Седамнаести век био је посебно разоран за српски народ, поготово његов крај. Било је то доба великих несрећа, великих ратова и великих сеоба. Било је то доба Коџе Синан-паше, човека који је спалио мошти светог Саве. Баш у то време великих несрећа рођен је Сава Владиславић, негде у Херцеговини.
Народно предање каже, јер докумената о томе нема, да су Владиславићи племићког порекла. Овој тврдњи у прилог иде чињеница да у Јасенику, једном од могућих места Савиног рођења, постоје остаци утврђења и цркве за које, опет, предање каже да су припадали Владиславићима. Такође, за разлику од Срба са племићким титулама заслуженим на западу, попут Петра (Педра) Охмучевића, који је племство зарадио у служби шпанског краља, Владиславић се није трудио да своје породично порекло доведе у везу са неком од српских владајућих династија. Охмучевић је то урадио путем такозваног „Охмучевићевог грбовника“, једног од највећих фалсификата у српској историји. Владиславићи су, највероватније, у средњем веку били ситно племство. Током првих век и по турске владавине задржали су поседе, јер Турака (муслимана) у тим подручјима још увек није било много. Поседи су се вероватно крунили у зависности од воље неког паше. У тренутку Савиног рођења, дошло је време да и последњи поседи Владиславића пређу у руке владајуће касте — бегови Ченгићи вршили су притисак на Савину породицу, и његов отац Лука сели се у Дубровник. То је још једна потврда да су Владиславићи племићког порекла — грађанско право у Дубровнику није се лако стицало, што је поготово важило за православце. То је могао само неко моћан, са јаким трговачким и политичким везама у Републици светог Влаха.
Сеобом у Дубровник, по коме ће се Владиславић назвати Рагузински, која је само једна од многих сеоба српског народа у то доба, почело је Савино лутање. Ту је стекао темељно образовање које се може добити само у језуитској школи; ту се научио трговини и морепловству; ту се научио дипломатији и шпијунским пословима — будући мала држава између моћних суседа, Дубровник је био раскрсница свакојаких људи путујући са истока на запад и обратно. Језиутске школе биле су одлично место да неко научи да једно мисли а друго ради. Будући православац, Сава је вероватно морао да се суздржава, крије своје мишљење и научи се ћутању. Отуда потиче његов таленат за поверљиве и тајне послове. Школовање наставља у Француској и Шпанији, а затим одлази за Цариград са намером да шири трговачке послове.
Боравак у Цариграду кључна је епизода у животу Саве Владиславића. У престоници Османске империје, стецишту свакојаких авантуриста, дипломата, шпијуна, пљачкаша, интриганата, трговаца, мудраца… сви Савини таленти долазе до изражаја. Има људи који се у малој средини осећају суспрегнути притиском околине и предрасудама. Такав је био и Владиславић. У великој метрополи, а Цариград је то одувек био, сви његови таленти, и његове способности могле су да буду остварене. Градио је не само трговачке, већ и политичке везе — с обзиром на то да је био промућуран, схватио је да трговина и политика иду руку под руку.
У Цариграду, Владиславић није неприметан. Немачки историчар Цинкхаузен каже да је Сава једно време био драгоман енглеског посланства, и зато интересантан турским властима. У сваком случају, веома рано умешао се у цариградску политику. Из Цариграда потиче и његов надимак — Рагузински, који је једно време носио и као презиме. Овај надимак носио је у Цариграду како би нагласио своје дубровачко порекло, будући да би га право порекло, као турског поданика ограничавало у пословима.
У Цариграду ступа у додир са руским посланством. Емил Иванович Украјинцев, руски полсаник при Високој порти, имао је задатак да са Турском склопи што чвршћи мир. Сава му, својим тајним каналима, прибавља уговоре које је Турска потписала са Француском, Венецијом и Енглеском, што руској мисији умногоме олакшава посао.
За време боравка у Цариграду, Владиславић бива умешан и у борбе око турског трона — био је умешан у државни удар који је са престола свргнуо султана Мустафу Другог, а на његово место довео Ахмета Трећег. Од тада Владиславића, или Рагузинског, турске власти стављају под надзор и ограничавају му кретање и комуникацију. Нови руски изасланик, Петар Андрејевич Толстој, шаље Саву у Русију са задатком да проучи морске путеве преко Црног мора. Истовремено, шаље писмо цару Петру Великом у којем га моли да прими способног Србина. У црноморској луци Азов упознаје царевог ујака, грофа Апраксина. У Азову Владиславић води обавештајну активност против Турске и помаже Апраксину да задржи положај, упркос интригама. Апраксин такође пише цару о Владиславићу: „Писао сам ти, господару, о Сави Рагузинском, који жели да те види. Без твог наређења, не могу га пустити. Реци шта да радим с њим. Он је човек врло потребан; добро зна онамошње ствари; и паметан је. Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем. Он је зналац и сав је предат задатој речи!“.
Са царем се среће на Балтику, у тврђави Шлиселбург. Петар, коме су Владиславићеве способности биле познате, одаје му признање дајући му трговачке привилегије. Сава се убрзо поново враћа у Цариград, где помаже грофу Толстоју у пословима са Портом. Толстој пише: „Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам такве пријатеље који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити“.
На повратку из Турске, Владиславић пише студију „Тајни опис Црног мора по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама“. Овај документ фасцинира цара, који га позива да му се придружи на двору. Ту Владиславић оснива такозвани Црни кабинет, заправо централу онога што би се данас могло назвати обавештајном службом. Трговачке привилегије постале су му покриће да путује и шири обавештајну мрежу и на истоку и на западу, од Кине до Венеције.
Кина игра веома важну улогу у животу Саве Владиславића. Неколико година провео је на двору кинеског цара, водивши веома сложене и компликоване преговоре око утврђивања границе између двеју држава. Изузимајући дуго путовање кроз сибирску степу и пустињу Гоби, најопаснији део овог подухвата дешавао се у Пекингу, где је Сава био изложен разним притисцима и претњама, од кућног притвора до покушаја убиства, не би ли се повиновао кинеским захтевима. Међутим, Владиславић се у наопаснијим ситуацијама најбоље сналазио. Савладао је све потешкоће и успео да утврди руско-кинеску границу Буринским споразумом. Граница, како је тада утврђена, стоји и данас.
На истоку је, на реци Кјахти, основао град Троицкосавск (данас Кјахта) где је подигао Цркву Светог Саве. Ширио је своју обвештајну мрежу Сибиром, подижући караванске станице и насеља. Из Кине се враћа са две студије: „Тајни опис Кине по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама“ и „Тајне информације о снази и стању кинеске државе“.
Државнички подухвати Саве Владиславића били су окренути и његовој поробљеној отаџбини, могли бисмо рећи много више него било чему другом. Управо је Сава Владиславић трасирао смернице руске европске политике до краја деветнаестог века. Теоријски израз улоге Русије у светској историји поставио је монах Филотеј у посланици кнезу Василију III говорећи о Русији као о „трећем Риму“. Практични израз кроз остваривање ове идеје у руској политици дао је Сава Владиславић. Он је био тај који је у Петру Великом видео не само цара Русије, већ великог православног владаоца чија је историјска мисија да заштити и ослободи православне хришћане од неверничког ропства.
Ширећи обавештајну мрежу преко својих земљака, Дубровчана, Херцеговаца, Црногораца, међу Србима је, свесно или несвесно, развио политички покрет који је културно, политички и војно ослоњен на Русију; и у томе се види кључна улога Саве Владиславића у развоју одређених политичких процеса на Балканском полуострву која не само да су га надживела, него су остала записана у коду и Срба и Бугара и Румуна. Његовом заслугом, руски цареви постали су заштитници целокупног православног живља у ондашњој Турској. Његовом заслугом, Црногорци су подигли устанак против Турске и практично се ослободили османске доминације за сва времена. Његовом заслугом је Русија у деветнаестом веку имала најразгранатију конзуларну мрежу на Балкану.
Сава Владиславић за своју отаџбину није био везан само политичким, већ и духовним везама. Српским манастирима слао је књиге и учитеље а, опет његовом заслугом, руски двор се изборио за право аустријских Срба да се школују на матерњем језику.
Никола Јоксимовић, Спутник