Бањалука – Колико има истине у скорашњим тврдњама о томе како у политичким круговима радикалних Бошњака и данас има присталица које се залажу за успоставу мини-бошњачке државе, питање је којим се ових дана све више бави овдашња политичка чаршија.
Да и данас постоје они који размишљају о опцијама које су први пут отвореније поменуте 1993. на Бошњачком сабору у Сарајеву (на ком су муслимани постали Бошњаци), а о којима је наводно и Алија Изетбеговић озбиљно размишљао, прво је јавност протеклих дана подсетио Милорад Додик, који је на питање новинара Сенада Хаџифејзовића – да ли му је неко од Бошњака нудио поделу БиХ како би се створиле три државе – одговорио потврдно. Додик, међутим, упркос инсистирању новинара, није желео да открије ко су протагонисти те политике.
Само неколико дана после тога доста отворенији био је Фахрудин Радончић који је за Радио-телевизију РС рекао како међу Бошњацима има оних који би непрестано оптуживали Србе и Хрвате да „неће са нама” па да следом тога „направе ’филџан-државу’ у којој би владало пет фамилија”.
Разраду таквих замисли Радончић препознаје и у „омогућавању досељавања Арапа” – на шта је упозоравао и док је био министар безбедности БиХ – па подвлачи како „неко може досељавати Арапе, омогућавати куповину кућа у нади да ће то легализовати као наталитетску политику, не би ли се неки учинили мањином”. „Ипак, цивилизацијски није могуће да победи верска државица у срцу западне демократије, то пре свега Бошњаци неће дозволити”, истиче Радончић.
Указујући на демографску игру у тим намерама, пре више од пет година Александар Савановић, професор на ФПН-у у Бањалуци, приметио је да „идеологија ’босанства’ никада није била једина и неупитна идеологија званичног Сарајева, те да је концепт ’бошњачке’ државе од самог почетка био конкурентна замисао”, па се, имајући у виду Исламску декларацију, може основано тврдити да је „стратешки циљ од самог почетка и био бошњачка енклава, мала или велика”.
Као и Радончић и Савановић је још тада указао на то да су Бошњаци „у реализацији овог програма принуђени да гурају друга два народа у сецесију”.
Ма колико такве идеје изгледале као неспроводиве, сама спознаја о њиховом постојању на известан начин мења црно-белу слику о само једном кривцу и једној страни која прижељкује распад БиХ, било да она живи у Бањалуци или би на постојећу карту радо уцртала још један ентитет, а која станује међу Хрватима.
Радончићева изјава о политици сталног провоцирања Срба и Хрвата како би их тиме „приволели на одлазак из БиХ” и тако „придобили територију, макар и знатно мању, али под доминантном контролом Бошњака”, добрим делом коинцидира са сликом политичке стварности и стања у ком је две деценије уназад из Сарајева, и то најчешће на иницијативу СДА, непрестано покретан сукоб и којекакве провокације Бањалуке и српског народа, а које су бошњачком народу образлагане као потреба јачања БиХ, иако су се као последица такве политике, сем непродуктивних сукоба, у пракси чешће одигравали супротни процеси.
На опасност од идеја о „филџан-држави” својевремено је упозоравао добро упућени Шаћир Филандра, декан ФПН-а у Сарајеву који је истакао како „још постоји наивно уверење да Бошњаци могу опстати без државе, у некој филџан варијанти, у неком муслиманском друштву без БХ државе”. Утицајни бивши реис Мустафа Церић вајкао се „како су Бошњаци једини народ на Балкану који нема своју државу”.
И академик Ферид Мухић рекао је пре неколико дана да се „питање ’филџан-државе’ која би припала Бошњацима треба испитати”.
„Црна Гора има 600.000 становника, овај део би имао можда два милиона. Технички није искључено да све три новостворене државе функционишу самостално, могуће је”, проценио је академик Ферид Мухић за телевизију Н1.
На трагу тих идеја Александар Савановић изложио је раније постојање двеју супротстављених доктрина међу бошњачком политичком елитом у процесу дисолуције бивше Југославије.
Једна, писао је, концентрисана је око идеје „босанства” – целовите али „грађанске” БиХ, и друге доктрине „бошњаштва”, која је била обележена формулом освајања „онолико Босне колико је могуће ефективно држати”.
„То је доктрина ’филџан-државе’, коју је у неколико наврата у току рата промовисао сам Алија Изетбеговић. Премда територијално минијатурна, и по објективним капацитетима безначајна, та државица била би енормна као политичка чињеница, с обзиром на то да би представљала прву муслиманску енклаву у модерној Европи”, писао је Савановић, али је потом на једном бошњачком порталу који заговара доктрину „бошњаштва” напоменуто да сличне енклаве већ постоје у Европи – Косово и Албанија.
Знајући да су амбиције о бошњачкој држави једнако нереалне као и оне о независности РС, од којих се и сам Додик дистанцирао, ова сазнања – сем на то да и међу Бошњацима има оних који потпирују незадовољство Срба па се радују претњама о сецесији – указују и на могући наставак оне врсте политике на коју је недавно указала Тања Топић, аналитичарка из Бањалуке која је за „Политику” рекла да се „национализми у БиХ међусобно хране и одржавају у животу док на сцени гледамо социјални и морални суноврат, ради ког породице напуштају оба ентитета”.
Аутор: Младен Кременовић, Политика.рс
