Санда Рашковић Ивић: Тешка срца морам признати, Хрватска је имала право на успоставу јурисдикције у Книну

Објављујемо интревју новинара Ивана Живковића Жике с рођеном Шибенком, Сандом Рашковић Ивић, кћерком Јована Рашковића, који је био у ‘бункеру’ годину дана. Направљен је за дневне новине 21. Стољеће, али је у задњи трен газда зауставио ротацију у тискари и избацио интервју који ШибеникИН сада уз дозволу аутора објављује.

анда Рашковић Ивић је психијатар као и њезин отац. Рат ју је затекао у Загребу гдје је радила, била удата и имала двоје дјеце. Све је то рат разбио. Раставила се те је с дјецом отишла у Београд. Син јој се убрзо вратио оцу у Загреб, а кћерка је остала с њом. Убрзо је сахранила оца, а потом је и она ушла у политику, на радикалну десницу. Направила је политичку каријеру: била је потрпредсједница Војиславу Коштуници у ДСС-у, бринула је о избјеглицама из Хрватске, била је предсједница Координационог центра за Косово и Метохију, била је амбасадорица РС у Италији… Данас је посланица у Скупштини те предаје на једнојмедицинској школи. У Београду се поново удала, за академика Александра Ивића с којим је добила и своје треће дијете.

Интервју са Сандом Рашковић Ивић договарао сам пуних седам година. Напокон сам њен први интервју за неки хрватски медиј договорио крајем прошле године. Шеснаестог студеног 2012. дошао сам у Београд на договорени интервју, управо на дан кад је у Хагу генерал Анте Готовина ослобођен оптужбе за ратни злочин у Олуји. Тад сам радио за новопокренуту дневну новину 21. Стољеће, која је јако брзо доживјела фијаско и била угашена. Направљени интервју је од уредништва био третиран као првокласна ексклузива. Међутим, стварни власник новине, Аљоша Роксандић, власник маркетиншке агенције Дигител, био се препао објавити тај интервју. Зашто? Ником није било јасно. Само је декретом зауставио ротацију.

Разговарали смо у згради Скупштине. Санди Рашковић- Ивић је 56 година. Лијепа је и држи до себе. Према нама је изузетно пристојна и топла. Тијеком разговора је разњежено говорила о успоменама из дјетињства. Док је причала о томе како јој се због рата распао брак у којем је имала двоје дјеце, глас јој је био тиши и тањи, а очи су се застаклиле. У осталом дијелу, у обрани очеве политичке доктрине, била је самоувјерена.

Како сте доживјели пуштање хрватских генерала Готовине и Маркача на слободу?

Постоји и дјелимичног разочарења. Али то моје разочарење није било толико јер, да би нећим били разочарани, прво тиме морате бити очарани. А то значи да имате неку вјеру у Хашки трибунал. Ја сам се већ давно увјерила да је Хашки трибунал једна ад хоц склепана политичка институција која је овом пресудом направила још један политички корак и тиме је Хашки трибунал себе дезавуирао. Дезавуиран је и за све оне које ће одлуке које ће донијети у будућности, али и за све оне које је донио у прошлости. Мислим да је ова одлука јако контрапродуктивна на сваком пољу: на политичком пољу, на пољу помирења, на пољу суштинског права. Све с тим судом овим пада у воду. По мом мишљењу, и по мишљењу већине људи у Србији, без обзира које су они обојености, то је једна политичка пресуда која не одговара истини.

У једном ТВ наступу сте изјавили да су Срби у Хрватској највеће жртве ратова 90-тих.

Ја то заиста мислим. Неоспорно је што ја мислим о Косову. Мислим да је Косово кољевка наше државности и кољевка наше Цркве. То је наш Сибир, наш највећи енергетски ресурс. Ми у овом тренутку тамо имамо Србе, али и Албанце који у овом тренутку не желе живјети са Србимајом. Међутим, пошто је повијест, колико је год окренута прошлости, толико окренута и будућности, они ће једног дана схватити да је понуда да живе у Србији пуно боља од оног што они живе данас. И поготово што ће им се нудити сутра. Али, кад су прогнани Срби са Косова, они су имали пуно већа права него што су имали Срби из Крајне. Та моја теза да су Срби из Крајне највеће жртве, управо је овом хашком пресудом запечаћена. Ионако је јако тешко ишло с остваривањем права тих људи: права на имовину, право на мировину… Све је било јако тешко. И сад ће то бити још теже. Зато што је оно што је учињено против њих, на суду добило епилог да је то чиста ствар.

Није ли неумјесно било које жртве ставити изнад страдавања Бошњака у Босни, гдје је у Сребреници у само неколико дана убијено око осам тисућа људи?

Добро, нисам сад говорила о БиХ, која је треће поглавље. То што се догодило у Сребреници је велики и страшан злочин због чега се ми требамо стидјети. Ми смо у осталом и као парламент изгласали деклерацију о сребреничким жртвама. Нама с друге стране ни један парламент није узвратио ни сличном мјером, а зна се да су и Срби итекако страдавали. Ја наравно, без жеље да манипулирам сребреничким жртвама, морам казати да је добро познато да је тих жртава било мање. Али, то је сад свеједно: је ли их било три и пол, четири или осам тисућа. Људи су побијени и то је страшно. Међутим у Сребреници сте имали, исто као и у Крајини, међународне снаге које нису учиниле ништа.

Међународна заједница је прије акције Олуја понудила споразум З4. Хрватска је тада била вољна прихватити тај споразум који је српској заједници на том подручју нудио облик аутономије који се може успоредити с каснијим уређењем Републике Српске у БиХ. Је ли српско водство у Хрватској погријешило и је ли то одбијање узроковало акцију која је услиједила?

Наравно да је била погрешка не прихватити З4. Међутим, Хрватској није ни на памет падало да прихвати тај споразум. По неким информацијама које имамо овдје, Бабић је на крају чак и нудио да то буде прихваћено, међутим, то је било одбијено. Уосталом и бријунски транскрипти, који су довели до тога да у првоступањском дијелу суђења, ствар буде означена као удружени злочинаћки подухват, говори о томе да Туђману и његовим сурадницима није падало на памет да било какав З4 дају. Али, вјерујте, да је заиста Хрватска и мислила прихватити З4, а да су Срби одбили, то никако није начин да се протјера 280 тисућа људи у једном дану, затто што њихово водство неће да прихвати један план.

Али, је ли по вама то подручје требало доћи под јурисдикцију Републике Хрватске?

По ономе што је Бадинтер рекао, ја тешка срце морам рећи да је. Бадинтер је рекао своје. Моје мишљење је, као и што је било мишљење мог оца, да се опредјељују само народи, а не републике. Бадинтер је рекао другачије. То је муђународна комисија и то се, молим лијепо, мора слушати. У сваком случају, онда је српском народу у Хрватској и било мјесто. Као што му је било мјесто и у хрватском Уставу јер је он био конститутиван народ. Конститутивност је била избачена из хрватског Устава. То је изазвало јако велики револт. За то се залагао мој отац, да се у оквиру Хрватске нађе неко рјешење за њих. Али да то рјешење буде свакоко више од тога да они играју коло и пишу чирилићним писмом на надгробним споменицима.

Које је то било рјешење српског питања у Хрватској за вашег оца Јована Рашковића?

Мој отац је мислио да се српско питање може рјешити у оквиру државе Југославије. Односно да Срби у Хрватској добију нека максимална права која су им тада недостајала. Поготово у свјетлу 80- тих, 90- те, 91, када је Хрватска показивала јасне знаке сецесионизма. Ја сад употребљавам назив из тог времена. Данас се он, наравно, не може користити јер је Хрватска данас независна држава. Али требало је наћи мјесто под сунцем и за Србе који су тада у њој живјели. Јер Срби никако нису могли бити задовољни с реториком која се тада догађала у њиховом комшилуку и Туђмановим говорима и свом оном иконографијом која је све то пратила. И с обзиром да су од већине људи који су тада живјели, ране из ИИ. Свјетског рата биле још прилично живе, требало је наћи неко рјешење за Србе. Јер оно што је било тада, је био пројект да се Срби претворе у политичке Хрвате. А то је нешто против чега смо и ја и мој отац били.

С једне стране се у разговору с Туђманом ваш отац залагао за аутономију Срба у склопу Хрватске, као рјешења српског питања, али с друге стране Јован Рашковић је на почетку тих 90- тих држао милитантне говоре на неким скуповима, као на митингу у Бенковцу. Пењао се на бину заједно с људима који ће касније на Хагу одговарати за почињење ратних злочина.

Видите, кад се мој отац пењао с тим људима, он, наравно, није могао знати како ће се ти људи касније понашати. Он је није био човјек од рата. Ви спомињете његов говор у Бенковцу, а не спомињете његов говор у Книну или Петрињи када је рекао да уколико Срби желе рат, када су од њега тражили оружје, он је рекао да и има оружје да им га не би дао. Рекао им је да уколико хоће вођу који ће их водити у рату, морају наћи неког другог.

У том Бенковцу је рекао: “Немојте од мене тражити оружје, али, ако га желите, има оног тко ће вам га дати.” То је поприлично милитантно. Гледао сам ту снимку на yоутубу, и баш је тако изречено.

Ја се не сјећам тога.

Гледано из ове перспективе, што мислите, би ли ваш отац Јован Рашковић прихватио З4?

Он би свакако прихватио тај план. Прихватио би сваки план који би Србима донио права, стабилност и мир.

Што је за вас особно значио рат у Хрватској?

За мене особно је почетак рата у Хрватској био крај једног периода мог живота. Тако да свој живот могу подијелити до почетка рата и послије. Дакле, мој претходни и мој садашњи живот. Свакако да су се мени тада сломила многа пријатељства, многи односи. Сломио ми се и брак. Ја сам остала тада без мог завичаја. Било ми је јако тешко. Ја сам јако лоше живјела тада у Загребу и на мене се сручила сва мржња која је била уперена на мог оца, иако се ја тада нисам бавила политиком. Ја сам морала отићи. Јер ја сам у Загребу неколико мјесеци живјела тако да је полиција пред мојим вратима, као и пред ординацијом у Ребру, гдје је полицајац стајао у цивилу. Ја сам доживљавала јако пуно непријатности. И физичких и понижења. То је све било јако болно, и тешко, и шокантно. Тако да сам се нашла у нечему за што никад нисам мислила да ме може снаћи. То је довело до тога да сам ја требала промјенити град, државу, начин живота, пријатеље. Тако да је то свакако било једно тешко раздобље.

У том браку сте имали двоје дјеце. Дјеца су ишла с вама?

Да, дјеца су ишла са мном. Мој син сада живи у Хрватској, а кћерка овдје.

Какав је Јово био као отац? Какво сте имали дјетињство у Шибенику?

Ја сам имала јако лијепо дјетињство и управо је мој каснији шок био већи јер сам имала једно бајковито дјетињство. Ја сам била кћерка јединица и мој отац је био јако блак човјек. Он је био благ и према другим људима, а према мени поготово, онако како отац то зна бити према кћеркама јединицама. Много смо путовали. Ишли на излете и у иноземство и по шибенској околици. Расла сам некако ушушкано, тако да нисам била изложена неким опасностима каквим су изложена данашња дјеца. Сјећам се тих шетњи по риви и по пољани. Сјећам се како би ишла код свог оца у Друштво инжињера и техничара гдје је он сваки дан играо шах. Вољела сам излазити у казалиште и на концерте. Јако сам вољела концерте у Катедрали која је имала красне оргуље на којима се често изводио Бацх и неки други великани. Сјећам се и тих мириса које је носила Далмација. Сјећам се вечерњих излазака с концерта у Катедрали, кад би још била опијена тог прекрасном глазбом, у ту медитеранску љетну вечер, натопљену с мирисима јода, боровине и неког цвијећа и камена који емајлира ту топлину. Сјећам се тих слика и мириса, и то ми јако недостаје.

Имали сте обитељски стан у Шибенику и викендицу у Примоштену, која је тада била најљепша викендица у том крају. Што је било са свом том имовином? Ваш је био и стан у загребу…

Кућа у Примоштену је била минирана. Успјели смо је обновити и видјет ћемо што ћемо с њом. Стан је био у станарском праву које смо изгубили. Моја мајка је имала један стан у Загребу, гдје је ушао један човјек који је био у ЗНГ-у. Највише ми је жао вриједног старог намјештаја из тог стана, који је био уништен. Послије је она тај стан добила и продали смо га за јако мале новце. Негдје за 50 тисућа марака, а стан је био трособан код Виноградске болнице. Ја сам свој стан исто јефтино продала, за 56 тисућа марака. Тај стан је био на Тргу жртава фашизма. Ето, успјели смо те имовине нешто и спасити. То је било тако, ратно вријеме и не можете очекивати да се све сачува.

Негдје сам читао да је ваша бака презирала политику и да је њена жеља била да се од њене обитељи нитко не бави политиком. Прво се ваш отац огријешио о ту жељу, а онда и ви. Како сте ви ушли у политику?

Истина је за баку. Ја се 80-тих и 90-тих нисам бавила политиком, него послом лијечнице. Ја сам свог оца пратила на начин што сам с њим дијелила политичке ставове и знала би му помоћи око неких техничких ствари. Али у самој политици нисам била. Послије његове смрти било је идеја да преузмем његову улогу. Чак су ме и гњавили, али мени је то било смијешно, јер није то династија па да ја нешто преузимам. Деведесете године су овдје биле јако тешке и ја сам у једном тренутку добила жељу да нешто учиним, да се нешто промјени. Тада сам доживјела да одласком на посао, па скидањем бијелог мантила и враћањем кући, па кухањем ручка и прављењем домаћег са дјецом, ја не чиним довољно да се одређене ствари промјениле. У политику сам се укључила 93′, у тада ткз. ванстраначко крило Демократске опозиције Србије. Послије сам се почела укључивати све више и више, али прави политички ангажман догодио се крајем 1999. и почетком 2000.

Јако је контроверзно било ваше свједочење у Хагу гдје сте се појавили као свједок обране у судском процесу за силовања у Фочи. Тада сте изјавили да не постоји довољно лијечнићке документације која иде у прилог томе да су силовања доиста почињена и да силовања увијек доводе до психичких посљедица које не могу проћи без лијечења.

Па видите, то је врло необично. Ја сам се у Србији бавила силованим женама из БиХ и Хрватске српске националности које су ту дошле. Неке су рађале и ту дјецу које су занијеле док су биле у логорима. Имала сам укупно 28 пацијентица. Од тих 28 ни једна није како треба ми дан данас. Занимљиво да су оне жене које су тамо свједочиле, дакле не говорим о свим силованим женама, него о оним које су тамо свједочиле, оне су након годину, двије, три, најнормалније наставиле са својим животом: поудале се, добиле дјецу… Наставиле су свој живот као да се ништа није догодило. Па зар је могуће да се толико разликују Муслиманке од Српкиња?

Па добро, али… Ево, жена сте, који се то мотив може појавити да нека жена иде на суд у Хаг и лажно свједочити да је била силована?

Па, мотива имате разних. Ја не желим никог окривити, али је јако необично да нетко живи с неким и роди му двоје дјеце и онда каже да је била силована. Да нетко тврди да је био силован у високој трудноћи, а онда да се роди дијете у редовном термину и да се онда види да је абгар 10, значи да оно није било, да тако кажем, малтретирано у мајчиној утроби. Значи, то су ствари које су мени биле сумњиве. Мени нису наравно биле сумњиве све те жене, али кад сте свједок, кад радите вјештачење нечије обране, онда ви бирате она мјеста која су вам неуралгичне точке. Ја никад нисам тврдила да силовања није било! Али на случајевима за које сам сматрала да су сумњиви, мој задатак је био да кажем да су сумњиви.

Разговарао сам с неким вашим колегама психијатрима око ове ситуације и они су ми рекли да је немогуће успоставити неку универзалну теорију о опоравку жена након силовања.

Наравно да се не може успоставити универзална теорија, то никад нисам рекла.

Значи, и жена која је била силована, за двије године може смоћи снаге и започети нови живот?

Па за двије јако тешко. Оно што сам ја као лијечник примјетила, дакле и за вријеме рада у клиници у Загребу, дакле гдје сам сусретала силоване жене изван, односно прије рата, па су те жене имале огромне проблеме у животу, у успостави односа с мушкарцима, у сусретима са страховима…

РАЗГОВАРАО Иван Живковић Жика

ШибеникИН