Иако је у Србији чак 72.000 хектара под шљивом, што је око 40 одсто укупних површина под воћњаком, Шумадија, нарочито чачански крај плави се од шљива, јер воћари не могу да их продају у бесцење и то по цени до само десет динара!
Прошле године нудили су 100 динара за прву класу, а ове године 60 динара, док је друга класа 40 динара.
На жалост хладњачари траже првокласан квалитет, кога нема, па су воћари принуђени да откупљивачима шљиве за ракију продају плавку за свега 10 динара. Проблем је што ни они не желе да купе више од 1.500 килограма!
Потражња Руса за српском шљивом је мала, јер је реч о врло захтевним купцима. Иначе наш народ мало једе ову воћку тако да ће штета бити вишеструка.
Милан Простран, агроекономиста каже да није добро то што ће већина рода завршити у кацама, као и да би било далеко корисније да се шљива продаје у свежом стању.
Драган Јовановић из села Загорице је још на почетку откупа јавно на друштвеним мрежама из протеста хранио свиње и овце првокласном шљивом „чачанском раном“.
„Хоће лопови за џабе“, написао је Јовановић у коментару испод фотографија на којима свиње и овце храни „шумадијским златом“.
Дукати за плавку
Иначе Србија је некад била велесила у узгоју шљива. Развој шљиварства у Србији започиње средином 19. века до када су коришћене пре свега за ракију и пекмез, а 1864. године започиње се са сушењем шљива у већем обиму.
Тако је три године касније Србија извезла 4.200 тона суве шљиве у вредности 84.000 дуката. Трговину су обављали уз помоћ кирајџија који су за ове потребе формирали караване. Превоз робе био је на коњима, магарцима и мазгама. Извозило се у Аустрију, Немачку, па чак и Велику Британију.
Нада С. Прерадовић – Вести
