САРТИД – Како је Александар Вучић заташкао највећу транзициону пљачку Демократске странке

Словачка компанија У.С. Стеел Косице, која је у саставу велике америчке корпорације У.С. Стеел, купила је 31. марта 2003. смедеревску железару САРТИД а.д., за смешно ниску цену од 23 милиона долара, при чему је ослобођена и обавезе плаћања дугова које је САРТИД имао према повериоцима, у износу процењеном на преко пет стотина милиона долара.

Зато је САРТИД несумњиво највећа пљачка и отимачина српске индустријске имовине од времена бахате национализације Титових комуниста.

Савет владе Републике Србије за борбу против корупције написао је 10. маја 2004. обиман извештај о случају САРТИД-а, у коме је између осталог наведено: “По свему судећи радило се о крупној корупцији у коју су били умешани највиши представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит; Министар за привреду и приватизацију (Влаховић) је давао изјаве које су биле усмерене на збуњивање јавности и прикривање договора који су се склапали иза сцене; Договор министра Влаховића са привилегованим купцем (У.С. Стеел), који је прихватила Влада и Републички секретаријат за законодавство, изведен је на штету државе, тј. свих грађана ове земље”.
Подсетимо се укратко на операцију САРТИД, коју је криминално вешто обавила Влада Србије, под потпуном контролом Демократске странке, а у сарадњи са америчким купцем и америчким амбасадором Монтгомеријем.

Ко је САРТИД

Постоји низ предрасуда и злонамерних информација везаних за смедеревску железару. Чувена је анегдота како је, приликом једне своје посете Смедереву, Јосип Броз Тито погрешно разумео домаћине да је област богата гвожђем, уместо грожђем, па је комунистичким друговима одмах наредио да се ту сагради железара.
Међутим, још 1913. у Смедереву је формирано Српско акционарско рударско топионичарско друштво (САРТИД), првенствено због доброг географског положаја града и близине важних железничких, путних и речних саобраћајница, неопходних за лако допремање основних сировина – гвожђа и угља. Смедеревска челичана је направљена 1926., а већ 1939. САРТИД је производио 18.000 тона челичних производа. После Другог светског рата и национализације, погони САРТИД-а су модернизовани и проширени, али се производио челик који није одговарао индустријским потребама. Зато је 1963. донета одлука да се у САРТИД инвестира и угради најсавременија технолошка опрема за производњу челика. Нажалост, српски комунисти су каснили са реализацијом инвестиционог плана, па тадашњи Металуршки комбинат Смедерево (МКС) није завршен средином седамдесетих година, како је планирано, чиме је пропуштен период велике потражње челика на глобалном нивоу и што је допринело финансијском и производном паду железаре.

Ко је У.С. Стеел
У.С. Стеел Цорп. је највећи амерички произвођач челика, смештен у Питсбургу, држава Пенсилванија. Иако је у 2003. компанија забележила рекордан губитак од 463 милиона долара, захваљујући заштитним тарифама председника Буша и слабом долару, У.С. Стеел је брзо и драматично поправио своју позицију, забележивши већ 2004. добит од 1.08 милијарди долара. Садашњи извршни директор корпорације, Јохн П. Сурма Јр., оптимистично процењује будућност У.С. Стеел-а, с обзиром на глобални раст потрошње челика, нарочито у Кини. Корпорација запошљава 48.000 радника, од тога 22.000 у Америци и 26.000 широм света.
У фебруару 2005. Питтсбургх Трибуне-Ревиењ процењује да је највећи пословни корак У.С. Стеел направио у 2003. купујући банкротирану америчку Натионал Стеел Цорп. за 850 милона долара и српски САРТИД за багателних 23 милиона долара. Ове две аквизиције повећале су производне капацитете корпорације на 27 милиона тона челичних производа у 2004., односно чак за 50% више него претходне године.

САРТИД и фаза – елиминисати конкуренцију

Приликом куповине неке фирме најважније је одстранити конкуренцију.
У.С. Стеел је у борби за САРТИД имао опасног конкурента у компанији ЛНМ Холдингс, која је у периоду од марта 2002. до марта 2003. године, упутила низ писама најодговорнијима у српској Влади – премијеру Ђинђићу и министрима Влаховићу и Питићу, о својој намери да купи смедеревску железару, инвестира новац у развој и тржиште и значајно повећа њен извоз. Али, ЛНМ Холдингс је понудио и две битне ствари о којима У.С. Стеел није хтео ни да разговара – преузимање стечајних дугова САРТИД-а и реализовање социјалног програма за запослене. Српски и амерички гангстери су зато одмах покренули операцију САРТИД.
Малверзације отпочињу 8. марта 2002. године, Писмом о намерама о стратешком партнерству српског металуршког концерна и америчког гиганта, које потписују директор САРТИД-а Новаковић, председник У.С. Стеел Косице Xон Гудиш и министар А. Влаховић, а свечаности присуствују премијер Ђинђић и амбасадор Монтгомери. У.С. Стеел Косице овим уговором стиче ексклузивно право да 5 година управља прозводњом САРТИД-а, убира добит и при томе не сноси никакву одговорност за евентуално лоше пословање. Такође, словачка компанија је добила и право да, у случају продаје САРТИД-а неком другом, још 7 година управља железаром, односно евентуални купац би морао да чека 12 година пре него што уђе у САРТИД.

Следећи потез повлачи Трговински суд доносећи 30. јула 2002. решење о стечају САРТИД-а, при чему ДС мафија, преко гласноговорника Влаховића, поручује да је “блокада од стране ЗОП из 1998. била бржа” од намере Владе да САРТИД реструктуира кроз приватизацију. Блебетање о муњевитој брзини блокаде жиро рачуна из 1998., која у корену сасеца намеру да се САРТИД приватизује на уобичајен начин, путем тендера, показује дрскост званичника тадашње Владе, свесних да пред онима који раде за интересе Империје не постоје препреке.

Стечајни управник САРТИД-а постаје Б. Игњатовић, који у тренутку постављања на дужност нема нити један дан радног стажа и коме је главна пословна референца кумство са Немањом Колесаром, шефом кабинета премијера Ђинђића. Игњатовић касније постаје мудрац који ће предложити Стечајном већу да се САРТИД прода непосредном погодбом са У.С. Стеел-ом. Али, иза ове махинације, као и безброј других у вези са САРТИД-ом, стајао је Колесар, што потврђује министар Г. Питић јуна 2004. изјавом за “Данас” да је “цела прича око САРТИД-а вођена из кабинета премијера”.

САРТИД и фаза – маркетиншки сатанизовати железару

Увођењем САРТИД-а у стечај, конкуренција је елиминисана и прелази се на другу фазу операције – смањење куповне цене. У овој фази неопходно је медијски показати да САРТИД катастрофално послује, односно да су им дугови очајно велики, производња никаква и вишак радника огроман, како би српска јавност закључила да је најрационалније смедеревски производни крш продати ма ком купцу, па макар и за долар.
У том циљу се дуг САРТИД-а надувава од стране Американаца, који баратају цифром од 1.7 милијарди долара. Они у дуг рачунају све – главницу од 800 милиона долара, 400 милиона камата, 400 милиона дуга према угашеним српским развојним банкама, 120 милиона дуга инодобављачима и слично. Већ тада се знало да ће бити отписана сва домаћа дуговања, као и све стране камате, као да ће вероватно бити отписан и део иностране главнице, што се и догодило. Пропагандна бајка о 1.7 милијарди долара тешком дугу била је неопходна за У.С. Стеел да би се снизила продајна цена САРТИД-а. Наиме, у цивилизованом свету је принцип да са куповином задуженог предузећа нови власник преузима дугове и за њих умањује коначну цену. Тако је У.С. Стеел челичану у словачким Кошицама платио 60 милиона долара, али уз обавезу да плати и њихов укупни дуг од 325 милиона долара.

Такође, Xон Гудиш је нашироко објашњавао да у САРТИД-у “готово уопште нема производње”. А чињенице су да је САРТИД 1998. године производио 100.000 тона челика месечно, па је, чак и после бомбардовања, све до краја 2000. године, производња достизала 50.000 тона. Истина, када је ДОС преузео железару производња се нагло смањила, да би у јулу 2001. за 61% била мања него у јулу 2000. године, што сигурно није било случајно.
У многобројним изјавама Гудиш се жалио и да је за исти производни капацитет у Америци довољно 2.000 радника, док у САРТИД-у има 10.000 запослених, не помињући при томе да радник у Америци кошта У.С. Стеел 16.98 долара на сат, док је сатница радника САРТИД-а само 0.30 долара. То значи, да за сат рада 10.000 запослених у САРТИД-у добијају 3.000 долара – новац довољан за исплату сатнице само 177 радника у Питсбургу.

САРТИД и фаза – проценити што јевтиније

После фазе медијског показивања САРТИД-а као технолошко-пословног промашаја, следи фаза процене имовине. С обзиром да је капитална опрема САРТИД-а коштала преко милијарду долара, реалне су процене да смедеревска железара сигурно вреди више стотина милиона долара. Уосталом, аустријски концерн Фест Алпине је крајем деведесетих година проценио тржишну вредност САРТИД-а на 430 милиона долара, што није претерана цене, јер је у то време и Фест Алпине био потенцијални купац. Међутим, то је небески висока цена за америчко-српски гангстерски труст, па се за посао процене капитала железаре ангажују две ревизорске куће – Економски институт из Београда и српски Делоитте&Тоуцхе, наизглед међусобно независне, а у суштини дубоко повезане интересима истих људи, пре свега Д. Ђунића и А. Влаховића.
И поред свих могућих трикова са умањивањем имовине, Економски институт је проценио вредност капитала матичног предузећа САРТИД а.д. на 57.6 милиона долара, без зависних компанија Бели лимови и лука Смедерево.

САРТИД и фаза – очистити дугове

После утврђивања багателно ниске процене САРТИД-а, прелази се на фазу у којој треба дугове САРТИД-а пребацити на државу, да би америчке газде купили смедеревску железару без дугова, чисту као суза.
Са дуговима САРТИД-а према четири домаће банке није било проблема, јер су оне одмах после петооктобарске револуције угашене. Страни повериоци су склоњени у Париски и Лондонски клуб, па је остао једино проблем кредита од 80 милиона долара, који је Конзорцијум девет великих европских банака дао САРТИД-у 1997. у циљу оживљавања производње.

Да би се избегли захтеви Конзорцијума ДС Влада почиње да повлачи конце у Трговинском суду и код других правних актера, односно у игру улазе Кљајевић и буразери, изводећи невиђене правне марифетлуке. Савет за борбу против корупције то детаљно описује у свом Извештају, наводећи: “Да је суд злоупотребама својих овлашћења пропустио да спроведе стечајне радње које су се морале спровести пре доношења одлуке о продаји стечајног дужника; …да је имовина стечајног дужника у поступку стечаја била потпуно незаштићена…; …да суд није јавно огласио продају стечајних дужника непосредном погодбом, како би куповина била доступна свим заинтересованим лицима; …да су права поверилаца повређена, јер су повериоци онемогућени да остваре своја права.”

Правним акробацијама Конзорцијум банака је спречен у наплати својих легитимних потраживања, а захтеви Конзорцијума, упућени српској Влади, остали су без одговора, док протест немачког савезног министра за привреду, Волфанга Клемента, послат премијеру Ђинђићу, хладнокрвно одбија шеф његовог кабинета Колесар, што је посебан пример непоштовања међународних протокола.

И Нењ Yорк Тимес је о томе писао 26. јуна 2003., наводећи да је група страних кредитора САРТИД-а, на челу са немачким Њест ЛБ и ХВБ Гроуп, француским БНП Парибас, белгијским КБЦ и британским Стандард Банк, оспорила продају САРТИД-а и затражила од српске Владе “нови јавни тендер”, у циљу заштите њиховог захтева за плаћањем 100 милиона долара (кредит из 1997. са каматама).

Шта је У.С. Стеел купио за 23 милиона долара

На крају, чак ни крајње мизерна процена Економског института није испоштована – Кљајићев Трговински суд и стечајни управник смањили су је за више од 60%. Тако је у марту 2003. операција САРТИД коначно завршена и Американци су купили железару будзашто, плативши за САРТИД у стечају 21.3 милиона долара, а за осталих пет зависних предузећа још 1.7 милиона.
За свој новац они су добили комплетну Нову железару, која укључује шест челичана и ваљаоница и распростире се на 300 хектара земље, Стару железару са три ливнице, фабрику белих лимова у Шапцу (инвестиција вредна 150 милиона долара), смедеревску луку од регионалног значаја, слободну царинску зону у Смедереву на површини од 21 хектара, фабрику креча у Кучеву, као и низ других некретнина.
За продају Николе Жигића, бившег фудбалера Црвене Звезде, његов клуб Расинг тражи 30 милиона евра, а за скоро упола мање новца У.С. Стеел је купио “пола Смедерева” и највреднију фабрику у Шапцу.

Колико је новца У.С. Стеел стварно платио за САРТИД?

У априлу 2004. у изјави листу Питтсбургх Пост-Газете, Иван Вујачић, наш амбасадор у Вашингтону, изјавио је да је САРТИД купљен за 33 милиона долара, од којих 23 милиона у готовини, 6 милиона за трансакције-провизије и 4 милиона за збрињавање незапослених. Очигледно да се тада амбасадор залетео, откривши делове добро чуване тајне, што касније није демантовано.

Наравно, 6 милиона долара провизије у овако великом послу је само ситниш за моћнике из Прве лиге. Постоје докази да је у годишњем пословном извештају У.С. Стеел куповину српског САРТИД-а укњижио као трошак од преко 550 милиона долара, што одговара реалној цени железаре у тренутку куповине.

Америчка аквизиција САРТИД-а је изгледа омогућила да огромна разлика у цени од 527 милиона долара, после низа финансијских трансакција преко зависних предузећа на острвима пореских рајева, заврши у xеповима неколицине америчких и српских политичара и бизнисмена. Једино ово објашњава зашто су, већ следеће године по продаји САРТИД-а, отишли у пензију амбасадор Монтгомери и Тхомас Ј. Усхер, председник У.С. Стеел Цорп.
Колико је стварно САРТИД плаћен, колике су биле провизије играчима Прве и Друге лиге, шта је све била имовина стечајног дужника, који су све повериоци оштећени и какви су били дугорочни политички ефекти операције САРТИД, знају само они којима је то у опису посла.

Србији и српским грађанима остаје могућност да гаје грожђе у близини смедеревске фабрике гвожђа.

Амерички ЈОК за УБПОК

Процењује се да је Србија укупно инвестирала у САРТИД око 3 милијарде долара, да би га продала за 23 милиона долара. И поред тога министар за привреду Влаховић се усуђује да у априлу 2003. максимално дрско и безобразно изјави: “Тај комплетан пакет је врло исплатив. Нарочито када се пореди са уговорима који су закључивани са другим челичанама, …на пример “Кошице” у Словачкој”. То је, наравно, лаж достојна барона Минхаузена. Кошице су плаћене 60 милиона долара, али је том приликом прихваћено да се плати и њихов укупан дуг од 325 милиона долара. Смедеревска железара је плаћена само 23 милиона долара, без обавезе плаћања њених дугова. Такође, У.С. Стеел је имао обавезу да током 10 година у Кошице уложи 700 милиона долара и да за то време не отпушта раднике, док се у Смедереву обавезао на улагање од 150 милиона долара, али је забрана отпуштања радника у трајању од само три године.

По склањању Демократске странке са власти, иследници Управе за борбу против организованог криминала – УБПОК, вероватно по налогу из кабинета премијера Коштунице, маја 2004. улазе у смедеревски У.С. Стеел и отпочињу са саслушавањем актера операције САРТИД – Влаховића, Колесара, Игњатовића и других. Међутим, Американци реагују муњевито, започињући синхронизовану акцију у такозваним “реформским” медијима, који уз застрашујућу халабуку почињу да нападају покушај Коштунице да расветли криминалне радње учињене у САРТИД-у.

И званични Вашингтон снажно стаје на страну У.С. Стеел-а, присиљавајући Коштуницу и УБПОК да одустану. Новоизбрани амерички амбасадор Мајкл Полт, одмах по доласку у Србију посећује Смедерево и У.С. Стеел, стављајући тиме до знања да и после Монтгомерија важи Монтгомери.
Али, то није чудно. Историјско је правило да Империја има право на грешке, гангстеризме и злочине, а људима који су то чинили за државни или неки лични интерес, не сме да фали ни длака са главе. Све дотле док Империја влада.

Истине, лажи и идиотизми

Американци су дошли у САРТИД да га купе што је могуће јевтиније, да праве у њему што је могуће већу зараду, и да тај профит, по могућству у целости, изнесу из Србије. То су сурова правила модерног капитализма и бизниса и она се морају поштовати – увек и на сваком месту.

Све остало су искључиво медијске измишљотине, манипулације, бајке и шарене лаже. Зато тако имбецилно звучи изјава раније помињаног Xона Гудиша, извршног потпредседника У.С. Стеел-а, дата часопису “Данас” јуна 2004. године: “Ми смо одличан пример шта приватни инвеститори могу да учине за економију једне земље… Ми помажемо Влади Србије, јер запошљавамо људе, тако да Влада може да се концентрише на неке друге проблеме, а не да брине о томе како да обезбеди плате запосленима. То је сада брига приватног инвеститора.” Гудиш уствари хоће да нам каже да У.С. Стеел није дошао у Смедерево да покупи профит, већ из чисто хуманитарних разлога – да јадној радничкој класи Србије омогући посао и месечну плату. То је исто тако комично као када би неки српски сељак рекао да долази свако јутро на пијацу да би свој кајмак поклањао првим купцима који налете на његову тезгу.

САРТИД је зато и одличан пример како данас мултинационалне корпорације делују у локалним зенљама где су укотвили свој бизнис. Првенствени циљ су им пословни резултати, али и стварање интересне групације, која ће за њих медијски суптилно манипулисати домаћим јавним мњењем. Слугењарска и полуобразована локална интелектуална и медијска елита зато систематски плаши домаћу јавност, шаљући поруку да ће стране компаније повући своје инвестиције и упозорити све друге потенцијалне инвеститоре да заобилазе земљу домаћина, уколико власт није “реформска”. А бити “реформски” значи да се не сме повредити нити један интерес корпорација од стране извршне, законодавне или судске локалне власти, или, например, протестима и захтевима локалног становништва због производње која загађује природну околину.

Новост стара 18 година

Свечано покретање у рад Високе пећи у смедеревској железари, јуна 2005., био је спектакл од државног значаја. Присутна је била српска политичка и економска елита, од Председника Републике, Владе и Скупштине, па до локалних моћника. Међу званицима су блистали Његова Екселенција Мајкл Полт и самозвани престолонаследник Александар Карађорђевић. Само је друг Стари недостајао.

Величанствена церомонија је медијски вешто послала у јавност поруку о изузетном америчким предузетништву, тако да се неупућенима могло учинити да су Американци направили Високу пећ. Међутим, У.С. Стеел је само, после 18 година паузе, пустио у рад овај технолошки објекат, који је био угашен 1987. у циљу модернизације. До 1992. било је завршено преко 95% радова, али је онда наступио прекид и затишје, због међународних економских санкција наметнутих Србији.
Ова прилика је искоришћена да би највиши државни званичници Србије спевали оде о највећим америчким вредностима и вредном и ефикасном раду које су Американци донели у Смедерево, да би их несебично поделили са српским народом и државом. Прича достојна Ал Капонеа.

Шта САРТИД данас значи за економију Србије?

Кључна парола мултинационалних корпорација је – оно што је добро за нас – добро је и за вашу земљу. Зато оно што је добро за смедеревски У.С. Стеел треба да је добро и за Србију! Да ли је то баш тако?

“Реформатори” ће прво рећи да је У.С. Стеел једна од највећих мултинационалних корпорација у свету. И то је тачно, У.С. Стеел на листи 500 највећих компанија у свету – Фортуне 500 за 2006., заузима 158 место (претходне године били су 149). Њихов приход је у 2005. износио 14.039 милијарди долара (0.5% мање него у 2004.), а профит 910 милиона долара (за 16.6% мање него у 2004.).

Затим ће “реформатори” рећи да је У.С. Стеел највећи српски извозник. И то је тачно. У 2004. смедеревски У.С. Стеел је укупно извезао 347.6 милиона евра, а у прва четири месеца 2005. њихови производи су чинили 16.7% укупног српског извоза. Међутим, истина је да је и САРТИД био највећи српски извозник, током свих година од 1992.
Суштина је да се од јавности сакрива чињеница да У.С. Стеел представља истовремено и највећег српског увозника, јер Србија не поседује основне сировине за производњу челика, које учествују са близу 70% у његовој цени – гвоздене руде и камени угаљ. Процењује се да на 400 милиона долара вредности годишњег извоза У.С. Стеел увози репроматеријала и сировина за преко 300 милиона долара. Тако је укупни девизни нето ефекат У.С. Стеел-а релативно низак за Србију. Такође, с обзиром да је стопроцентни власник железаре, америчка компанија може неометано фактурно да надувава увозне цене сировина и фактурно смањује извозне цене готових производа, умањујући на тај начин профит подложан опорезивању у Србији.

Али, најбоље тек следи. За своју производњу смедеревска железара троши огромне количине струје, чија је цена у Србији изузетно мала у односу на европске и светске стандарде. То значи да Србија нема никакве користи од продаје струје У.С. Стеел-у, а да америчка компанија постаје пословно изванредно конкурентна, са могућношћу остварења високих профита.
Ипак, и поред свих повољности смедеревски У.С. Стеел књиговодствено не исказује никакву добит, а у прошлој години су његову пословни резултати били чак негативни, забележивши губитак од близу 50 милиона долара. Американци једноставно исисавају новац из Србије. Између осталог, то чине и да би избегли порез на корпоративну добит, односно евентуалну поделу дела профита радницима, како им је у септембру 2004. обећао бивши генерални директор Томас Кели.
Значи, једину корист коју Србија има од У.С. Стеел-а јесте порез на личне дохотке, који компанија плаћа држави. А како су плате радника мизерне и ова финансијска корист је мала.

Формула успеха

Продати САРТИД за шаку долара. Дозволити америчком купцу да профит неометано износи из земље. Продати му струју по смешно ниским ценама за светске стандарде. Дозволити му да, само три године од куповине железаре, може слободно да отпушта на стотине радника. Продати медијима причу о великом успеху реформаторског тима Демократске странке. Дозволити да се сакрије истина о великој пљачки и гангстеризму током операције САРТИД.

И на крају одвести амбасадора Мајкла Полта на лигње премазене сенфом, кечапом, мајонезом и xемом од јавора, омиљену америчку посластицу, коју је обожавао и његов претходник, сада пензионер Вилијем Монтгомери. А ако се Његова Империјална Екселенција том приликом задовољно осмехне, нашој срећи неће бити краја.
Понекад у животу за осмех треба све жртвовати.

Пише: Драгутин Матановић

Ивона Живковић