Ове године слави се седам деценија од завршетка Стаљинградске битке, једног од највећих војних окршаја у историји човечанства између Совјетског Савеза и нацистичке Немачке. По значају, броју учесника и жртава, те страшним последицама, Стаљинград који се прво звао Царицин, а данас Волгоград, као мало који окршај у историји имао је утицаја на судбину човечанства.

Вођена од лета 1942. до фебруара 1943. године, ова битка представља прекретницу Другог светског рата и крај нацистичког сна о освајању Русије. Са три и по милиона војника на обе стране, на врхунцу битке, и са готово два милиона погинулих, рањених, несталих и заробљених војника, то је најкрвавији обрачун у историји човечанства, којим је заустављена нацистичка инвазија.

Немачка и савезници из Сила осовине изгубили су у једном окршају око четвртину укупног људства на Источном фронту и никада се нису опоравили. Можемо слободно рећи да је у Стаљинграду заустављена нацистичка ратна машина, а током Курске битке 1943. године, бујица је покренула совјетску војну машинерију на другу страну.

У историографији се још увек поставља питање о важности битке и зашто су обе стране, Немачка и СССР толико напора и жртава уложили у контролу овог мирног града на обалама Волге, који ни по чему није био специфичан. Једна посебност је, на пример, било име које је добила по великом вођи СССР, па многи кажу да је то разлог што је немачки фирер Адолф Хитлер очајнички желео да заузме град назван по његовом архинепријатељу.

Река жила куцавица

Међутим, разлози су много комплекснији и показују да се управо у овој бици одлучивала судбина рата и Источног фронта. Ко би победио у овој бици, добио би рат, као што је историја показала.

Наиме, Стаљинград је уз то што је био један од индустријских центара СССР, са фабриком трактора, који су коришћени и за прављене чувеног тенка Т-34, био најважнија саобраћајница која повезује југ Русије са остатком земље и којом је стизала огромна англо-америчка помоћ СССР-у преко Ирана и Каспијског мора. Уколико би се пловни пут Волгом прекинуо, то би представљало логистичку ноћну мору за Совјете, а Кавкаски регион, одакле је долазила готово сва нафта за Црвену армију, био би одсечен. Баш те нафте је желео да се домогне Хитлер по сваку цену, а на путу до ње му је стајао Стаљинград.

Хрватска легија мења страну

На стаљинградском фронту служио је и велики број јединица немачких савезника, као што су румунске, бугарске, мађарске трупе, као и СС дивизије састављене од добровољаца из готово целе Европе.
Посебно се међутим истакла такозвана Хрватска легија.

Док су остале јединице више служиле за подршку, чување позадине немачким трупама, Хрватској легији због лојалности и морала, јединој је дозвољено од свих других ненемачких трупа да учествују у директним борбама у Стаљинграду

Команданти ове јединице су били прво пуковник Виктор Павичић, који је нестао у паклу Стаљинграда, а потом потпуковник Марко Месић. У Стаљинграду се ова јединица водила огорчене борбе и готово цела је уништена у крвавим окршајима. Један број изморених, гладних и промрзлих људи се предао и заробљен је, међу осталима и Месић, те су након “идеолошке обуке”, пресвукли униформе и почели да се боре на страни комунистичке Црвене армије!

Евентуални пораз Црвене армије би показао и Јапанцима да Русија губи рат и натерао их да и они покрену инвазију на СССР, како је чувени совјестки шпијун Рихард Зорге из Токија обавестио претпостављене у Москви, током битке за Стаљинград.

“Јапан ће ући у рат уколико Немци заузму Стаљинград јер ће тиме бити прекинут транспорт Волгом, а самим тим онемогућено снабдевање нафтом са Кавказа и помоћ САД и Велике Британије, која је великим делом ишла преко Ирана, Каспијским морем, па Волгом”, пише у Зоргеовом извештају.

То је био разлог што су се обе стране тако огорчено бориле за контролу над овим градом јер се управо у овој бици одлучивала судбина рата. Пре заузимања Стаљинграда, немачке трупе су прешле и другу велику руску реку Дон, која је најважнија транспортна рута до Црног мора, а која се налазила на само стотинак километара од Стаљинграда, што би био коначан удар Црвеној армији, који су нацисти тако дуго прижељкивали.

У лето 1942. године, ситуација на Источном фронту била је врло неповољна по Русе. Иако су претходне зиме зауставили напредовање Немаца пред Москвом и извели релативно успешну контраофанзиву, и даље су се налазили у тешкој ситуацији јер је иницијатива и даље била на страни Немаца. Током планирања офанзивних дејстава 1942. године, Хитлер је схватио да нема довољно снага за све фронтове, па је узевши пре свега у разматрање економски аспект рата, одлучио да заузме југ Русије.

“Чињеница јесте да је од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. године произведено у СССР, скоро три четвртине потицало из региона око Бакуа на обалама Каспијског мора, из данашњег Азербејџана, још око 16 процената из севернокавкаских нафтних поља у Чеченији и Дагестану, а само једна десетина је произвођена у другим деловима СССР”, рекао је 3. јануара 1942. године Хитлер јапанском амбасадору у Немачкој Ошими, објашњавајући му ратни план за ту годину.
Још у зиму 1941/42. године, почело се са израдом ратног плана и заузимањем између осталог и Стаљинграда.

Овај план је предвиђао да немачки Вермахт напредује до нафтних поља уз Каспијско море и стратешки важног Стаљинграда. Директивом број 41 од 5. априла 1942. године, стратешки циљ немачке летње офанзиве био је “коначно уништење остатака совјетске одбрамбене моћи и освајање што више привредних извора енергије. У сваком случају, мора се покушати стићи до самог Стаљинграда или га у најмању руку ставити под дејство нашег тешког наружања, тако да буде елиминисан као даљи центар индустрије наоружања и саобраћаја”.

Прус и Рус

Историја је хтела да оперативни команданти две војске у тако одсудном тренутку за будућност Немачке и Русије, буду две веома различите особе. Немачки напад у Стаљинграду предводила је Шеста армија, под командом генерала Фридриха фон Паулуса. Озбиљан Прус из породице средње класе, цео живот провео је у војсци. Ветеран Првог светског рата, борио се прво у Француској, а онда учествовао у инвазији на Србију.

Полако се пробијао кроз горње рангове немачких официра, учествујући у кампањама у Пољској, Холандији и Белгији. Постаје генерал 1940. године, а због свог умећа планирања, почетком 1942. године постаје командант Шесте армије и одлучено је да он предводи силовити напад немачких снага на Стаљинград.

Са друге стране налазио се Василиј Чуиков, сељачки син, који је војнички занат исковао у Првом светском рату и руском грађанском рату. Рођен у близини Москве, Чуиков се са братом рано придружио Црвеној армији, непосредно након Октобарске револуције. Са само 19 година постаје командант пука. Након грађанског рата завршава војну академију, а један је од ретких високих официра Црвене армије који је преживео Стаљинове чистке од 1937. до 1939 године.

У Зимском рату који је 1939/40. године водила Црвена армија против финске војске, командовао је армијом, потом био шеф совјетске војне мисије код кинеске Црвене армије, да би се марта 1942. године вратио се у СССР, тако да није имао прилике да учествује у најтежим биткама Операције Барбароса, односно нацистичке инвазије на СССР. Одмах по доласку упућен је на Стаљинградски фронт, где преузима команду над 1. резервном армијом, која је убрзо променила име у 62. армију, која ће поднети најтеже губитке и напоре током Стаљинградске битке. Због пожртвованости војника, ова армија је 1943. године поново преименована и одата јој је почаст под називом Осма гардијска армија.