Отаџбина је након Априлског рата 1941 окупирана. Нажалост у наредним годинама отпора и антифашистичке борбе остављена без ваздухопловства, без својих „орлова“. Преостали витезови неба ако су могли и имали прилику борили су се раме уз раме са својом браћом из других родова војске. Јединим могућим начином у том моменту, четовањем. Наравно борили су се свим срцем, исто онако како су то радили и на небу. Сви заједно направили су само једну грешку, нажалост скупо плаћену. Она искрена православна душа поверовала је да у тој неравноправној али часној и праведној борби мора да има оних који то виде и који ће јој бити савезници. То је била истина имала их је али и грешка јер је погрешно мислила да они могу бити и на западу.
Пружајући отпор окупатору Срби су верујући у искреност западних савезника чинили све што је у њиховој моћи током рата и спасавали кад год су могли те „дивне савезнике“. Њихове изасланике, војнике, пилоте… Та наивност и веровање западу као и увек коштаће Србе хиљаде живота. Захвалност за сво добро које су им Срби учинили Енглези, Американци и запад ће показати на онај њима својствен начин, бомбардовањем.
Сетимо се дакле како је Србија прошла када на небу није било њених орлова. Хероја и витезова српског неба. Наши драги „савезници“ су то изгледа једва дочекали. Тако су мирније могли да спроводе своју „хуманост“ и „помоћ“ Србији. А све је почело само три године после бомбардовања које је на Београд извршио Трећи Рајх, оног 6. априла 1941. „Савезници“ су кренули да се „захвале“ Србима за све жртве које су поднели и подносе у Другом светском рату, покушавајући да одбране веру, слободу, правду.
У среду 20. октобра 1943. кад су часовници показивали 13. часова и 3. минута почело је бесрамно и бесумучно англо-америчко разарање. Злочин „савезника“ трајао је непрекидно до 18. септембра 1944. Мислили смо да је тада крај и да нам се запад довољно захвалио. Нажалост касније смо схватили да је „пријатељство и захвалност“ настављена и деведесетих година прошлог века да би јој последњи, завршни печат дали 1999.
Али вратимо се на октобар 1943. Тада на мети је био други по величини српски град, Ниш. Није сигурно Ниш изабран случајно за почетак разарања свега српског. Чини се да није заборављено, а можда је некоме и сметало што је Ниш 1914/1915 током Првог светског рата, био српска ратна престоница. Тада су у њега били измештени Влада, интелектуална и политичка елита, Скупштина, све важне институције, Двор… Уз то, свакако Ниш је српски град, и његовим бомбардовањем страдаће много Срба. Тако је и било.
„Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера. С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице…
Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.
У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:
„20. октобар 1943.“ (1)
Невиним жртвама је у Београду, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије 27. октобра те 1943 одржан помен. Био је то само почетак западног „пријатељства“ са Србијом које иначе није имало никаквог реалног повода, потребе или синхронизације са неким копненим акцијама. Једино „значајно“ шта се дешава после тога је догађај са краја новембра 1943. године. Тада на предлог сарадника из Словеније Броз у Јајцу бива проглашен за маршала. Неко је ваљда морао да има користи од невине српске крви.
Бомбардовање Ниша наставило се 30. марта 1944, жртве су поново били цивили. Сахрањујући своје суграђане поред оних страдалих пре нешто једва више од пет месеци окружни начелник, Јован Барјактаревић се од њих опростио речима:
„Ја бих разумео бомбардовање Ниша да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.“ (2)
Практично док још поштено нису одржана ни опела жртвама другог бомбардовања Ниша, Енглези и Американци настављају да показују сво своје „пријатељство“ ка Србији и њихово познато „противљење и непријатељство“ ка комунизму и Титу. У сваком случају своја бесумучна злодела англо–амерички авиони по Нишу настављају 5. априла. Убијајући и даље старце, жене, децу, цивиле, под њиховим бомбама од којих су неке тежиле и по 500 кг нестају целе српске породице. Овог пута нису поштедели ни Саборну цркву, али зато Немачки објекти и даље остају нетакнути.
Није њима био довољан Ниш, па не живе Срби само у Нишу. У новим идејама им помажу комунисти, па ће тако на захтев Пека Дапчевића: „Треба тражити да савезници што пре бомбардују Никшић“. (3) Само недељу дана касније 7. и 8. априла Никшић бити сравњен са земљом. Градоначелник Никшића, Јеврем Шаулић јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви тада следеће: „Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи. Непријатељски авиони не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона.“ (2)
Колики је злочин учињен Никшићу још јасније је ако се зна да је у то време то био град од 5.000 становника и око 10.000 избеглица. „Пријатељи“ са запада за то су имали своје разлоге и објашњење, па је тако сутрадан Радио Лондон јавио: „Приликом напада британских „велингтона“ на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Порушено је или оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“ (2)
Сви ови злочини рађени су под фирмом слабљења и истеривања Немачких окупатора из Србије и Црне горе. Ваздушној канонади над српским градовима и становништвом није се никако назирао крај, продужавана је из месеца у месец. То што Немци немају никакве губитке већ страдају само хиљаде Срба никога није изгледа бринуло. Само у четири налета енглеских и америчких авиона на Подгорицу убијен је сваки шести становник овог града.
Да су се ефекти ових бомбардовања одлично знали јасно је и из писма које је Титу упутио његов најближи сарадник, Едвард Кардељ. Наиме када је стигао предлог из главног штаба у Словенији да се бомбардује Љубљана, Кардељ није могао да издржи. То је код њега изазвало оштру реакцију и озбиљну љутњу, па он у писму пише следеће: „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би и у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуства из целе Југославије.“ (29.јул 1944. године)
Имали су они наравно искуство из „целе“ Југославије, нико не сумња у то. Није било потребе ни било какве користи да то раде у Љубљани, па тамо српски живаљ није већински. Док Кардељ није дао због „искуства“ да се бомбардује Љубљана, то искуство није помогло српским и црногорским градовима. Енглези и Американци, уз сагласност Титовог Врховног штаба, Ниш разарају чак 15 пута, Београда 11 пута, Краљево су гађали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.
Разарали су Србију немилосрдно и тукли по цивилима а да им непонестане идеја помагали су Брозови сарадници својим депешама и захтевима. Међу њима се посебно бизарношћу истицао Константин Коча Поповић. У својим депешама слатим бравару Брозу он прво констатује да су из Лесковца за Крушевац и Зајечар отишли Недићевци, као и Бугари за Ниш да би само неколико сати касније тражио разарање бомбама тог истог Лесковца. Познат је и његов захтев од 21.јуна 1944 да се бомбардује гробље, т.ј. „југозападна страна гробља на Бановом брду“.
Низ његових неселективних захтева за разарање српских градова је дугачак. Тако је 1. августа 1944. предлагао: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Само три дана касније: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. Да би 5. августа тражио: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“… У овим депешама је јасно уочљиво да Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве, већ је цела српска насеља и градове проглашавао за мете. (4)
На мети западних црних јастребова који су сејали смрт нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Цетиња, Жабљака, Шавника, Колашина, Андријевице, Гацког, Билеће… Обрушили су се истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.
Још чудније звучи ако се зна како су ова „пријатељска и хумана“ бомбардовања изводили наши вековни „пријатељи“. Они су српске градове и насеља засипали такозваним тепих бомбардовањем. Увежбавали су тај посебан начин бомбардовања који је касније примењиван само још на утврђења Трећег Рајха и Хитлерове нацистичке Немачке. Остаје нам само непознаница где су видели сличност између једног правдољубивог и антифашистичког народа и нацистичке Немачке.
Из неког нама незнаног разлога трагичан биланс и штета начињена англо-америчким разарањем никада није сачињена нити потраживана. Можда их је и то додатно охрабрило за она поновна бомбардовања слободарске Србије 1999. године. Чутали смо онда, срамно ћутимо и сада а убијана су наша деца. Дозволили смо крвницима да полако скривају и умањују своје злочине покушавајући да их препусте забораву.
О каквим се нељудима ради јасно нам је показало и четврто бомбардовање Ниша изведено дан пред православни Васкрс 15.априла 1944.
Већ потпуно уништен и разорен град англо-америчко злочиначко удружење поново бомбардује, а да би показали своје лице у потпуности, бомбардују чак и гробље. Градско гробље било је потпуно разорено, споменици, крстови, гробнице оскрнављени. Од бомби које су бацали Енглези и Американци у ваздух су летели и посмртни остаци оних које су ти исти убили у неком од претходних налета. Нису им дали ни мртвима мира.
„Честитка“ за Васкрс била је резервисана за Београд, да би следећих дана и месеци наставили „оргијање“ по српским градовима. У целој Србији могли су се из дана у дан видети нове рушевине и невине жртве скоро свако ново јутро доносило је нове јауке, лелек, хумке… А онда им ни то није довољно. Све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом, експлозивне кутије, пехаре, кармине, оловке… Јасно знајући да ће од тога страдати цивилно становништво.
Управо Срби цивили су им били циљ и када су се 22.јула 1944 устремили на воз који је превозио грађанство између Краљева и Чачка. Пошто им резултат из воза од четири мртва и дванест тешко рањених није изгледа био довољан, на станици у Краљеву убијају тачно још 30 људи. У ноћи 11.августа разарајући Краљево посебну пажњу „посвећују“ Дечјем дому на који испуштају равно шест бомби. Наравно у међувремену не заборављају ни Ниш за њега су 23.јуна спремили посебно„изненађење“, на Србе су тог дана бацане фосфорне бомбе.
Могло би ово набрајање да траје у недоглед а не би могло да да одговор, зашто? Сем неоправдане мржње ка једном часном, православном, слободарском народу непостоје логични разлози. Приметио је то одлично и у својим мемоарским записима, генерал Маклин. Он ту уопште не види било какво ометање немачког повлачења из Грчке, како су неки желели да представе. Једину корист приметио је он имају комунисти да „поново освоје Србију“. Извештај о минималним немачким губицима у бомбардовању Србије амерички амбасадор из Грчке, шаље 15. маја 1944. године:
„Нашим бомбардовањем југословенских цивила, у једном случају, како је то Радио Лондон објавио, бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо наруку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желео да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дело чинимо мешањем у један бесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“. (1)
Данас ми морамо западу јасно да ставимо до знања, да знамо ко су. Лепо им стоје нова одела, маске, силикони, све пластичне промене… Али испод тих лажних вредности, скупих одела и новог измишљеног изгледа је и даље она телесина без душе. Иста она која нас је бомбардовала 1943,1944…1999. Ни један Србин им не може и не сме то опростити. Они који то учине не само да нису Срби него у себи немају ни људскости.
Наручиоци безразложног бомбардовања у Другом светском рату сем „пријатеља“ са запада били су и бравар Броз и његови сарадници. Управо њихови следбеници и потомци су као активисти разних сорошевих НВО били они који су подржавали и инсистирали да се појача и настави НАТО агресија и бомбардовање на нашу Отаџбину 1999, како су се надали због преумљивања Срба. Није зато случајно да су управо они издејствовали да једна од улица у ширем центру Београда понесе име једног од оних који су били потписници захтева за савезничко бомбардовање, Константину Кочи Поповићу.
То је изгледа још једна тужна игра судбине са српским народом. Ми данас настављамо да улицама дајемо имена оних који су у најмању руку имали дискутабилан став према бомбардовању Отаџбине 1999. Чинећи тако неопростив грех према жртвама и сопственој историји. Збуњујући тако и све нове генерације и погрешно их васпитавајући, да смеју због некаквих идеологија, политике, мишљења чинити зло против сопственог народа. А још горе да им то може бити заборављено, оправдано, опроштено…
Можда неки данашњи пајаци, изроди и издајници могу то да опросте и забораве, јер они то уствари раде због себе. Да би и њима било опроштено по истом принципу, али прави Срби им то никад не могу опростити, деца се не опраштају. Можда ће покушати неко да их именима улица, тргова или нечег сличног рехабилитује. Али тамо где сви полажемо рачуне злочин против народа светог Саве им сигурно неће бити опроштен. Како онима који су рођени као Срби а то никад нису заиста били тако и оним злочинцима са запада који су осмишљавали та зверства и убијали Србе.
Могу властодршци сутра да измисле и улице Клинтона, Блера, Солане, Шредера… За оне праве, за светосавце то ће само бити знак да те крвнике никад не заборавимо и да у таквима никад пријатеље и савезнике више не тражимо.
Морамо да схватимо и прихватимо истину да помоћ никад није стизала од оних који су имали пуно или били богати већ искључиво од оних који су имали душу. Зато је и било неприродно окретати се онима чије су се цркве претвориле у банкарски систем. Заборавили смо да је душа остала још само у православним храмовима. Можда није увек лако загрлити анђела због његових крила, али је сигурно да то треба бар покушати. Сатану је сигурно лакше загрлити али тај загрљај ће нам онда бити последњи. Немамо више права на погрешне загрљаје, довољно их је за наук било у прошлости.
(3) www.politika.rs/scc/clanak/254119/Ko-je-trazio-razaranje-srpskih-gradova
(4) www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1999/06-ratno/article-06.html
Ненад Благојевић, Фонд стратешке културе
