Седма генерација мајстора за чутуре

Бајина Башта – Још живи, и код нас и у дијаспори, вековна народна традиција да се на свадбе гости с чутуром позивају. А највише дрвених чутура за ту и друге намене направљено је у радионици породице Радовановић, на једном пропланку где се додирују село Пилица и варош Бајина Башта.

Одавде, из невелике просторије у приземљу нове куће, сваке године сада изађе и купцима се прода око 5.000 дрвених чутура. С разним дуборезима, натписима, ликовима светаца, пејзажима, сликама, те различитим величинама: од 250 милилитара до три литра, с тим што се литарска најбоље продаје.

Купци су наши људи из Аустралије, Канаде, САД, преко интернета за Радовановиће сазнају, а каткад се за ове занимљиве чутуре, као украс, заинтересују и странци. Код нас се најбоље продају у занатском центру на Врачару у Београду, у „Старом селу” у Сирогојну, с тим што Радовановићи имају две своје продавнице, на планини Тари, те у Ћелијама на Ибарској магистрали. Ту су, уз чутуре за чување жестоких пића, и други њихови производи у понуди: од дрвених чанака и ћаса до чинија и кашика.

– Од давнина наши Радовановићи у Пилици су знани као чанчари, произвођачи дрвених чанака, чутура, посуда. Почело је то од мог давног претка Радована, па преко његових потомака Тодосија, Борисава, Радоја, преко мог оца Радивоја до мене, а ево и мој млађи син Младен, као седма генерација у породици, већ улази у овај посао – казује нам садашњи главни мајстор за чутуре Милорад Радовановић (48).

Кад је он момковао, тај породични чанчарски занат није имао нарочиту прођу. Некадашња времена су се тих осамдесетих већ била променила: селу су све мање били потребни дрвени предмети и пластика је заузимала њихово место, гасили су се свадбарски и други обичаји, а ракија се из чутура мање пила потиснута од модернијих жестоких пића. Милорад је по струци металостругар и тада је уносније било радити у државним фирмама, али је отац Радивоје по сваку цену хтео да и његов син настави фамилијарну занатску традицију. – Шта ћу, оца из поштовања треба послушати, па се и ја, мада нерадо, прихватих израде дрвенарије. Није било лако испочетка, основао сам породицу, али су и деведесетих ови производи слабо тражени. Сналазио сам се, поврће гајио, а занат ипак нисам прекидао. На срећу, преломило се набоље у новом миленијуму. Етно-предмети су постали траженији, моје чутуре су се прочуле. Посао сам проширио и усавршио, цела породица му се сасвим посветила, добио бесповратна подстицајна средства Министарства привреде, а 2010. од Министарства економије сертификат да је ово производ домаће радиности. Члан сам Удружења старих заната Србије. Солидну зараду сад остварујемо већи број чутура израђујући, све су траженије – вели Милорад.

Његови преци ручно су дрвене посуде правили, користећи за то такозвану стружницу на ножни погон, а као материјал врбино дрво. Правили су тако свега пет-шест чутура дневно. Милорад зна и на тај начин да их прави, каткад на сајмовима то и прикаже, али код куће све више ради машински, користећи сада јаворово дрво. – Оно је погодније и трајније од врбиног, а набављам га у Националном парку Тара. Зарад веће производње користим машине за прављење чутура, с тим што се задржава њихов традиционални изглед и облик. Израду тих машина, алата и компјутерски рађеног дубореза осмислио је мој старији син Дарко, који приводи крају студије машинства у Београду. Све ове дрвене чутуре потпуно су од природних материјала, без метала и лепка, воском изнутра заштићене – додаје Милорад, на челу ове занатске радње која има и свој сајт (www.cutura.co.rs).

Млађи син Младен, средњошколац, оцу помаже у послу: – Остајем веран овом занату наше породице. Чутуре није тешко машински правити, а и тржиште за њих је већ освојено. Добро је да будем свој газда – каже овај момак. И Милорадова супруга Станија укључена је у породични посао: – Научила сам да шарам чутуре пирографијом (писањем усијаном жицом), каишеве да стављам, завршне послове да радим. Наравно, више су ту мушкарци укључени, јер за жену увек има пуно кућних обавеза – казује она, видно задовољна што је бављење породичним занатом донело успех.

Бранко Пејовић, Новости

Фото С. Јовичић