* Судећи по последњим потезима САД – иступањем из споразума о ракетама средњег и малог домета и покушајима Пентагона да смањи зависност америчке војне индустрије од призведеног у Кини – последњи `аргумент` у конфронтацији са Кином заиста може постати војна сила. А Доналд Трамп одлучујућу битку помера да после 2020-те
* По свему судећи, вероватни привремени исход трговинског рата неће бити капитулација ни једне стране, већ неко примирје које ће и Вашингтон и Пекинг прогласити за своју победу
* Трамп вероватно рачуна да ће му меморандуми који ће бити потписани и једнократна куповина америчке робе, у доброј мери онога што производе његови фармери, много помоћи на изборима а 2020-те, а да ће у другом мандату имати прилику да притисне Кину толико да то не буду уступци већ капитулација са безусловним отварањем Кине за амерички извоз…
_____________________________________________________________________
Пише: Иван ДАНИЛОВ
АМЕРИЧКИ пословни телеканал CNBC, који се позвао на добро обавештене изворе, објавио је да је Трампова администрација оставарила озбиљан напредак у трговинским преговорима са Кином.
Навео је да је Пекинг понудио САД уступак вредан 1,2 трилиона долара, односно – да је Кина спремна да за толико повећа увоз америчке робе.
Вест о том „дилу века“ одмах је облетела планету и била повод за нове процене у стилу – Трамп је победио у економској конфронтацији са Кином.
Међутим, чак и ако информација CNBC, потпуно тачна – такав закључак је, благо речено, преурањен.
Новинска агенција Reuters овако описује тренутну ситуацију: „Кина је – да би се окончао трговински рат – пристала да купи америчких производа за 1,2 трилиона долара. Две стране раде на контурама споразума о структурним питањима са шест меморандума о међусобном разумевању поводом питања садржаних у реформама које је предложила кинеска страна“.
Америчка пропаганда, укључујући ону која се продаје за „руске експерте“, одмах је почела да слави нову „победу демократије над тоталитарном Кином“, али кључно у цитираном није у 1,2 трилиона долара, већ у томе да су дефинисане тек теме за даље преговоре и формат будућег споразума. А он – сасвим је могуће – неће бити никада закључен.
Трампова администрација на неки несхватљив начин почиње да се служи једном од омиљених шема украјинског председника Петра Порошенка који повремено објављује своје победе над Русијом које су потпуна измишљотина.
И протрамповска пропаганда – негде од августа 2018-те – почела је да објављује неке успехе у економској вендети против Кине. А редовно се испостави да није било ничег сличног. За илустрацију, довољно је и само присетити се да су преговори Трампа и Си ШЂинпинга били представљени као пробој и тријумф Америке, а испоставило се да на „троговинском фронту“ нема промена.
Уосталом, ако Вашингтон и Пекинг заиста преговарају о `интелектуалној својни`, приступу кинеском тржишту, сајбершпијунажи и принуђивању америчких компанија да трансферишу технологије у Кину – то јест, ако је то предмет поменутих меморандума – онда је то фактички озбиљна победа Кине.
Меморандуми нису ни међународни споразуми, а Трампу су потребни несумњиви резултати и потпуна кинеска капитулација. Уместо њих, добиће сет декларација, а то Трампа суочава са две горке чињенице.
Прва: Трамп је свестан да кроз Конгрес САД не може `провући` ратификацију правог споразума са Кином јер ће га блокирати демократе. Утолико извесније што буде повољнији по Америку јер не желе да оствари историјску победу и повећа своје шансе на изборима 2020-те.
Друга: кинеска делегација је у то вероватно добро упућена па Трампу нуди документе који не морају да буду ратификовани, а може да их користи у новој изборној кампањи. „Мито“ од 1,2 трилиона долара је добар пиар који треба да заслади горку пилулу…
Сума од 1,2 трилиона долара само на први погледа изгледа огроном и значајном. Јер, приближно је једнака портфељу америчких државних обвезница које држи Кина, што значи да пекинг у сваком тренутку може заменити 1,2 трилиона долара америчких државних дугова за 1,2 трилиона долара реалне америчке робе. А се тешко може сматрати кинеским поразом.
У Кини се ток преговора представља као успешан. Не случајно.
Ако Трамп пристане да Кину макар привремено остави на миру – са једнократном куповином америчке робе у замену за меморандуме који ништа не значе – то ће бити амерички уступак.
Све у свему, вероватни исход – макар и привремени – неће бити капитулација ни једне стране, већ неко примирје које ће и Вашингтон и пекинг прогласити за своју победу.
Трамп вероватно рачуна да ће му меморандуми и поменута једнократна куповина америчке робе, у доброј мери онога што производе његови фармери, много помоћи на изборима а 2020-те, а да ће у другом мандату имати прилику да притисне Кину толико да то не буду уступци већ капитулација. Са репатријацијом производње у САД и безусловним отварањем Кине за амерички извоз…
Ако се Бела кућа заиста одлучи за овај сценарио, то ће значити да се одлучујућа битка за светску доминацију између САД и Кине одлаже за период после 2020-те. Међутим, та битка се уопште не мора водити само економским методима.
Судећи по последњим потезима САД – иступањем из споразума о ракетама средњег и малог домета и покушајима Пентагона да смањи зависност америчке војне индустрије од призведенбог у Кини – последњи `аргумент` у конфронтацији са Кином заиста може постати војна сила.
Факти
