Сељаци жале за задругама

Кад будемо знали пет година унапред каква нам је државна политика према аграру, биће свима боље, каже Ђорђе Вукашиновић, земљорадник из Краљеваца код Руме

Краљевци код Руме – Ратар Ђорђе Вукашиновић је готово завршио јесењу бербу кукуруза, соје, бундева и извео и рачуницу: има довољно да до следеће жетве и бербе преживи његова четворочлана породица. Нешто зараде биће на бундевама, а све остало је био узалудан посао. Кукуруз је родио нешто јаче од тоне по хектару, уместо десетак тона, а сејао је 15 хектара. Једва да је подмирио трошкове комбајнирања, а на 2,5 хектара соје добио је 2.500 килограма, док је на на пола хектара убрао око вагон и по бундева. Пшеница је била добра и то је поред бундева донело и извесну добит. – Било је, а биће још сушних година. Није проблем нама сељацима да преживимо, проблем ће бити јесења и пролетња сетва, јер немамо пара за обраду, а немамо шта ни продати. Суша је десетковала род. Са пшеницом, коју сам сејао на 15 хектара добро сам прошао, а све остало је чиста пропаст. Почео сам да узгајам и бундеве и оне ће донети неку зараду. Вагон и по бундева, које продајем шверцерима, овде на шору, донеће ми готово 300.000 динара. Килограм бундеве иде по 20 динара, а да сам носим на пијацу било би и по 40 динара. Бундева је све траженија, јер је реч о еколошком производу, који се не прска хербицидима. Заправо бундева се мора сејати на њиви која ни претходне године није третирана хербицидом, а ми имамо мало еколошки чистих њива – прича нам 36-годишњи Ђорђе Вукашиновић, земљорадник из Краљеваца код Руме.

Још прошле године Ђорђе је товио и по 20 јунади у турнусу, а лане кад је подвукао црту схватио је да је на губитку и одлучио да престане са узалудним послом. – Одлучим се за чисту ратарску производњу, кад оно суша и жега, па ће цене скочити. Питање је како ћемо, ако ова суша настави узорати за пшеницу, припремити јесење орање за пролетњу сетву. Трактори не могу у њиве, земља је засушила да се плугови ломе и при покушају орања. Мени ништа не значи што је цена кукуруза овде у Срему преко 30 динара. Немам га за продају, а немам ни довољно да храним стоку. Ништа нам не значи то што су цене пољопривредних производа дуплиране, кад су нам кошаре и амбари празни. Једино могу профитирати увозници, а сви остали су на губитку – каже Ђорђе.

Он има пристојан машински парк, имање модерно опремљено, властитих 13 хектара обрадиве земље, али обрађује још толико земље коју узима у закуп од комшија – старијих и изнемоглих, који више не могу привређивати, па у шали каже да он тројици, четворици сељака замењује пензионо осигурање. За српску аграрну политику, бар у претходних десетак година, каже да је опаснија од суше, да држава стимулацијама по хектару површине пуни џепове богатих, а да мала газдинства у свему томе пролазе „као бос по трњу”. – Кад будемо знали пет година унапред каква нам је државна политика према аграру, биће свима боље. Богати, који су узели у закуп државну земљу, биће сада ослобођени закупнине, а ја сам већ платио закуп мојим комшијама. Једино добра ствар је регресирано гориво, али и ту има проблема, јер морам купити сво гориво одједном, а за то немам довољно пара. Све је наопако, жалимо за бившим задругама, нашим најбољим кредиторима и време је да се држава позабави враћањем задруга у село. Задруге су нам давале робне кредите – семе, ђубриво, хемију, а ми враћали у роби кад овршемо и пожњемо. Кад смо се задуживали, тачно смо знали шта морамо вратити. Банкарски кредити се не могу узимати, камате прелазе износ зараде у пољопривреди. Не помишљам да узимам кредит за пољопривредну производњу, не желим да ми банка продаје имање и да ме раскућава, а таквих примера је већ много – закључује Ђорђе Вукашиновић.

Политика

Фото Ј. Слатинац