Тајанствени пуковник В., аташе југословенске краљевске војске у Берлину, излуђивао је од 1939. нацистичке контраобавештајце, а Хитлера је уочи самог напада на Београд буквално довео до нервног слома, забележио је у мемоарима један од шефова тајних служби Трећег рајха, СС генерал Валтер Шеленберг. Њега је 2. априла 1941. немачки шпијун у београдској влади панично известио да је проваљена најстроже чувана немачка тајна – план инвазије на Југославију под кодним именом „Директива 25“.
– В. је послао у Београд потпун извештај о немачким плановима за офанзиву, чак их је упозорио на бомбардовање Београда које је Хитлер планирао као изненадни напад – забележио је Шеленберг. – Кад је Хитлер чуо за ово гушио се од беса и почео да се дере: „Зашто одавно нисте ухапсили тог проклетог човека!“.
Шеленберг је читаво поглавље мемоара посветио „југословенском обавештајцу В.“, чији је идентитет откривен тек деценију након окончања Другог светског рата. Тек тада је, постхумно, британски Интелиџенс сервис дозволио објављивање мемоара свог агента, пуковника Владимира Ваухника, бившег југословенског војног аташеа у Берлину.
Ваухник ни у књизи није открио на који начин је дошао до највећих војних тајни Трећег рајха, као што су планови о нападима на Пољску, Југославију и Совјетски Савез, о којима је први известио. Пучистичка влада У Београду, на челу с генералом Душаном Симовићем, оглушила се на упозорења бриљантног обавештајца који је 1. априла 1941. известио о наступајућој немачкој инвазији на Југославију и бомбардовњу Београда предвиђеном за 6. април.
– Симовић је о Ваухнику стекао лоше мишљење још приликом припрема за 27-мартовски пуч – каже историчар Милослав Самарџић.
Побратим Дража О Ваухниковом ангажовању у ЈВуО у његовим мемоарима нема ни једне речи, али у документима четничког порекла помиње се као вршилац дужности команданта Словеније под псеудонимима „Влајко“, „Потпуковник Васић“„ и „Генерал Рачић“, каже историчар Милослав Самарџић.
– Ваухник је с Михаиловићем и потоњим генералом Шарлом де Голом завршио специјализацију у чувеној Ратној школи у Француској. У мемоарима које је написао на немачком језику он га назива „Мој побратим генерал Дража Михаиловић“, а приликом описа устанка 1941: „Свима је био узор пуковник Дража Михаиловић, мој побратим и школски друг на највишим војним школама“. Словеначко издање, за југословеснко тржиште, не помиње побратимство, јер га је редиговао Интелиџенс сервис.
– Он није био против пуча, али је саветовао одлагање за неколико седмица, до немачког напада на Совјетски Савез, када Хитлер не би био у стању да се обруши на Краљевину Југославију свом жестином. Генерали Симовић, Петар Живковић и други водећи пучисти сматрали су, међутим, да Ваухник фантазира.
Да су пучисти послушали Ваухникова упозорења вероватно би били спасени животи хиљада Београђана цивила, а пораз југословенске војске не би био тако катастрофалан.
СС генерал Шеленберг је оставио сведочанство да су нацистички контраобавештајци дуго сумњали да је Ваухник корумпирао неког високог официра Вермахта који му одаје тајне. Месецима су га безуспешно пратили и прислушкивали покушавајући да открију његове изворе, али нису успевали чак ни да разбију шифре радио порука које је сваке вечери емитовао у Београд.
Тек узгред су констатовали да је пуковник до ушију заљубљен у ћерку власника једног берлинског ресторана, коју обасипа поклонима и изводи на отмена места. Ипак, после месеци праћења они су открили да југословенски официр има још најмање две велике љубави.
– Једна дама је била сестра немачког генерала, елегантна и материјално независна, која је имала познанства с индустријалцима и вишим официрима Вермахта – забележио је Шаленберг. – Друга дама је била супруга једног познатог инжењера, човека великог угледа и у цивилним и у војним круговима.
Шеленберг се заинтересовао и открио да овај наизглед складни брачни пар води двоструки живот. Наиме, инжењер уопште није показивао интересовања за женске чари своје лепше половине и у најмању руку је толерисао Ваухников боравак у њиховом брачном кревету.
– На свој веома вешта начин В. је умео да од њих извуче све што је било од значаја – забележио је Шеленберг.
Испоставило се да је и заљубљеност у ћерку немачког кафеџије била врло прорачуната и да је она за Ваухника прикупљала информације из ресторана свог оца, у коме су се окупљали високи СС официри. Шеленберг је то открио из пресретнутог телефонског разговора крајем марта 1941. кад је Ваухник од девојке захтевао извесне документе које мора хитно да прочита. Дан касније, немачка шпијунка из владе у Београду јавила је да је Ваухник послао свом генералштабу немачки план напада на Југославију. Гестапо га је ухапсио и током четвормесечне тортуре претворио у руину. Нажалост, његова жртва била је узалудна.
Шеленберг у мемоарима тврди да је Ваухник пуштен из казамата Гестапоа тек кад је пристао да буде двоструки шпијун, после чега је упућен у Италију. По Ваухниковој верзији он је, да би сачувао живот, пристао на понуду Немаца да оде у НДХ и помогне генералу Глезу фон Хорстенауу да домобране организује по узору на Вермахт.
– Ваухник се обрео у Загребу где је требало да буде помоћник начелника хрватског генералштаба – каже Самарџић. – Био је ужаснут оним што је видео. Павелића и његове усташе описује као копију Хитлера и есесоваца: празноглавце зверског менталитета. Почео је да се изговара болешћу, да би већ 21. новембра 1941. отпутовао у Љубљану на лечење. После неколико месеци без трага је нестао из болнице.
Међутим, пуковник Ваухник у санаторијуму у Љубљани није губио време већ је организовао мрежу ББЗ, која је на челу с њим радила за британски Интелиџенс сервис.
– По напуштању санаторијума, Ваухник је узео лажни идентитет – каже Самарџић.
– У скромном оделу, с плајвазом на уву, цртао је пројекте намештаја у једној пилани крај Љубљане, одабраној по томе што је често била пуна окупаторских војника. Међу првим његовим потезима било је инсталирање тајне дестилерије за производњу коњака, којим је куповао информације. Описао је Трећи рајх као жедан сунђер који непрестано захтева ракију!
Почетком 1944. Дража Михаиловић именује Ваухника за заменика команданта Југословенске војске у отаџбини за Словенију, али овај није дуго остао на том месту јер је Гестапо открио његову мрежу. Спасао се бегом у Швајцарску, а после Другог светског рата преселио се у Аргентину. После смрти део емиграната оптуживао га је за сарадњу са – совјетском тајном службом!
Глуви генерали
Југословенски генерали су игнорисали Ваухника у априлу 1941. исто као и 1939. кад је најавио немачки напад на Пољску и њену поделу између Трећег рајха и СССР. Чак ни последња депеша посланика из Берлина, будућег нобеловца Иве Андрића, који је 4. априла 1941. потврдио Ваухникове информације о наступајућој немачкој инвазији на Југославију, није уразумила британске штићенике који су извели пуч у Београду.
Новости