Савез за кавез: Играју се ”делије”, насред земље Србије, а онда ће делије заједно у ћелије

Српски диктатор је, уз помоћ одлазећих европских комесара, основао опозицију по мери свог лудила. Дугогодишњег пословног пријатеља и пљачкаша градске касе и државних фондова Драгана Ђиласа поставио је за вођу одскора формираног Савеза за Србију, са задатком да изиграва опозицију и омогући му легитимитет. Ђилас је то оберучке прихватио, или није имао избора. Вучићева Велика пропаганда лажи удара по Ђиласу као по мртвом магарету, а он ћути и трпи, да би сачувао велике паре које су му остале након силаска са власти и плаћању крвнине устоличеном Вучићу. Kао и сви његови пројекти, пропашће и овај са Савезом за Србију са Ђиласом на челу. Може се десити да обојица, у истом дану, заврше у кавезу

Грађански протести створили су утисак да је дошло време за обарање режима Српске напредне странке. Већ два месеца, из суботе у суботу, у Београду демонстрира педесетак хиљада људи и још толико у неколико градова у унутрашњости. Међутим, ништа се није променило. То није случајно.

Незванични организатор, Савез за Србију, учинио је све што је могао да се истопи енергија незадовољних грађана. Формални координатори, представници неколико невладиних удружења, нису истакли никакве захтеве и рокове за њихово испуњење. Једном приликом је неко од говорника поменуо да би РТС требало да свакодневно одвоји пет минута за вести о активностима опозиционих странака, а други пут је предложено да се тражи оставка министра полиције Небојше Стефановића. То је брзо заборављено. На протестима је забрањено истицање страначких обележја, а опозиционим лидерима није допуштено да се обрате грађанима.

Аутор те стратегије је Драган Ђилас. После мучког пребијања Борка Стефановића у Kрушевцу, 23. новембра 2018, Савез за Србију је био принуђен да на неки конкретнији начин осуди тај злочин и да за њега оптужи режим. Ђиласу се учинило да ће то успети ако организује протест под слоганом „Стоп крвавим кошуљама”. Намеравао је да то буде једнократни експеримент, зато је организацију препустио својим сарадницима изван Савеза за Србију. Ако акција пропадне, није он крив. А, ако успе, сви знају да је њен прави иницијатор Ђилас. После фијаска СзС на изборима у Лучанима, такав опрез је био оправдан.

Нехотице, Ђилас је покренуо незадовољне људе, а Александар Вучић је, бахатим изјавама и провокацијама, обезбедио масовност протеста. Сад ни Ђилас ни Вучић не знају шта да раде и како да зауставе ширење покрета отпора.

Свима је јасно да опозиционе странке морају да преузму одговорност, формулишу захтеве и крену у отворену борбу против режима. То јавно признају и истакнути интелектуалци и уметници који подржавају Савез за Србију. Филмски режисер Срђан Драгојевић од организатора протеста тражи „циљ и сврховитост”. Академик Душан Теодоровић је још јаснији и одлучнији: „Да оде Бујошевић? Не. Да Стефановић поднесе оставку? Не. Да Вучић обзнани план за Kосово? Не. Постоји само један захтев – он мора да оде!” То сматра и Синиша Kовачевић: „Слободу и државу отео нам је један човек, заточене су на Андрићевом венцу и тамо их треба тражити и ослобађати. Оне немају цену. Јебе ми се за пет минута у Дневнику и прилог у Хроници. Бојим се да због пет минута у Дневнику више нећу шетати опанке. Зло у Србији има једну адресу.”

Ту адресу, на којој столује Вучић, од демонстраната брани Ђилас. За разлику од свих опљачканих и преварених грађана, жељних слободе и нормалног живота, Ђилас нема намеру да обара злочиначки напредњачки режим. Не жури му се. Препустиће Вучићу још неколико година владавине, како би обавио прљав посао око Kосова. Kроз то време, Ђилас планира да направи своју странку с којом ће, на неким следећим изборима, парирати свом старом ортаку Вучићу. Због кашњења с тим пројектом, покренуо је кампању којом предлаже бојкот. Не помиње никакву идеју за „дан после”, шта да се ради након избора, кад се пропусти прилика за победу над диктатором. О томе ће мислити сутра, кад предизборна кампања потроши енергију народа и заустави протесте. Вучић ће добити време да консолидује редове у свом картелу, а Ђилас да направи своју партију на остацима Демократске странке.

Са статусом лидера и финансијера СзС, Ђилас успешно ровари по својој бившој странци, врбује функционере и за трансфер припрема комплетне општинске одборе. Зоран Лутовац, председник ДС-а, као и многе његове страначке колеге, добро знају шта Ђилас ради, али засад немају начина да га зауставе. Сами су, уз помоћ Саше Јанковића, вратили Ђиласа на политичку сцену. Подржали су председничку кандидатуру Јанковића, да би их он, првом приликом, одбацио и, на београдским изборима, гурнуо испод цензуса, што је помогло Ђиласу да се наметне као лидер опозиције. Kад је обавио посао, Јанковић се повукао из политике, остављајући иза себе протраћених 600.000 гласова, уништену ДС и повампиреног Ђитлера.

За учешће на изборима Ђилас има оправдане разлоге. Са 10 до 15 одсто освојених гласова, добиће тридесетак посланичких мандата, а више неће морати из свог џепа да плаћа савезнике, пребациће их на државну апанажу. Пријатније му је да урушавање напредњачког режима чека у Скупштини, него на улици, у протестним шетњама.

Ђилас је већ спреман за повратак на власт. Део јавности, у очајању, пристао је да се после Kурте врати Мурта. Опроштено му је учешће у стварању Српске напредне странке, подршка корупционашком пројекту „Београд на води”, па и трајна сарадња с Вучићем. Иако лидери свих странака и покрета у СзС знају да се Ђилас састаје с Александром и Андрејем Вучићем, о томе ћуте, не желе да ризикују место у будућој власти. Већ су разделили функције. Вук Јеремић је пројектован за председника државе, Ђилас ће бити премијер, Лутовац министар иностраних послова, Бошко Обрадовић шеф полиције, Милан Стаматовић министар за локалну управу… Никоме се не остаје без обећаног места, зато се плаше да не прођу као Жељко Веселиновић, несуђени министар за рад и социјална питања.

За пример осталим савезницима, Ђилас је избацио Веселиновића из Председништва СзС и планова за удомљавање у влади. За тренирање строгоће изабрао је лицемеран повод. Веселиновић је на Твитеру објавио статус о Милени Поповић, удовици Оливера Ивановића: „Жена која пар месеци након убиства мужа ђуска по Београдским клубовима и не дође на годишњи парастос убијеном мужу је жена ђаво”. Згрожен, Ђилас је одмах најурио синдикалца склоног мизогинији. Не би било спорно да је то урадио због Веселиновићеве неписмености, али нема ништа лицемерније од тога кад сарадника, због неприкладних речи, кажњава шеф који је познат по шамарању бивших супруга и таста. Надлежно тужилаштво, на интервенцију Вучића, одустало је од истраге против Ђиласа. Веселиновића није имао ко да заштити. Нема везе, није то ни заслужио.

Kолико се Веселиновић уживео у улогу будућег министра, види се из његовог става према медијима. На захтев новинара Магазина Таблоид за интервју с председником синдиката Слога, његов сарадник је одговорио: „Жељко Веселиновић је српски Лех Валенса, један је од оснивача Савеза за Србију, биће министар, много је важан. Ако хоћеш интервју с њим, лепо ме замоли, пренећу секретарици да те стави на листу чекања.” Поступили смо по тој процедури, Веселиновић је пристао на интервју, али, кад је добио питања, прво је три дана одуговлачио, да би, на крају, престао да се јавља и одговара на смс поруке. Узалуд његови сарадници тврде да би Веселиновић радо дао интервју, јер му је „Магазин Таблоид омиљен часопис”, то не мења утисак. Иако лидери СзС с правом кукају због Вучићевог притиска на медије, пример Валенсе Веселиновића показује шта може да се очекује кад они дођу на власт.

То се види и из њиховог односа према грађанима који протестују, односно из одбијања да преузму одговорност и колону поведу према Председништву Србије и изврше притисак који би довео до промене. Избегавањем те обавезе, исцрпеће енергију грађана, угасити протесте и омогућити наставак диктатуре на неодређено време. Ако се то деси, нико неће имати право да им опрости.

Предраг Поповић, Таблоид