми према којима би неко лице могло добити овај статус. Не постоје законом прописане посебне погодности за самохране родитеље. Држава такође нема евиденцију о броју самохраних родитеља, на основу које би креирала програме помоћи, што води закључку да ова група у систему социјалне заштите уопште није препозната као посебно угрожена категорија
Самохрани родитељ у правном смислу јесте родитељ који се сам стара о детету зато што је други родитељ преминуо, или је непознат, или је лишен родитељског права. С друге стране, самохрани родитељ у фактичком смислу јесте родитељ који се сам стара о детету у околностима у којима је други родитељ жив и није лишен родитељског права, али из неког разлога не обавља родитељске дужности – не даје алиментацију или не остварује контакт са дететом. Ова друга група је уједно и најбројнија. Она чини око 80 посто од укупног броја самохраних родитеља, који премашује 300.000, и међу њима је највише мајки.
Већ 15 година Зоран Бантић сам одгаја три ћерке. После смрти супруге, терет родитељства и свакодневних обавеза морао је сам да носи.
“Ја сам имао доста велике проблеме, породица, окружење, пријатељи, сви су негде помагали али то не може да буде довољно. Човек мора сам да се усмери и да одлучи шта ће и како у ком правцу да крене. Нису ми паре биле у питању, није тај моменат код мене био најтежи, једноставно организација, и тај осећај да си сам, да немаш потпору – јер брачни друг је највећа потпора”, каже Бантић.
Као главне проблеме са којима се свакодневно суочавају, мајке које саме брину о деци, наводе усамљеност, недостатак новца, тешкоће у вези са проналажењем и задржавањем посла, неплаћање алиментације, стамбене проблеме, као и одсуство подршке.
Локалне самоуправе, сходно финансијским могућностима, могу да установе додатна права и погодности за самохране родитеље и њихову децу.
