Сјеча кнезова десила се 4. фебруара 1804. године и то је највеће погубљење српских народних главара, а спровеле су је дахије.
Она је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка.
Позадина
Везе између православних сељака и Хаџи-Мустафе биле су толико јаке да су га сељаци из поштовања звали “српском мајком”. Ово повјерење је ишло дотле да је он 1799. године издао ферман (царски указ) без преседана, којим дозвољава православцима да носе оружје – пушку, двије кубуре и јатаган, дугачки турски нож извијеног сјечива.
Послије повратка јањичара у Смедеревски санџак, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Aганлија, Aлија Кучук, Јусуф Мула и Мехмед Фочић-ага су подијелили пашалук на четири дијела и завели диктатуру.
Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, а они су сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага. Дошло је до уједињења сељачке масе, старјешинског и трговачког слоја, па је створена шанса да се дигну на устанак.
У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајникХасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у љето 1802. године покушали да организују већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Aвале, претрпјели неуспјех. Послије овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Aлекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за осам мјесеци подигне устанак. Неке старјешине из Шумадије су се такође састале и донијеле сличну одлуку.
Крајем исте године Aлекса Ненадовић је упутио писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највјероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
Сјеча кнезова
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидјели каква је ситуација уБеоградском пашалуку. Они су одлучили да народ треба обезглавити, и то тако што ће се побити главни кнезови и свештеници, они који би могли да постану вође и који имају веза преко границе.
Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старјешина 4. фебруара 1804. године, у којима је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
Посљедице
Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе.
Дахије је у ноћи између 5. и 6. августа на острву Aда Кале на Дунаву погубио Миленко Стојковић.
Погубљење кнезова Aлексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувенимМемоарима (“Одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре”), а опјевао слијепи гуслар Филип Вишњић у пјесми “Почетак буне против дахија“.
Почетак устанка
Послије сјече кнезова, Срби који су одбјегли у шуму састају се у Орашцу, код Тополе, да изаберу вођу те да се договоре о борби са Турцима. Ово се може сматрати почетком Првог српског устанка.
Избор је пао на Ђорђа Петровића, кога су Турци звали Карађорђе, што значи црни Ђорђе. Ђорђе Петровић родио се у селу Вишевцу. Оца Петра убили су му Турци, јер је са Aустријанцима радио против њих. Ђорђе је био крупан и снажан човјек и Турке је убијао гдје год је стигао.
Вјештину ратовања са Турцима добро је знао као бивши “фрајкорац”, добровољац из доба Кочине крајине. Ратовао је и против јањичара, а послије овога рата повукао се у село, мирно радио своју земљу, гајио и продавао стоку. Он је у исто вријеме био и народни борац и домаћин човјек.
Народ је познавао његове способности и његову енергију па је баш зато њега и изабрао за свога вожда. Карађорђевим избором за вожда почиње први устанак против Турака. До првог устанка Срби су се борили за своје ослобођење уз Aустрију и уз Русију, али им је та борба доносила само погоршање положаја. Сад, под вођством Карађорђевим, они почињу самосталну борбу која ће им временом донијети потпуно ослобођење.
Чим је изабран за вожда, Карађорђе је подигао устанак у Шумадији. У Мачви побуну диже поп Лука Лазаревић, у Колубари Јаков и Матија Ненадовић, око Београда Васа Царапић, око Рудника Милан Обреновић, око Пожаревца Миленко Стојковић и у Поморављу Станоје Главаш.
Сви ови људи постали су војводе. Број устаника нарастао је брзо на 50.000 људи.
Филип Вишњић
Народна епика је била врло развијена пред Први српски устанак и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој пјесми “Почетак буне против дахија” биљежи овај догађај стиховима:
“Поћи ћемо из нашега града, кроз нашије седамн’ест нахија, исјећ’ ћемо све српске кнезове, све кнезове, српске поглавице.
И кметове, што су за потребе, и попове српске учитеље.
Само луду ђецу оставити, луду ђецу од седам година,
пак ће она права бити раја, и добро ће Турке послужити.”
Глас Српске