У трену град је одлетео у ваздух, „као да си тешким маљем ударио орах”, а прашина и црни дим дизали су се у таласима у ведро небо и видели са околних брда и планина. „Чини се невероватним да је било које људско биће присутно у граду у време бомбашког напада избегло повреду”, наводи се у једном извештају задовољних америчких пилота пошто су успешно обавили мисију 130. без изгубљеног или оштећеног авиона, јер флака није било.
До сада није утврђен тачан број погинулих. Верује се да је настрадало између 1.000-2.000 људи, од око 24.000 колико је Лесковац имао становника уочи рата. Поименице је 1995. утврђено 819 настрадалих цивила, мада је последњих година тај број повећан. Ту нису урачунати немачки војници и њихови сарадници. Међу страдалима пописано је и 97 деце узраста до 10 година од којих 32 рођено у рату, дакле до четврте године живота. Локална историографија дуго је наводила број од 3.500 настрадалих.
Разорено је уже градско језгро, монументална зграда гимназије, железничка станица, најлуксузнији хотел „Костић”, многи јавни објекти, приватне куће и виле лесковачких индустријалаца, трговаца и житеља у ширем центру. Од тог тренутка град више нема исту осу нити се истим правцем протеже главна улица.
Зашто је бомбардован Српски Манчестер, који до дана данашњег неће повратити славу и глас просперитетног индустријског центра читаве Јужне Србије? Према извештајима америчке 15. ваздухопловне армије циљ је био концентрација трупа и тенкова у Лесковцу. У инструктивним белешкама капетана Таранта за поменуту мисију наводи се да план за ваздухопловство 6. септембра предвиђа максимално уништење материјала и људства које непријатељ покушава да повуче са доњег Балкана.
Јављено је да је 20.000 непријатељских војника (15.000 од тога Бугара) у Лесковцу. Такође је обавештено да је на том месту и мали број тенкова. Проблем са овако одређеним бројем то јест циљем лежи у чињеници да тога дана Бугара у Лесковцу није било, јер су се дан-два раније, према партизанским извештајима, извукли из града према Власотинцу и Пироту. Тешко је утврдити тачан број непријатељских јединица, јер су трупе биле у непрестаном покрету, или ка Лесковцу, или из њега, или око њега.
Данас знамо да је овај град бомбардован у склопу координисане акција Балканских ваздухопловних снага и партизанског вођства, Врховног штаба на челу са Титом, и Главног штаба на челу са Кочом Поповићем и британских мисија које су се налазиле у тим штабовима. Од половине 1943. године савезничко ваздухопловство је помагало партизански покрет, достављало оружје и други материјал, а савезници су спасли Тита заробљавања у немачкој операцији на Дрвар.
На састанцима у Казерти од 6. до 14. августа, а посебно 6. августа, на састанку између југословенске делегације са Јосипом Брозом Титом на челу и савезничких врховних команданата на Средоземљу (Вилсона, генерал-пуковника ваздухопловства В. Елиота, бригадира Меклејна и других), утаначено је координирање партизанских операција у Југославији са ратним ваздухопловством за Балкан.
Том приликом је одлучено: а) да ће Маршал Тито питати своје команданте на бојишту које специфичне циљеве они могу напасти. Ратно ваздухопловство за Балкан размотриће тада како може помоћи и какве даље мере може преузети. Тада ће се урадити координирани план тако да ће се одређеног датума извести општи напади на непријатељске комуникације у целој Југославији (операција Ретвик)…
Маршал Тито ће учинити све што је могуће да достави обавештајне податке из Југославије. Те податке је и раније достављао Коча Поповић, командант Главног штаба Србије који је у серији радиограма који су публиковани тражио и бомбардовање Лесковца и других градова и циљева у Србији.
Разорно бомбардовање Лесковца и страдање великог броја цивила несразмерно је постигнутом војном циљу. Овај текст опомиње на незаборав. А колико би значила посета неког америчког званичника да положи цвеће на спомен-чесму страдалим цивилима.
Момчило Павловић, Историчар
Политика.рс
