Пре америчких, Русија је пала под санкције својих финансијских институција – Министарства финансија и Централне банке

Последњих пола године постали су веома карактеристични за схватање тога чиме се заиста бави економско-финансијски део руске владе и због чега санкције Запада нису опасније за Русију од тога што за воланом привреде седе ученици Гајдара и Чубајса. Последњи месеци јасно су показали колико су акције Централне банке и Министарства финансија на пооштравању монетарне политике и повећању пореских стопа подударне са агресивним акцијама чланица НАТО против Русије.

У петак 25. јула вођство ЕУ најавило је јачање санкција против Русије и увођење такозваних секторских и гранских санкција. Земље ЕУ су се придружиле проширеном списку санкција САД. Истог дана одржано је саветовање борда директора Централне банке РФ, на коме је једнодушно донето решење да се спроведе трећи круг пооштравања монетарне политике за последњих пет месеци.

Кључна каматна ставка, по којој Банка Русије обезбеђује кредит банкама за једну недељу под залог хартија од вредности повећана је арбитрарном одлуком. Притом повећање није износило 0,25 одсто, као што је очекивала већина економиста и стручњака, него одједном за читавих 0,5-8 одсто годишње, што је највећи ниво у историји постојања овог курса. Поред тога, вођство Централне банке је суштински повећало и друге каматне стопе, које регулишу и рефинансирају кредитне банке.

Апсолутно је несхватљиво због чега банке кредитирају реални сектор привреде и финансирају капитална улагања узимајући на себе ризик да је на депозиту Централне банке већа каматна стопа него што је норма рентабилности привреде у целини?! По свему судећи, и тиме можемо објаснити пад раста кредитирања нефинансијских организација до минималних кризних кота из лета 2009. године и пад капиталних улагања у привреду на 2,8 одсто у првој половини 2014. године.

СМИСАО ПОВЕЋАЊА КАМАТНИХ СТОПА

Тако значајно повећање кључне каматне стопе, која је у последње две године почела да одређује ликвидност рубље за најкрупније руске банке – у моменту суштинског смањења прилива страних валута (првенствено извозног девизног прилива) и оштрог ограничења могућности привлачења страних кредита и зајмова – има прикривено значење и садржи важну психолошку поруку за банке: новац у Русији ће поскупети, ликвидност ће се погоршати, Централна банка ће наставити са повећањем каматних стопа, а ризици кредитирања ће се увећати.

Штавише, ЦБ РФ отворено је признала да ће у скорије време (12-18 месеци) новац у Русији само поскупљивати. „У случају да инфлаторни ризици остану на високом нивоу, Централна банка ће наставити са повећањем кључне каматне стопе”. Кад ову фразу преведемо са птичјег језика економиста на прости језик, онда то значи да Банка Русије наставља погубну политику борбе са инфлацијом, која од ње не зависи, по цену гушења привреде и гушења инвестиционе активности.

Инфлација у Русији непрекидно расте током последње 2,5 године и наставиће да расте и у наредним годинама. Током 2011. године, усред избора за Думу и уочи избора за председника државе, чиновници у Федералном заводу за статистику и Министарству финансија РФ успели су да „нацртају” инфлацију у размери 6,1 одсто, рапортирајући о најнижем темпу раста потрошачких цена још од 1990. године. Током 2012. године, чак и по најкоректнијим подацима и сниженим оценама Федералног статистичког завода, цене су порасле за 6,6 одсто, а у 2013. години за 6,5 одсто. Према резултатима првог полугодишта 2014. године, инфлација у Русији је превазишла границу од седам одсто, а уз посебно издвојени јуни у годишњем приказу цене су укупно порасле за 7,8 одсто. Не треба очекивати побољшање у скоријем периоду – руску привреду су чак престале да помажу и стабилно високе цене нафте, повећавајући депресивно-кризне тенденције, у високотехнолошкој индустрији наставља се пад (у низу грана за 15-30 одсто), капитал из Русије отиче (више од 440 милијарди долара од 2008. до јуна 2014. године), вишак спољнотрговинског биланса и биланса текућих операција платног биланса у сталном је паду, једва се смањује буџет чак и у условима објављеног секвестра.

У таквој ситуацији влада и Централна банка биће принуђени да сваке године спроводе слабљење курса рубље за 7-10 одсто у односу на амерички долар, такође у условима очувања стабилности цена за енергенте. Апсолутно је очигледно да је слабљење рубље потребно влади за „придржавање панталона” руској непрерађивачкој, сировинској индустрији, што ће довести до раста цена увозне робе, што за последицу има раст инфлације.

ЦЕНТРАЛНА БАНКА НА СТРАНИ САД

Поред тога, најкрупнији природни и квазиприродни монополи, који су срасли са државом и чиновништвом, већ су саопштили да не желе да седе на сувој храни и хоће да компензују своје губитке због замрзнутих тарифа њиховим повећаним растом током 2015-2017. године. Поскупљење увоза скупа са растом тарифа у регулисаним областима и растом цена горива, принудиће ЦБ РФ да и даље повећава каматне стопе. То ће, са своје стране, само још више погоршати обим и дубину економске кризе у Русији, чинећи руску привреду све мање конкурентном и привлачном за инвестиције.

Стиче се утисак да се Централна банка Русије током свих 20 година од свог оснивања налазила под водством присталица идеологије тржишног фундаментализма, супротстављајући се Москви, заједно са Вашингтоном, Лондоном и Бриселом на питању наношења финансијско-економске штете Русији. Очигледно, у питању је замаскирана тајна и потајна рачуница, која својим деловањем може нанети максималну штету руској деиндустријализованој привреди нижих нивоа.

Колико можемо просудити, последњих неколико година Централна банка чини све што је у њеној моћи да учини непрофитабилним свако предузеће настало инвестирањем као и инвестирање у реални сектор производње, да сваку производњу учини неисплативом уколико није повезана са распродајом необновљивих сировинских ресурса или са финасијским спекулацијама, као и да завршно подрије подстицај за било какву креативну делатност.

За Централном банком нимало не заостаје ни Министарство финансија, које је предложило да се против рецесије и колапса производње бори досад невиђеним методама у светској пракси – повећањем фиксалног оптерећења за произвођаче и становништво. Пола године се у Министарству финансија лобира за повећање ПДВ и пореза на доходак грађана најмање за два одсто, као и повратак противуставног пореза на промет. Да и не помињемо повећање старосне границе за пензије, повећање премија осигурања за самозапослено становништво и покушај добровољно-принудног узимања 300 милијарди рубаља пензионог фонда за финансирање Крима, шампионата света у фудбалу 2018. године и многих других имиџ-пројеката.

Напорима Централне банке и Министарства финансија рецесија у руској привреди прети да прерасте у економску кризу без преседана последњих година као и парализу производне делатности. Највероватније Централна банка веома примитивно и неспретно испуњава налоге и команде које стижу из Вашингтона, Брисела и Лондона.

Ако од агресивних акција Запада, огрезлог у фобију хладног рата, могу да пострадају три десетине највећих руских компанија и банака са државним учешћем, то од дејстава Централне банке већ у првој години страда сва руска привреда, све производне фирме и практично сви становници Русије: привреда тоне у кризно стање, производња се смањује, долази до пада запослености, расту отпуштања, истовремено расту и цене робе и услуга, убрзава се инфлација, опада реални стандард становника Русије. Руски мегарегулатор спаљује све што даје знаке живота и до чега не могу да досегну чиновници из Вашингтона, Лондона и Брисела. Исто тако штетна и лажно-научна политика се средином 90-тих претворила у финансијску катастрофу, пад индустријске производње, разградњу реалног сектора, кризу ликвидности и дуга.

ИЗДАЈНИЦИ И ПУТИНОВ ИЗБОР

Није страшно то што је Русија потпала под западне санкције – оне би требало и морало да буду подстицај за оздрављење система државне власти и одустајања од колонијално-компрадорске политике изједања петро-долара. Много опаснија и страшнија је чињеница да руска привреда већ четврт века због квазитржишних реформи живи под утицајем монетарних и финансијских санкција своје сопствене Централне банке.

Ако је председник Путин у праву и ако у Русији заиста постоје такозвани национални издајници и пета колона, онда се она мора тражити у самој вертикали власти и у највишим ешалонима. Пре свега у финансијско-економском владином блоку. Колико можемо судити, Централна банка Русије и Министарство финансија већ одавно су се претворили у пету колону, која на оперативно-тактичком нивоу прати финансијске спекуланте, олигархе и корупционаше, а на стратешком нивоу одржава неоколонијалну зависност Русије од система петро-долара.

Русију су стегли у финансијско-економске менгеле. Са једне стране, САД и њихови сателити из НАТО блока труде се да увуку руску двосекторну нископрерађивачку сировинску привреду у стање дубоке кризе, затварају западно тржиште дужничког и акционарског капитала, уводе забрану трансфера технологије и резултата научно-истраживачких и експериментално-конструкторских разрада, забрањују увоз инвестиционе робе у Русију. Са друге стране, Централна банка Русије чини све што је могуће да кредити у рубљама унутар земље буду недопустиво скупи, да обузда раст понуде новца и новчане масе уз псеудонаучна образложења о борби са увозном инфлацијом, лишавајући економске агенте стимуланса за производњу и инвестирање.

Централна банка је ситуацију довела до апсурда – она се са инфлацијом бори методама које само поспешују инфлаторни замајац и провоцирају раст цена у привреди. Централна банка Русије под водством Елвире Набиулине (на слици горе), са паметним изгледом али на штету целокупне привреде, бори се са ветрењачама – као регулатор се бори са растом цена на увезену робу и услуге, а такође и са успореним растом тарифа у регулисаним гранама и природним монополима повишених каматних стопа.

У медицинским терминима то се може поредити са тиме као када би лекар покушао да лечи упалу плућа или хепатитис пуштањем крви пацијенту, који је и без тога у предсмртном стању. У таквом случају, то постаје питање за председника – или му се свиђа та чињеница што силуановско-набидулијанска екипа његове мајске указе о стварању високотехнолошких радних места и о новој индустријализацији претвара у празна обећања и патриотска трућања и да га потпуно задовољава трулеж и крварење руске привреде – или ће у скорије време уследити радикална кадровска решења и чишћење редова од тих национал-издајника у власти, који својим дејствима представљају много већу претњу за Русију него цео Запад са његовим санкцијама.

Владимир Жуковски

Фонд стратешке културе