Прошло је пет година од како помамљени властодржац, Александар Вучић, терорише осам милиона грађана Србије, свим расположивим средствима. У том периоду, успео је, захваљујући својој дивљачкој пропаганди, претњама, уценама и административним насиљем, да из Србије исели преко 200 хиљада радно способних људи, од којих ће већина њих заувек остати ван граница своје домовине, а њихови наследници остати асимиловани у другим државама и другим културама. Али, тиранин није завршио свој посао и спрема се на последњу велику офанзиву на све што се креће у Србији. На његову личну иницијативу, донето је неколико закона (али и измена и допуна постојећих), са циљем да формално-правно оправда пљачку која ће да уследи почетком 2017. године, а којом би „крунисао“ своје велеиздајничке намере и свео Србију на конц-логор у коме обичан грађанин неће бити господар свога живота. Али, овакав сценарио, уводи и њега и његово политичко-мафијашко предузеће у стање високог ризика, са реалним изгледом за најшире грађанске сукобе. Сва искуства из ближе и даље прошлости говоре да су сви диктатори, производећи глад и хаос око себе, завршили ружно. Сасвим је реално да ће и Вучић проћи тако.
Сурова реалност у Србији говори да скоро шест милиона људи живи на ивици егзистенције, од чега два милиона људи живи испод те границе и бори се за биолошки опстанак. У међувремену, Александар Вучић и његова криминална влада, његови мафијаши, страначки јуришници и његове локалне мафије, све чине како би тај број био још већи, а живот у Србији гори него у деветом кругу пакла. Да је то тако и да је Вучић спреман на свако зло, говори и чињеница да је дана 22. децембра 2016. године, Народна скупштина Републике Србије, боље речено, Српска напредна странка, по хитном поступку сувојила усвојила Закон о изменама и допунама Закона о комуналним делатностима, Закон о изменама и допунама Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама, а потом и Предлог Закона о изменама и допунама Закона о порезу на додату вредност и Предлог закона о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији! Дакле, све хитно и све одмах!
Диктатор је крвожедан, мрзи овај народ, показује то на сваком кораку, не устручава се ни да пред страним државницима све најгоре говори о Србима као „нерадницима“, „неспособнима“, „заосталима“…Ту слепу мржњу гаји и према најсиротијима у овој земљи. Одлучио је да од средине 2017. године, социјална помоћ више неће бити бесплатна, већ ће грађани морати да раде и да је зараде! Ово је и званично, пред крај 2016. године најавио и државни секретар у Министарству за рад, Ненад Иванишевић који је ову бандитску идеју образложио некаквим статистичким податком, да 175.000 радно способних људи прима социјалну помоћ (не говорећи колико је мизерно мала та помоћ и како су ти „радно способни“, уствари онемогућени од стране владајућег режима да раде и да зараде за себе!).
Вучићев омиљени министар Александар Вулин недавно је израчунао да социјална помоћ за четворочлану породицу месечно износи 22.000 динара, те да таквих у Србији има више од 400.000. Ову дебелу лаж поткрепио је податком да се дечији додатак креће од 2.650 до 3.450 динара. И као сваки психопата, није ни трепнуо кад је то изговорио. Напротив, додао је и ово: „…Држава сада планира да примаоце социјалне помоћи радно активира!“. Тачније, неће радити за плату него „на кулук“, за социјалу!
Дакле, не само што су сведени вољом Вучићевог режима „на казан“, него ће им и та, назови социјална помоћ, бити одузета! Укратко, нека се снађу! Нека продају своје органе у приватним бугарским, италијанским, турским и ко зна чијим све клиникама…
Циљ је врло јасан: Вучићева мафија спремила је механизам финансијског насиља какав још није виђен у Србији! Спремају се хорде његових дерикожа да скину и кожу са леђа сиротињи, која више нема од чега да плаћа његове сумануте фараонске „пројекте“, најиздашније субвенције страним фирмама, најскупље и најпромашеније „пројекте“ и незајажљиве апетите њега, његовог брата, његових кумова и његове страначке војске.
Угледни амерички лист „Њујорк Тајмс“, објавио је почетком 2010. године, велику причу о „српској сиротињи“ која продаје своје виталне органе, одлазећи на операције у Бугарску, где (у зависности од оног дела тела које су продали), могу да зараде између 20 и 50 хиљада евра. Све је описано као симптом неописивог сиромаштва које влада у земљи која је на самом економском дну Балкана.
Ових дана, на прелазу између 2016. и 2017. године, поједини медији у Италији, скоро да су поновили ову причу, до појединости, само су српски очајници нови, а прилике у несрећној Србији неупоредиво горе него онда. И они који су ситуирани и који имају добро образовање и знање страних језика, беже из Вучићеве луднице главом без обзира: продају имовину ако је имају и одлазе одавде са намером да се никада више врате.
Са друге стране, једна малобројна али жилава политичко-криминална класа, упрегла је цео српски државни апарат да сломи свакога ко пожели да живи слободно и достојанствено и ко још наивно верује у људска права и слободно тржиште. Ко је спреман да збаци ту мафију, „класу за себе“, ако не класа опљачканих? Вучићев болесни наум да згази свакога у име његових „реформи“отишао је предалеко и најављује сигуран грађански сукоб са несагледивим последицама.
Мада је за четири године владавине одрао кужу са леђа свакоме у овој земљи, није му било доста него је преко система јавних набавки, класичном пљачком пензионог и здравствениог фонда, отео милијарде евра за које се данас поуздано зна да су на рачунима неколико оф шор зона (о чему све, и више од тога знају амерички ФБИ, и, наравно, руски ФСБ и све обавештајне службе земаља ЕУ).
Србији, грађанима Србије, предстоји радикални обрачун против бандита овдашње транзиције, иначе нове генерације неће доживети да имају своју суверену државу, па чак ни своје основне грађанске слободе.
Упркос свему што чини како би отео што више новца од грађана, Вучићева перспектива је мрачна. Захваљујући суманутој политици који је водио и још увек води, Србија ће се убрзо суочити и са чињеницом да фонд ПИО више неће моћи да исплаћује ни ове „очерупане“ пензије, а око 15.000 фирми и појединачних осигураника у Србији нема чиме да плати своје осигурање, док дугови фонда расту а још неистражене криминалне радње, говоре да је јама дубља него што изгледа.
Болнице су без опреме и материјала, несташица је лекова (прикрива се та чињеница, а оних стратешких лекова је све а експерименталних, такозваних „иновативних“, све више!). Узгред, не треба заборавити, Србија је у дужем временском периоду за здравство издвајала једва 260 евра по једном становнику, што је, ето срамоте, најниже у региону!
И не само то, него, упркос вишеструким експериментима са реформама у здравству, Србија ни дан-данас нема јасну дефиницију шта је то пакет основних здравствених услуга! Општи је хаос око издавања електронских здравствених књижица, а већина здравствених установа нема читач тих картица, нити ће их још дуго имати! Променом закона о здравственом осигурању и здравственој заштити, као и реорганизацијом РФЗО, сви фондови су стављени под контролу Министарства здравља!
Преко 50 агенција, фондова и директората налазе се ван буџетске контроле! То јасно говори о криминалној нарави Вучићеве владе, која је себи на тај начин омогућила слободну пљачку. Друкчије речено, узроци масовне беде у Србији налазе се управо ту, у том криминалном, лоповском гнезду, које нема мере кад отима, нити има меру кад троши туђе!
Чиновници локалних самоуправа, све чланови Вучићеве Српске напредне странке и њихових коалиционих партнера, немилице троше новац пореских обвезника и на плаћање рада у измишљеним и непотребним комисијама.
За само протеклих годину дана, разни локални савети и комисије на чијем челу су Вучићеви скакавци, потрошили су око десет милијарди динара за своје „делатности“ о којима нико ништа не зна и које никоме осим њима не користе. Реч је о 11.728 корисника јавних средстава, којима никад није доста новца и привилегија. Да би се та разуздана банда задовољила, режим је, наравно, припремио стратегију како да 2017. године, још жешће зајаше на грбачу народу.
Више десетина пута дневно, из сваког Вучићевог медија, тече отров ужасне пропаганде о „успешним наплатама“ које ће „бити још успешније у години која следи“. Мала општина Пећинци, има чак пет комисија за избеглице, преко је тече отимачина буџетских пара. И што су општине веће, и број разних режимских комисија је већи. Све то неко треба да плати. Тај неко је обичан грађанин који дрхти од насиља Вучићевих утеривача. Онај који и не зна да плаћа и разне режимске комисије које се баве истим или сличним пословима и које формално постоје али редовно примају дебеле плате, хонораре и дневнице. Бачка Паланка има Комисију за прибављање и располагање непокретности у јавној својини и Комисију за спровођење поступака располагања непокретностима. Закупом непокретности се у општини Бачки Петровац баве чак четири комисије. У малој општини Мерошина, чак четири комисије баве се развојем града, и све су добро плаћене да не раде ништа! Оснивају плаћене комисије са пуним дневницама, само да би званично уништили један службени печат (случај у општини Бачки Петровац, где је заиста основана „Комисија за уништење печата“, а три члана комисије добила за пола сата посла по 150 евра дневница и хонорара!).
На вишем државном нивоу, нико не зна тачан број комисија, савета и саветника. Тако, на пример, Национални просветни савет има чак 43 плаћена члана који месечно у просеку примају „надокнаду“ око 50.000 динара (мада сви раде високим државним службама, примају посланичке или одборничке плате, а о „припадајућим“ привилегијама могла би и добра књига да буде написана). Истовремено, Национални савет за високо образовање, има малу војску од 21 члана. Састају се само једном месечно, а свако од њих за тај „тешки“ посао, прима месечно између 70 и 80 хиљада динара!
Све то народ мора да плати, иначе му оде и муком стечена имовина, па ако треба и глава! Јер, Вучићев данак у крви мора бити наплаћен, по цену да пола Србије нестане. А, она заиста и нестаје пред нашим очима. Гутају је својим оргомним, незајажљивим чељустима, Вођа и његови бандити, који са свих страна уверавају да нећемо имати ни болница, ни школа ни путева ако они не отму колико су намерили. А, неумољиве чињенице говоре да новац од те ужасне отимачине одлази у њихове џепове и за њихове привилегије.
Али, чак ни суровом пљачком из буџета и свакодневним масовним џепарењем грађана, Вучић није успео да задовољи све своје болесне амбиције, нити да засити гладне очи криминалних чопора који му одано служе. Морао је коначно да завуче руку и у девизне резерве, о чему сведочи податак да су оне, за мање од две године, смањене за чак три милијарде евра! Да би некако „лакирао“ ту рупу у резервама, наручио је од Народне банке Србије да му „направи“ одговарајући обрачун инфлације, лажно представљајући ту операцију као „…усаглашавање са препорукама ЕУ“. Тако је створен садашњи вештачки курс евра према динару, од кога просечан човек у овој земљи не може да купи ни коноп којим би се обесио од муке, јер нема средстава ни за дневно преживљавање. У таквим околностима, Вучићева медијска мафија има такође тежак задатак, да створи надреални осећај општег задовољства, што јој тешко полази за руком, јер нико не може да прикрије криминално подизање цена основних животних намирница, струје, комуналија, горива и свега другог, што све говори да је на сцени разарајући механизам који ће уништити и њега и његову сумануту машинерију.
Систем пљачке грађана и његова примена
Држава све више пара узима од грађана и привреде, јер има све веће обавезе према тајкунима блиским власти. Процењује се да се годишње више од три одсто бруто домаћег производа формално на законом прописан начин узме од грађана путем различитих такси и намета у народу названих парафискалним давањима.
Бруто домаћи производ (БДП) представља збир вредности свих производа и услуга у току једне године, а за 2016. се процењује да ће он у Србији износити 39,541 милијарду долара. Из овога може да се наслути како држава најмање 1,5 милијарди долара годишње узме изнад оних регуларних (у целом свету уобичајених) пореских оптерећења грађана и привреде.
Ова отимачина је постала неизбежна, јер другачије владајуће структуре не би могле да се одрже на власти, произилази из последње анализе међународног удружења „Фреедом Хоусе“ под називом „Натионс ин Трансит“. Тржишна привреда у Србији не постоји, тврди се, већ је све подређено вољи властодржаца, због чега је привреда неефикасна, а банкрот се одлаже преусмеравањем пара из буџета у пропала предузећа и банке, од којих се, на другој страни, финансијски намирују политичари и њима блиски тајкуни. Цех у крајњој линији увек плаћа народ.
Ово је најједноставније и најтачније објашњење због чега су фискални и парафискални намети у Србији енормно високи и због чега ће у наредној години они бити још виши.
Управа града Београда је најавила повећање пореза на имовину у 2017. години до максимално два одсто у односу на порез плаћен 2016. Иако се чини како два одсто није много, мора да се узме у обзир како та стопа повећања кумулативно за 10 година износи 25 одсто.
Оно што медији не желе да објаве, то је чињеница како ће најбогатији Београђани у 2017. плаћати мањи порез него претходне године, док ће се терет попуњавања градске касе сручити на леђа најсиромашијих. Порез на стамбене објекте на Дедињу или у Кнез Михајловој улици биће нешто нижи него 2016. јер су, наводно, на слободном тржишту пале цене тих некретнина.
Истина је да су свуда у Београду пале цене стамбеног простора, зато што народ више нема пара да га купује, али је исто тако истина и да Пореска управа примењује различите аршине при израчунавању пореске основице. Закон предвиђа да се као пореска основица узме просечно остварена цена званичне трговине из претходне године и то у периоду од јануара до октобра (девет месеци). Међутим, исто тако Закон даје дискреционо право пореској управи да уместо тако израчунате вредности узме просечну вредност три најскупље или три најјефтиније трансакције, па тако и долази до небулозе како су страћаре у Земун Пољу поскупеле у односу на дедињске виле.
Власници станова или кућа који у њима и живе, у земљама у окружењу не морају да плаћају порез на имовину. Тиме се поспешује грађевинарство, што са своје стране доводи до веће запослености, па самим тим и до повећања уплата пореза на плате, али и ПДВ-а. У најразвијенијим земљама у Европи се умањењем пореза стимулишу власници некретнина за сопствене потребе који, истовремено, имају и издвојен део предвиђен за давање у закуп, јер се тиме смањује број особа које немају адекватан смештај.
У Србији држава не размишља ни на један од ова два начина, већ безобзирно убире порез како би у буџету било довољно пара за крађу. Чак ни ПДВ на промет и изнајмљивање некретнина није смањен, као што је то скоро свуда у свету, већ је држава позвала грађане да пријављују своје комшије који имају непријављене подстанаре. У следећим годинама тај шпијунски посао ће преузети такозвани „управници зграда“, па ће становање у центру великих градова за већину људи постати толико скупо, да га себи неће моћи да приуште.
У Србији постоје 384 непореска намета од чега су 287 парафискалне дажбине које се плаћају иако се заузврат ништа не добија, или се добија несразмерно мало.
Потпуно је нетачно објашњење актуелне Владе да највећи део прихода од ванпореских намета одлази у буџете локалних самоуправа. По званичним информацијама Министарства финансија објављених на њиховом сајту, од укупно планираних 20.201.668.000 динара прихода од такси у овој години, 11.147.229.000 динара, односно више од половине, предвиђено је за републички буџет.
Начин израчунавања висине такси и непореских намета је непредвидив, јер се поједине обрачунавају на основу променљиве основице, а за једне те исте услуге наплаћују се често и две различите накнаде. Нико, међутим, нема званичне податке колико се новца на овај начин сакупи, нити постоји и једно државно тело које контролише где одлази тако прикупљен новац.
Чак 70 парафискалних намета уопште не пролази кроз систем Управе за трезор, тврди се у једној студији организације „Национална Алијанса за локални економски развој“ (НАЛЕД), тако да Министарство финансија уопште нема увид у то ни колико се пара на тај начин сакупи, нити где оне одлазе. Те таксе и накнаде немају званичну конкретну намену, тако да средства могу да се троше како год локална управа пожели.
Једна од најбизарнијих такси која предузећа у Србији плаћају износи 474.800 динара и плаћају је они који у називу своје фирме или радње желе да имају реч „Србија“. Сви овакви намети утичу на цену роба и услуга које се продају, па се зато дешава да поједини домаћи производи у Србији коштају више него у иностранству.
Посебно снажан удар на џеп грађана тек се очекује када се започне са применом Закона о комуналним делатностима који је Народној скупштини 27. децембра 2016. дат на усвајање по хитном поступку. Предложеним Законом од 15 комуналних услуга девет би приватници испоручивали као носиоци концесије, а шест као ортаци државе у такозваном јавно-приватном партнерству.
У концесију би се давале следеће комуналне делатности: снабдевање водом за пиће, пречишћавање и одвођење атмосферских и отпадних вода, производња и дистрибуција топлотне енергије, управљање јавним паркиралиштима, обезбеђивање јавног осветљења, управљање пијацама, одржавање улица и путева, одржавање чистоће на јавним површинама и одржавање зелених површина.
У оквиру јавно-приватног партнерства давале би се следеће комуналне услуге: управљање комуналним отпадом, градски и приградски превоз путника, управљање гробљима, погребне делатности, димничарске услуге и делатност зоохигијене.
Иако све ове делатности добро организованом приватном предузећу доносе приходе, највеће интересовање влада за комунална предузећа која се баве снабдевањем грађана водом за пиће. Без воде је живот незамислив и стављање овог ресурса под контролу или чак монопол предузећа иза којих стоји страни капитал представља самоубилачки акт.
Иако се наводи како Европска Унија од Србије захтева приватизацију извора питке воде и система снабдевања, занемарује се чињеница како су неке њене чланице не само одустале од приватизације овог сектора, већ су законом забраниле да већински удео у предузећима која се баве овом делатношћу има приватни капитал.
И Лондон, престоница Велике Британије, европске земље која се најгласније залаже за приватизацију (али код других, а мање код себе), откупио је од приватника градско водоснабдевање и поново га ставио у јавно власништво. Исто се десило и са водоводима у већини италијанских комуна, јер становништво није било у могућности да плаћа нарасле рачуне, док је Белгија још пре неколико година законом забранила приватизацију извора воде.
Приватизација јавних комуналних предузећа вишеструко је неповољна по грађане. Прво, јер ће нови власник у циљу што бржег повраћаја уложених средстава почети да отпушта раднике. Због тога ће многе породице остати без прихода, али ће се и приходи републичког и буџета локалних самоуправа смањити, јер ће се плаћати мање пореза и доприноса за плате.
Друга неповољност је поскупљење комуналних услуга и то не само зато што ће приватник желети што пре да поврати уложена средства, већ и из разлога што ће његово пословање бити додатно оптерећено ценом саме концесије коју мора да плаћа, а која у садашњим условима пословања не постоји.
Трошкови појединих комуналних услуга су и сада, иако власт тврди да су испод економских цена, неподношљиви за просечне грађане. Више од половине просечне плате одлази само на измирење трошкова комуналија, струје и телефона, указују стручњаци. Овакав однос прихода и основних расхода не постоји нигде другде у Европи. Код просечне плате од једва 400 евра, која се уз то нередовно исплаћује, и просечне пензије од само 200 евра апсурдно је тврдити како су комуналне услуге јефтине и како морају да поскупе да би се макар очувао садашњи ниво квалитета.
Последње поскупљење струје је било у октобру 2016. године, а за 2017. је најављено ново како би се овај енергент довео до цене која важи у Европској Унији у којој су, међутим, просечне плате и до десет пута веће од оних у Србији. Цене нафтних деривата и гаса већ су на европском нивоу, па чак и изнад оних у окружењу. Уз друмарину, која такође поскупљује, цене енергената директно утичу на одређивање цена свих осталих производа, а и многих услуга, тако да ће од јануара уследити велики талас поскупљења
Већ је сада јасно да ће нови, приватни власници комуналних предузећа бити далеко ригорознији у наплати својих потраживања. Због тога постоји оправдани страх, који су поједини посланици опозиције изнели током скупштинске расправе о Закону о комуналним делатностима, да ће посмртни остаци преминулих предака бити ископавани из гробних места за које наследници не буду уредно плаћали закуп.
Давањем комуналних делатности у концесију држава не само да се ослобађа трошкова које је до сада имала, већ убире и додатне приходе, чиме се стварају нова средства у буџету за која не постоји унапред прописана сврха трошења, тако да ће власт моћи још више да издваја за „субвенције“ предузећима под својом контролом, што је само еуфемизам за крађу пара из државног буџета.
Крајем 2016. је врх власти најавио запошљавање нових 100 пореских инспектора, како би се појачала контрола рада предузећа и поспешила наплата пореза. У земљи у којој већина малих и средњих привредних друштава једва преживљава због ниске куповне моћи грађана, ригорозна наплата свих пореских дажбина за већину ће значити стављање катанца на врата.
Мало предузеће са једним запосленим, који је истовремено и власник, за разне порезе, таксе и ванпореска давања држави у просеку месечно плаћа 280 евра, што је за многе превисока свота. За сваког запосленог више за порез и доприносе плаћа се 65 одсто од плате, која не сме да буде нижа од законом загарантованог минималца. Пошто економска ситуација у држави не омогућује приходе који би оправдали оволике издатке, већина предузетника и власника малих предузећа додатне раднике запошљавају на црно. Решење би могло да буде смањење стопе издвајања за порезе и доприносе на плате за мала предузећа, макар само на почетку пословања, као што је случај у многим земљама Европске Уније.
Уместо да помогне привредницима да преживе, држава најављује још ригорозније казне за оне који буду ухваћени да не плаћају порез. Уместо опоменом, први прекршај ће се кажњавати са три месеца забране обављања делатности, а други са 12 месеци затварања објекта. Ни до сада казне нису биле благе, али је тромесечна забрана рада фактички смртна пресуда за свако мало предузеће.
Уместо повећања фискалних прихода ове драконске казне довешће до смањења наплате пореза, јер ће кажњена предузећа трајно престати са радом и отпустиће запослене.
Великим системима, као што су РТБ Бор, „Петрохемија“, „Железара Смедерево“ (док је била у државном власништву), рудницима и тако даље опраштала су се и даље се опраштају дуговања за порезе и доприносе за плате запослених, али се зато ригорозно кажњавају кафићи, бакалнице и занатлије који ионако једва састављају крај са крајем. Исти домет ће имати најављени нови Закон о имовини чију ће оштрицу највише осетити обични грађани, док ће тајкуни и даље остајати некажњени.
Према речима Вучићеве министарке правде, Неле Кубуровић овај закон, чије се усвајање у Скупштини тек планира, био би еквивалент закону о пореклу имовине од чијег се доношења, очигледно, дефинитивно одустало. То, међутим, не одговара истини.
Изменама Закона о имовини предвиђа се на првом месту контрола да ли је сваки грађанин уредно пријавио целокупну имовину коју поседује, или је нешто прескочио. Ако се открије да има непријављену имовину она ће му бити опорезована по увећаној стопи која ће износити и до 75 одсто процењене вредности имовине. Тек на другом месту ће порески органи испитивати да ли је порески обвезник имао довољно високе пријављене приходе који би му омогућили стицање те имовине.
Иако је, наизглед, у питању само терминолошка разлика Закон о имовини нема исти опсег који би имао Закон о пореклу имовине, јер ће по садашњим предлозима порески органи започињати истрагу само ако се утврди непријављена имовина и у почетку истраге ће терет доказивања бити на истражним органима, а не на осумњиченом, као што је уобичајено за овакве законе свуда у свету.
Велика већина тајкуна и контроверзних бизнисмена ионако нема имовину на своје име, већ све што користе припада оф-шор компанијама непознатих власника, а нови Закон о имовини не предвиђа ефикасно кажњавање тих фирми ако одбију да открију ко је њихов коначни власник.
За разлику од власника крупног капитала сумњивог порекла, обични смртници који су од зараде добијене мућкањем са порезом стекли ауто или викендицу коју нису пријавили, не могу да се крију иза оф-шор компанија и доћи ће под пуни удар новог Закона о имовини. Истога неће морати да се боје ни Александар Вучић ни чланови његове породице који су власници скоро хиљаду квадрата стамбеног простора у Београду. Они су ову имовину уредно пријавили и плаћају порез на њу, због чега нису на нишану Закона о имовини, али никада и никоме нису положили рачуне и објаснили како су као обични државни службеници дошли до иметка који вреди скоро два милиона евра.
У суштини, предвиђени Закон о имовини учиниће оно што криминалци и прижељкују: легализоваће им незаконито стечену имовину, јер уместо да све што није стечено на законит начин одузме, нови закон ће бар четвртину оставити власнику.
Модел неометане крађе пара из Буџета
Омиљени државни харач, ТВ такса (иако се Александар Вучић 2012. клео да она никада неће бити уведена) биће и даље наплаћивана по претњом законских санкција. Почеће и смањивање субвенција пољопривредницима, због чега ће ускоро још више поскупети храна. На сваком рачуну и даље остаје чисто криминалне даџбине, као што су „трошкови издавања рачуна“ који се плаћају за струју, или некакво „одводњавање“ које се плаћа уз комуналије. Питање цене даљинског грејања биће решавано и у 2017. години, јер већина топлана не жели да пређе на обрачун по заиста коришћеном грејању (као што се то ради у свету). Садашњи систем наплате у коме се не зна ни колико је грејање заиста коришћено, нити који су реални трошкови, највише одговара и топланама и локалним самоуправама у чијем се власништву оне налазе, јер омогућује несметану крађу из буџета.
Еколошка пљачка
Према резултатима једне студије „Центра за истраживање корупције“ (ЦИК) из октобра 2016. године, једна од такси преко које се из буџета извлаче милиони евра, је еколошка такса. Решења за наплату еколошких такси креира Министарство пољопривреде и заштите животне средине на основу регистра података које поседује Агенција за заштиту животне средине. Међутим, према налазима ЦИК-а, решења се „не шаљу системски како би то чинила, на пример, пореска управа, већ се селективно неким физичким и правним лицима шаљу, а некима не“, те због тога постоји велики број оних који нису измирили накнаде за еко-таксе. Да су сви добили решења о плаћању и измирили своја дуговања, 2015. би било прикупљено 13 милијарди динара, уместо шест. Осим тога, од добијених шест милијарди само две милијарде су наменски потрошене за рециклажну индустрију, док је остатак отишао за непознате намене.
Епилог
Неколико значајних догађаја који следе у 2017. години, учиниће да Вучић буде уклоњен са „престола“, без обзира на догађаје унутар Србије. Пре свега, то је и званична смена досадашње власти у Сједињеним Америчким Државама, на коју се он ослањао, за коју је радио и коју је, безуспешно, преко Хилари Клинтон и њене фондације, покушао да поткупи, милионима изнетим из српског буџета. Новац којим је требао да „купи“ пријем код Барака Обаме, отет је од грађана Србије. Изабрани председник САД, Доналд Трамп, није му то заборавио. Покушаће Вучић, приликом јануарске инаугурације у Вашингтону, да се некако прогура до Трампа и да се рукује са њим, али, чак и ако то успе, то га неће амнестирати пред новом америчком владом.
Сигуран пад Ангеле Меркел у Немачкој, промена власти у Француској, вероватан излаз Холандије из ЕУ и затварање евроинтеграција за Србију на неограничен период, све ће то убрзано Вучића уклонити са сцене. Окретање САД ка савезништву са свима који су спремни за борбу против исламског тероризма и такозване Исламске државе (пре свих Русије), уклониће Вучића из криминалних аранжмана са земљама арапског залива, пре свега Саудијске Арабије и Емирата. Његове „тачке ослонца“ више не постоје, ни у свету ни у региону. Док је био потребан Вашингтону и Бриселу због отимачине Косова и Метохије и потписивања Брислеског споразума, још је и могао да гаји неку лажну наду да је „фактор на Балкану“. Али, рок његове употребе је брзо истекао: био је покварен и незапакован, био је и јесте рецидив најмрачнијег режима који је Србија запамтила и Запад са таквима не разматра „план Б“.
Милан Маленовић, Никола Влаховић, Таблоид
