„Самоодбрана” неће у политику, а подржава бојкот избора

Кад је политичка борба, онда политичари – кад је окупација, онда #самоодбрана, написао је глумац Никола Којо на „Твитеру” и додао: „Браните дрвеће, част, здраву памет, живот”. Друштвене мреже обишла је фотографија групе интелектуалаца који су се окупили да би „охрабрили људе да буду слободни”, како је то изјавио глумац Радослав Рале Миленковић. Он је јуче појаснио да суштина њиховог организовања није политичка, да им није циљ стварање политичке странке или покрета, нити да ће кандидовати изборну листу, али да лично подржава бојкот избора који најављује део опозиције. Миленковић је за Н1 најавио да ће покушати да врате теме друштвеног уређења, културе, образовања, функционисања институција…

Већ недељама се на друштвеним мрежама појављују управо заједничке фотографије са састанака групе интелектуалаца, међу којима су, осим Које и Миленковића, академик Душан Теодоровић, бивша председница Врховног суда Вида Петровић Шкеро, карикатуристи Душан Петричић и Предраг Кораксић Коракс, социолог Јово Бакић… Последња слика која се појавила у јавности снимљена је у студију, а убрзо је осванула на друштвеним мрежама, што многи тумаче као најаву почетка деловања ове до сада неформалне групе. Многи њени чланови учествовали су у протестима „Један од пет милиона”, али је у међувремену дошло до размимоилажења са представницима Савеза за Србију, а сада се спекулише и да би „Самоодбрана” од јесени могла самостално да организује протестна окупљања.

Аналитичар Дејан Вук Станковић каже за „Политику” да појава „Самоодбране” не представља ништа ново, али и да не верује да ће то бити нека „тачка преокрета” на нашој сцени, нити да ће ставови ове групе интелектуалаца пробудити успаване бираче и покренути незадовољне грађане. „Проглашење те неформалне групе помало подсећа на ситуацију из деведесетих година, кад су се појавили Београдски круг и Депос, па су интелектуалци, а дисиденти бившег режима, окупљени у тим покретима, покушавали да дају моралну димензију политици. Међутим, сада је ситуација знатно другачија јер имамо вишестраначје и немамо ауторитарни режим. Сви ти људи урадили би више за опозицију да уђу у те странке. Уколико ће стајати са стране и добацивати по коју моралистичку опаску, неће имати значајнији ефекат”, истиче наш саговорник.

Подсећа да је већина тих људи политички опредељена и активна, и то на дневном нивоу. „Њихове интервјуе смо сви прочитали, знамо њихове ставове и већ су најавили да ће подржати некога. Све је то легитимно и већина њих је већ учествовала у кампањама”, каже Дејан Вук Станковић.

Појава још једне неформалне групе на нашој сцени потврдила је да се све већи број играча на нашој и светској политичкој позорници одлучује да делују као покрет или група грађана, а избегавају да се директно декларишу као политичка партија. Разлози за то, барем у Србији, слажу се наши саговорници, чисто су бирократске природе. Немају толико везе са чињеницом да је популарност странака све мања. Најновије истраживање Фондације Фридрих Еберт Штифтунг показало је да у Србији чак 72 одсто бирача нема поверења у политичке партије.

Програмски директор Центра за слободне изборе и демократију (Цесид) Бојан Клачар објашњава за наш лист да грађане Србије не занима да ли се представљате као партија или група грађана, а да је оснивање партије много захтевније од удруживања у групу грађана.

Србија, подсећа Клачар, има врло високе критеријуме које странка мора да испуни пре регистрације, али и пре изласка на изборе. За разлику од партије, група грађана не мора да се упише у регистар Министарства државне управе и локалне самоуправе, нити приликом оснивања морају да прикупе и овере 10.000 потписа, што ће им уштедети бар 50.000 евра. Политичке партије пре уписа морају да усвоје оснивачки акт, програм и статут, а бирају и особу која ће их заступати. У обавези су да подносе и финансијски извештај.

Приликом учешћа на изборима њихова права и обавезе су мање-више исти. Али, група грађана која планира да учествује на изборима пре предаје изборне листе мора да прикупи 10.000 потписа, као и свака партија. „У наставку кампање сви имају мање-више иста права. Међутим, група грађана не може да прави коалицију са политичком партијом, већ сви они морају опет да се удруже у неку групу. И партије и групе у обавези су да извештавају Агенцију за борбу против корупције о финансијама”, објашњава Клачар.

Додаје да политички покрети не могу да профитирају само зато што нису регистровани као политичка партија, јер бирачи знају да је реч о политичкој организацији. Ипак, напомиње да је ситуација другачија на локалном нивоу. Покрети, удружења или групе грађана који делују локално могу антипартијским ставовима да се приближе бирачима, нарочито наглашавањем конкретних проблема „на локалу”. Тако су многи од њих ушли у парламенте, попут краљевачког „Локалног фронта” или групе грађана коју је окупио Александар Шапић, дугогодишњи председник СО Нови Београд.

Аутор: Јелена Попадић, Политика.рс