Сећање на усташки ЗЛОЧИН У ГЛИНИ: Срби су у цркви клани шест дана и шест ноћи

Кла­ње више од 1.700 не­ду­жних Ср­ба у хра­му Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це тра­ја­ло је шест да­на и шест но­ћи, а ме­сто стра­вич­ног зло­чи­на ни­је обе­ле­же­но 77 го­ди­на.

Прошло је 77 година од злогласног погубљења у глинској цркви. Догађај за који многи кажу да му по свирепости нема равна још увек не бледи у свести српског народа, мада се много радило на томе да се заборави.

Одмах по извршењу до тада незабележеног злочина, радило се више на томе да се он заборави него да се гаји сећање на нешто што не би смело више никада да се било коме догоди. Да, једноставно, подсећање на њега буде страшна опомена људском роду.

На 75. годишњицу усташког злочина у Цркви рођења Пресвете Богородице у Глини, Српско народно вијеће у Загребу је саопштило да ће убијеним Србима бити посвећен комеморативни скуп у 17.30 сати, на месту где је био храм, а испред „Спомен дома који је 1995. преименован у Хрватски дом”.

Наводи се још и да се СНВ на годишњицу свирепог злочина придружује дугогодишњим апелима и иницијативи да се објекту, који се сада налази на некадашњем месту православне цркве односно месту злочина, врати назив Спомен-дом те да он „буде враћен својој првобитној намјени комеморирања и сјећања на један од најтежих тренутака у рецентној глинској повијести, те у хрватској повијести опћенито”.

Ваљда је свако у СФРЈ знао да се на том месту у Глини догодио усташки покољ Срба са Кордуна и Баније и да је из те богомоље буквално текла људска крв. Преживео је само Љубан Једнак, а његово сведочење потврдили су у својим исказима и неки џелати.

По причању јединог преживелог сведока Љубана Једнака: „У цркви био је затворен и Перо Миљевић, кафеџија у Топуском. Усташе га у цркви питају: „Е, ти Перо Миљевићу, зашто си ти за старе Југославије прогонио Хрвате?“ Перо им одговара: „Чујте људи, то није истина, ја сам тада збиља био добар пријатељ Хрватима.“ „Не, ти си прогонио Хрвате“ – кажу они. Срушише га на под и с кундацима му смрскаше главу. Усташе су затим изашли из цркве и продужили пити у оближњој гостиони. Даринку Миљевић у српској цркви у Глини силовало је 20 усташа, а потом су је на најгрознији начин убили“.

Храм рођења Пресвете Богородице срушен је још у току рата, да се уништи православни верски објекат, а пре свега да се униште трагови претешког злочина. Већина оног што се касније градило на том месту више је служило за заборав него за сећање. Кад је после ослобођења дошла „народна власт” на месту некадашње сакралне грађевине дуго су стајали остаци цигала и обриси храма.

Шездесет и неке одлучено је да се простор очисти и да се на њему подигне спомен-дом, а испред њега споменик мајке с дететом у наручју. У просторијама дома постоји биоскопска, односно позоришна сала, а на спрату је била стална музејска поставка посвећена радничком покрету и КПЈ. Сва та обележја ничим нису подсећала на трагичан догађај, па су, нарочито Срби, стално приговарали и захтевали да се место додатно обележи.

Уочи рата деведесетих простор је преуређен и на основу уметничке креације ту су подигнути порта и обележја која подсећају на „нарикаче”, односно жене које плачу. На њима су исписана и имена 1.564 страдала српска мушкарца до којих је дошла специјална комисија која је на томе радила неколико година. Проблем у сакупљању имена је био у томе што су у храм, с обећањем да ће бити прекрштени, довођени Срби са Кордуна. Овде их није био доста пошто су многи побијени раније.

У мају исте године ватреним оружјем су побијени сви глински Срби од 16 до 66 година. Мајка с дететом је уклоњена уз објашњење да она представља благостање и срећу, а на том месту се догодило нешто што нема везе с тим појмовима. Кад је пропала Крајина са спомен-обележја су однете „нарикаче” са именима страдалих. Мајка са дететом је враћена.

На спомен-дом је најпре стављен велики натпис „Хрватски дом”, онда је због притиска јавности стављена табла са знатно мањим, али истим текстом – Хрватски дом. Колико такав споменик подсећа да су на том месту шест дана и шест ноћи клани недужни Срби – не треба ни коментарисати.

Судбина римокатоличког храма у Глини је нешто другачија. Њега су беспотребно експлозивом срушиле локалне српске „војсковође” 1991. и тако дале допринос трагичној судбини свог народа на Банији и Кордуну. Код рушења римокатоличког храма није био жртава, а на том месту су конзервисани темељи цркве да, како пише на пригодној табли, трајно сведоче о неделима „србо-четника”.

Споменик жртвама усташког покоља: Српска православна црква Пресвете Богородице у Глини је подигнута 1846. године. Недуго пошто је у њој 1941. почињен покољ, црква је потпуно порушена од стране усташа. По завршетку Другог светског рата, остаци жртава су 1947. пренесени на српско православно гробље у Глини. На месту порушене цркве су југословенске власти поводом десетогодишњице покоља, 27. јуна 1951. подигле заједничку спомен костурницу за све жртве. Народ Баније је 4. јула 1969. сопственим прилозима подигао Спомен-дом жртвама фашизма у Глини. После операције етничког чишћења Олуја 1995, хрватске власти су место некадашње српске православне цркве у Глини, односно тадашњи Спомен-дом жртвама фашизма у Глини, преименовале у Хрватски дом. У „Олуји“, Љубан Једнак се поново нашао са својим народом у колонама за Србију. Умро је 1997. у Србији.

Оном ко зна за ова догађања не треба ни да се објашњава зашто су се Срби успротивили новој хрватској држави која има иста обележја као и НДХ, а настала је крајем прошлог века. Оружани сукоби у Глини 1991, педесет година после покоља у глинској цркви, започели су спорадичним пуцањем хрватских драговољаца на обележја на месту покоља и тако успешно изазвали комшије Србе.

У колонама протераних Срба 1995. био је и Љубан Једнак, једини преживели у масакрима из 1941. Умро је у избеглиштву као што се то догађа многим његовим земљацима.

Ђуро Ђукић, Политика / Wikipedia