ДЕЈАН Савић се труди да увек буде насмејан и када му није до шале. Ведар дух и оптимизам му помаже да остане миран када је најтеже, али и да као победник увек буде чврсто на земљи. А само селектор ватерполиста зна кроз шта је све морао да прође да би Србију после 28 година довео до трона на Олимпијским играма у Рију. Под каквим је стресом био видело се и на дочеку на Аеродрому “Никола Тесла” када се веома емотивно загрлио са оцем, стављајући свој главу на његову. За рођендански број “Новости” истиче:
– Тата је учествовао у мом одрастању, читавој мојој каријери и мислим да је можда више претрпео него ја – каже Савић.
* Све време сте ватерполистима били прави ослонац?
– Играчи су огледало тренера, ако губи главу и нервозан је и они су деконоцетрисани. Не плачемо, никад нисмо песимисти. Само опитимизмом и свакодневном шалом можемо да пребродимо највеће кризе и да остваримо јединство које нас краси.
* Пут до олимпијског злата био је веома исцрпљујући?
– Превалили смо много тога преко својих леђа, можда највише ја. Од притисака, од проблема, од свих негативности с којима смо се сусретали, кренувши од седмог места на СП 2013. у Барселони. Био је то озбиљан шамар који је пре свега освестио мене и нарочито репрезентативце.
* Од када сте селектор све време сте под тензијом?
– Можда је играчима на неки начин било лакше, јер су имале клупске сезоне изван земље, тако да нису гледали шта се догађа овде. А овде је ситуација, колико год је ми улепшавали, изузетно аларманта и критична.
* ВСС има и лепу (репрезентација) и суморну (клубови) стварност?
– Организација, стручни савет морају да направе стратегију за наредне године, да видимо шта даље.Проблем је што клубови материјално стоје лоше, што је лоша инфраструктура, систем поделе средстава, што је струка незадовољна, што нас деца све више напуштају…
* Значили то да је угрожена будућност?
– Дугујемо велику захвалност председнику Николићу, премијеру Вучићу, министру Удовичићу, ОКС, јер су створили одличне услове за финансирање припрема репрезентације. Али, клубови немају ту могућност финансирања. С једне стране остварили смо циљ, с друге је висока цена пропасти клубова. А ако клубови немају будућност, нема је ни репрезентација.
* Ви никад не одустајете?
– Осим што сам спортиста, ја сам и велики такмичар. Не волим да губим. С друге стране ватерполо је мој живот и нема лепше ствари када радиш посао који волиш.
– Није ритуал. Желео сам то да урадим у Рију. Али, створила се фама око тога, што ме веома нервира. Смета ми што необавезне ствари излазе у први план,а не оне које се тичу такмичења, играча. У Рију нисам скочио, иако су сви очекивали. Још раније сам одлучио да исценирам неколико догађаја да пореметим новинаре, да пишу о неким стварима, а не о ватерполу. То се видело и у Београду и у Рију.
* Када сте децембра 2012. преузели кормило репрезентације нисте направили рез?
– То није било могуће, јер је репрезентација била у осмогодишњем плану, а не четворогодишњем. Одлазак Вање Удовичића и проблем Николе Рађена успели смо да надоместимо, јер је остао “костур” тима из Лондона. Момци су имали ту атмосферу, ја сам се у неким стварима прилагодио њима. А шта сам изменио може да буде и професионална тајна. Сигурно да постоји обострано поштовање.
* Највећа одговорност је на Вама?
– Тога сам одувек свестан и због тога је екипа морала на неки начин да се жртвују зарад мојих одлука. Јануарско ЕП у Београду било је велико искуство за све нас. Унапред смо проглашени за фаворите, што смо прихватили. Баш као и на ОИ у Рију. Али, када те свако запиткује и пре времена окачи злато око врата то постаје озбиљан проблем. Тај притисак сам на неки начин ставио на страну и успео да одбраним играче од напада.
* Олимпијско злато се јурило од 1988?
– Реално све до Рија нисмо били психички и физички спремни да освојимо прво место. Ова генерација је на СП 2009. у Риму, када су постали прваци света, показала да стварно не преза ни од чега, да се не плаши никога и показала је изузетан квалитет. У Лондону 2012. нису били сазрели, а после седмог места на СП 2013. у Барселону постали су доминатни. Од 2014. до 2016. направили су низ од осам узастопних златних медаља.
САДА ТРЕБА ДА ТРЕСНЕМ О ЗЕМЉУ
САВИЋ је за репрезентацију одиграо 444 утакмице и освојио све осим олимпијског злата. Зато је као тренер за пет година покупио све могуће трофеје. Црвену звезду је довео до европске круне, са Србијом је европски, светски и олимпијски победник.
– Кажу ко високо лети… Сада треба да треснем о земљу – шали се на свој рачун Савић.
С. Крстовић, Новости
