НАЈСТРОЖЕ казне у Србији, у минула два века, нису увек биле по закону! У Милошево време смртна казна је изрицана или по обичајном праву или по налогу старешина. Сам чин погубљења изазивао је велико интересеовање људи, па су егзекуције често личиле на позоришне представе. Комунисти су, међутим, те “радове” обављали без присуства јавности.
У управо штампаној књизи “На белом хлебу” аутора Ивана Јанковића, у издању “Службеног гласника”, студиозно и на популаран начин је обрађено питање смртне казне у Србији од 1804. до 2002. године. У овом фељтону објавићемо најинтересантније делове ове изузетне књиге.
Обичај је имао важну улогу у судском поступку у доба Првог устанка. У доказном поступку се често користе ирационална средства, тј. “божји суд” (ордалија), бацање осумњичених вештица у воду, а поменута је и мазија, путем које је, по Карађорђевој наредби, Милутин Гарашанин имао да докаже своју невиност.
Класичан опис мазије, зачињен благом иронијом, дао је Вук Караџић 1818. године: “У Србији и сад кашто ваде мазију, тј. кад на каквога човека реку да је што украо, а он се одговара да није, онда узваре пун казан воде, па у ону врелу воду метну комад врућа усијала гвожђа (или камен), а онај, на кога веле да је украо, засуче рукаве, па објема рукама извади оно гвожђе из воде. Ако он не буде украо оно што на њега говоре, неће се ожећи нимало, ако ли буде украо, изгореће му руке (ја не знам ниједнога, који је вадио мазију да се није ожегао, а знам двојицу што су им руке изгореле: Панту Стаменићу из Јадра и Митру Туфекчији из Рађевине)”.
Жена окривљена за прељубу вадила је мазију само ако то тражи њен муж. У случају колективне одговорности за злочин који се догоди на сеоској територији а да се злочинац не зна, село се могло оправдати тако што би три његова представника вадила мазију.
Само мало мање ирационалан од ордалија је доказ заклињањем. Од окривљеног се тражило да своју невиност потврди заклетвом, обично у цркви или бар у присуству свештеника – у сваком случају “формално” – јер се рачунало да ће страх од натприродне казне за кривоклетство обезбедити истинитост исказа. Заклетва се полагала с руком на Јеванђељу, али и на плугу и камену, предметима који су имали важну улогу у народним веровањима.
Доказ заклињањем је имао апсолутну снагу ако га прихвати и противна страна, јер она тиме у ствари одустаје од тужбе. Одбијање окривљеног да се закуне (“непримање заклетве”) води осуђујућој пресуди. Ако и тужилац и тужени (било у парничном било у кривичном поступку) нуде да “приме” заклетву (тј. да се закуну), суд одређује коцком којој ће се страни заклетва “дати”.
Од заклињања ваља разликовати проклињање, које је пре свега облик обичајне кривичне санкције, али може да послужи и као доказно средство. Као санкција, примењује се против непознатог или недоступног извршиоца кривичног дела. Ако је кривац непознат, сви припадници заједнице јавно, уз одређене ритуалне радње, призивају на њега свако зло, у нади да ће натприродне силе услишити ту њихову жељу и казнити га.
Најчвршћим доказом сматрало се признање окривљеног – а до њега се често долазило силом. У Србији тортура ради изнуђивања признања била је законом дозвољена – и релативно подробно регулисана – све до 1858. године. У почетку, међутим, ближих прописа није било, па су се иследници ослањали на здрав разум и своје инстинкте. Совјет је 1812. наредио Вујици Вулићевићу да неког Богдана из Крњева “на муке удари док све не искаже шта је зла починио”, а старешине често извештавају вишу власт да су окривљене “били и мучили како смо најбоље знали”. Какве су тачно те муке биле, може се претпоставити на основу доцнијих прописа и компаративних података: батине, везивање у болним положајима, ускраћивање хране, воде и сна. У основи, дакле, сличне данашњим.
Смртне казне у Србији Првог устанка извршаване су с једном неразмрсивом мешавином обичаја, рудиментарних општих аката и наредби извршних и судских власти.
Обичајних начина погубљења било је више, а сви су условљени потребом да велики број извршилаца равноправно учествује у погубљењу. Једна анонимна белешка у Браничу из 1887. године описује како су се све припадници заједнице довијали да тој потреби удовоље. У неком немачком месту, које није имало средстава да издржава професионалног џелата, “у старо време” се поступало овако: “узме се једно врло дугачко уже, па се исто пребаци преко вешала а за тим се њиме завеже злочинац. Завезивање то вршио је сеоски кмет. Па кад он то сврши, онда су сви грађани и сељаци тога села за уже вукли, да осуђеника удаве, а сви грађани и сељаци морали су вући, да не би један другом могли пребацивати да је он злочинца обесио”.
И технолошки напреднији начини погубљења су се могли прилагодити захтеву колективности. Када је у Црној Гори 1836. године требало погубити два кривца, на Цетињу се “ради тога искупило више стотина људи из разнијех нахија и племена, и сви су одједанпут опалили из пушке на кривце, и то само због тога да не би рођаци и саплеменици могли доцније казати овај је или онај је нашега Н. убио”. Од старина, посебно згодан начин колективног погубљења јесте каменовање. Оно је богато посведочено у Србији скоро до краја деветнаестог века, а бивало га је и у двадесетом.
(Наставиће се)
