Почетком велике летње немачке офанзиве 1942. године, Хитлер и његови генерали желели су да Совјетском Савезу задају коначан ударац. Планирано је заузимање Кавказа, преузимање нафтних поља, избијање на Каспијско море и пресецање комуникација Црвене армије на Волги.

То су били максимални планови немачке Врховне команде, који су се показали преамбициознима. Готово сви циљеви су касније и испуњени, немачке трупе су дошле до Елбруса, највишег врха Кавказа, елитна немачка специјална јединица “Бранденбург” је сејала хаос по совјетској позадини и прва стигла до врха Кавказа, али је остао један мали џеп отпора, кост у грлу, која се касније показала као кобна по нацистичку армију – Стаљинград.

Операција Фау блу, односно Операција плаво, како је тајно названа операција заузимања нафтоносних поља и Стаљинграда, додељена је немачкој групи армија Југ, која је касније подељена на групу армија А, која је напредовала ка Кавказу и групу армија “Б”, која је напредовала ка Стаљинграду. У летњу операцију укључене су 6. и 17. армија, као и 4. и 7. Панцер (оклопна) армија. Од ових јединица, најелитнијом и најопремљенијом сматрана је 6. армија, која је добила задужење да буде нож у грлу Совјетима, најдаље да напредује и заузме Стаљинград.

Ова елитна формација је у тренутку напада на Стаљинград бројала 300.000 војника, мада је како се касније сазнало, стваран број немачких војника био и већи. Шесту армију је јула 1942. године подржавало 400 тенкова и самоходних возила, а касније чак њих 675. Осим тога, ваздушну подршку давало им је и 1.200 авиона Четвртог ваздушног корпуса, под командом Волфрама Рихтхофена, блиског рођака чувеног летачког аса из Првог светског рата. Задатак Шесте армије био је да прво форсира реку Дон, а потом заузме Стаљинград.

Током борби за Стаљинград, константно је повећаван број људства и опреме, па је са 270.000 војника, 3.000 артиљеријских оружја, 500 тенкова и 1.600 авиона у септембру, немачка војска у време совјетске контраофанзиве у зиму 1942-43. године, о којој ће касније бити реч, повећана на преко милион људи. Око 400.000 Немаца, 235.000 Италијана, по 200.000 Румуна и Мађара, као и 5.000 хрватских војника. Подршку им је давало преко 10.000 артиљеријских оружја, 500 тенкова и око 750 авиона.

“Операција плаво”

Са друге стране, совјетске снаге у тренутку напада на Стаљинград бројале су 187.000 људи, 2.200 артиљеријских оружја, 400 тенкова и 300 авиона. Међутим, у тренутку контраофанзиве, совјетске снаге су драматично превазишле снаге Немачке и њених савезника. На простору и око Стаљинграда дејствовало је укупно два и по милиона људи, од чега нешто преко милион и 100.000 у самом граду, подршку им је давало око 13.500 артиљеријских оружја, готово 4.000 тенкова и преко 1.100 авиона.

Плаво око Зајцева

Највећу опасност по Немце представљали су совјетски снајперисти, који су управо у овој бици постали чувени. Василиј Зајцев је најпознатији снајпериста који је током Стаљинградске битке убио 225 немачких војника и официра, као и 11 немачких снајпериста.

Рођен у уралским планинама, одрастао на селу, као дечак већ је научио вештину стрељаштва, ловећи по дивљинама ових планина. Када му је у лето 1942. године, после пет молби, одобрен премештај из Тихоокеанске флоте на фронт, пребачен је у 284. пешадијску дивизију 62. армије.

Радећи као курир и везиста на источној обали Волге, за мало да није ни учествовао у директинм борбама.

Када су војници 13. гардијске дивизије генерала Александра Родимцева 14. септембра кренули у крвави прелазак Волге за Стаљинград, придружио им се и млади плавооки снајпериста. По доласку у град убио је неколико немачких митраљезаца. То су приметили командири и додељена му је снајперска пушка, по њему чувени модел Мосин Нагат 1891. За мање од два месеца убио је 32 војника немачке армије и њених савезника.

Да би доказао поготке, Зајцев је прикупљао плочице војника. Процене говоре да је током Стаљинградске битке Зајцев убио преко 300 немачких војника и официра, а одмор од битки је користио да обучава велики број снајпериста, који су се показали веома убитачни, па су они према проценама ликвидирали преко 3.000 немачких и савезничких војника у граду.

“Операција плаво” почела је 28. јуна 1942. године. Брзим пробојима, немачке снаге су пробиле добро утврђене совјетске положаје. У широким степама, немачка тактика брзог дејства оклопних снага и опкољавања, показала се далеко супериорнијом над совјетском одбраном. Неколико покушаја совјетских снага да успоставе одбрамбене линије је пропало.

Толики почетни успех акције, само је Шеста армија за првих недељу дана заробила више од 40.000 совјетских војника, навеле су Хитлера да донесе директиву број 45, која ће се касније показати као поражавајућа. Наредио је Четвртој оклопној армији генерала Хермана Хота, која се кретала ка Стаљинграду, да се придружи Групи армија “А” на њиховом наступању ка Кавказу. Очигледно је Хитлер већ тада мислио да су совјетске снаге на путу ка Стаљинграду поражене и да ће слабије немачке снаге, уз подршку савезничких јединица, моћи саме да освоје град.

Међутим, овакав план раздвајања немачких армија и њихова већа концентрација ка Кавказу, није предвиђала формирање резерви. Немачки генерали су свесни ризика ћутали пред Хитлером, као и генерал Паулус. То ће се Немцима касније обити о главу.

Чујков “грли” Немце

Велика саобраћајна гужва настала је када се Шеста армија сударила са Четвртом оклопном армијом на само неколико путева кроз регију, приликом прераспоређивања снага. То је буквално зауставило обе армије, па је застој био запањујуће дуг, чак недељу дана је требало Немцима да покрену даље офанзивне акције.

За то време совјетски генерали, којима су постале јасне немачке намере, започеле су укопавање јединица, прављење препрека у и око Стаљинграда, а доводили су све више резерви које су биле у околини Москве, у страху од новог немачког напада. Формирана је 62. армија, под командом генерала Василија Чујкова. Задатак је био да се брани град по сваку цену!

Немачке снаге су око 20. августа прешле реку Дон, пробиле совјетску одбрану и пут ка Стаљинграду био им је отворен. Убрзо су јуришне јединице Шесте армије стигле до предграђа Стаљинграда. Све време немачки бомбардери гађали су фабрике и зграде по Стаљинграду, покушавајући да униште совјетске снаге. Овај потез касније ће се показати као кобан, јер је град претворио у рушевине, савршене за одбрамбену тактику урбаног ратовања коју су Совјети припремили.
Чим су прве трупе Шесте армије ушле у сам град, Немци су схватили грешку. Оклопне снаге су уништаване из кућа и зграда, велике жртве су претрпеле немачке јединице, па су брзо морали да се прилагоде урбаном рату. Борбе у Стаљинграду добиле су назив “пацовски рат”. Совјетске снаге су добиле наређење да се приближе Немцима на 20 до 30 метара, чиме је онемогућена немачка Луфтвафе да их бомбардује из ваздуха у страху да не погоде своје војнике. Ту тактику, коју је применио Чујков, добила је назив “грљење непријатеља”.
Драматичне борбе вођене су за сваки кварт, улицу, зграду. Често се дешавало да немачке трупе буду у приземљу, а совјетске на спрату неке зграде. Канализационе цеви коришћене су за заобилажење немачких снага и напад из позадине.
Велику предност имало је и наоружање. Док су Немци били опремљени пушкама, али и чувеним шмајсерима, који су имали доста дуг магазин са муницијом, чиме су војници били принуђени да извирују иза рушевина, совјети су имали машинке са округлим буренцетом, па су могли неприметно да пуцају са земље. Такође, страх и ноћну мору за Немце представљали су наопштрени ашови совјетских војника, који су се уместо за укопавање, користили за борбу прса у прса.