Сељаку гуле и кожу с леђа!

Држава Србија је због неплаћених доприноса почела да одузима сељацима земљу, а први који се остао без шест јутара је Ференц Палашта, из Бајмока код Суботице.

Овај бачки паор имао је 19 јутара земље (10,83 хектара) и храни седмочлану породицу. Дугови за неплаћене доприносе од 2005. године нарасли су на 12.000 евра, па је Ференцу одузето шест јутара, односно 3,42 хектара. Само у Бачкој још двадесетак паора чека иста судбина, а слична ситуација је у целој Србији.

Камата велика као дуг

Колико ће сељака оплакивати своја имања тек ће се видети, јер су порезници неумољиви. Киш Арпад, председник Удружења сељака Суботице, за “Вести” објашњава како је паор Палашта остао без шест јутара.

– Проблем је настао 2005. године, када је уведен ПДВ, и отада нису достављани кваратални чекови да се доприноси уплаћују. Ференц заправо није желео да уплаћује доприносе јер је сматрао да му пензија од највише 10.000 динара (80 евра) у старости неће значити много. Међутим, неко га је вероватно из сељачке задруге пријавио за уплату доприноса. Будући да квартални чекови нису стизали, наш сељак Ференц није ни знао да нешто треба да плати, а дугови су се гомилали – прича Арпад.

“Срби, не знате шта имате, чувајте Војводину“

Основни дуг му је тако нарастао на око 6.000 евра, а са каматама на огромних 12.000 евра. Арпад каже да је Палашта био вољан да плати основни дуг, али да за камату једноставно није имао.

– Сад покушава да сакупи новац, али бојим се да је одузета земља отишла у неповрат – каже Арпад.

Отишао и женин хектар

Да туга буде већа, вредност одузете земље је знатно премашила дуговања. Наиме, према Арпадовим речима, јутро у Бајмоку кошта од 4.000 до 4.500 евра, што значи да је вредност одузете земље око 24.000 евра.

– Није поштено, али порезници имају неку своју пореску основицу по којој одређују вредност земље – каже Арпад.

Пољопривредни стручњак Бранислав Гулан каже да не само што је Палашта остао без шест јутара земље, него је иста судбина задесила и његову супругу која је на своје име имала само хектар.

– Дугови су енормни, али како исти износ за доприносе може да плаћа сељак који има два хектара и онај који има хиљаду хектара земље? Сељаци су у безизлазној ситуацији јер се слободним увозом хране пољопривреда додатно уништава. Некада је 330.000 сточара плаћало доприносе, али сад више не, јер је уништено сточарство. Најбољи показатељ колико је лоше јесте то што имамо 200.000 празних кућа. Деведесетих година смо извозили из Србије 30.000 тона меса, док је лане извезено само 400 тона бејби бифа. Може ли горе од тога? – каже Гулан за “Вести”.

Коњи опет вуку рала

У Војводини има око 1,7 милиона хектара обрадиве земље, већином у ситном поседу. Од тога је транзицијом у приватне руке прешло око 350.000, а на располагању је отприлике још толико. Земља комбината је продавана у комаду, од 800 хектара па навише, и сељаци нису могли да је купују.
Сељаци немају приступ новцу за финансирање производње. Услед тога, на српском хектару ситан поседник добије до 4,7 тона пшенице, а у ирским пустарама 11 до 13,5.

На великим поседима има посла за много мање људи него на крупним са савременом механизацијом, наводњавањем и ђубрењем. Услед тога, после три века усељавања становништво се исељава из Војводине, мањим делом у српске градове у којима нема посла, а већим у иностранство.

Суноврат сељака у корист тајкуна пратила је пропаст моћних индустријских предузећа као што су ИМТ, ИМР и Змај. Наиме, пропали ситни поседи нису више могли да акумулирају средства за куповину тих мањих трактора или комбајна.

На пољоприведном сајму у Новом Саду сада доминирају амерички комбајни вредни и по 250.000 евра, намењени крупним земљопоседницима. У исто време, аутор овог текста први пут за 45 година живота видео је у родном Срему како коњ вуче рало.

Цео век за пензију

По Закону о ПИО, без обзира на величину поседа паори за доприносе морају да плате око 100.000 динара годишње (806 евра), колико и тајкуни, а највећим дужницима већ су уручена решења о принудној наплати.
Тако сељак за 40 година рада мора да уплати доприносе од 32.240 евра. Да би кроз пензију повратио тај новац, мора да живи још 32 године. Просечни животни век у Србији је 75 година.

Испразнили села и торове

Наши паори боре се са проблемима несташице новца, као и ниских откупних цена, каже познати агроекономиста Милан Простран.

– Честе промене аграрне политике допринеле су да пољопривреда постане веома нестабилна. То не чуди јер је у последњих 15 година промењено чак 13 министара пољопривреде, а са сваким се мењала и аграрна политика. ЕУ аграрну политику планира најмање шест година унапред и за пољопривреднике издвајају око 36 одсто из буџета – каже Простран.

Код нас се за пољопривреду издваја мање од пет одсто буџета, колики је законски минимум.
– На озбиљни развој пољопривреде можемо да рачунамо тек када достигнемо ниво 10 одсто учешћа аграра у укупном буџету Србије – категоричан је Простран.

Наш сељак нема почетни капитал да уради било какав озбиљнији пројекат и конкурише за новац.
– Ако будемо чекали новац из Брисела, брзо ћемо добити још пустија села и торове, јер овде власти загорчавају живот сељацима. Једне године субвенционишу се појединачни усеви по приносу, а већ следеће године по хектару. С времена на време подстиче се сточарство, па онда биљна производња, затим се дају камате, па се одвоји мало пара за инвестиције… Пољопривреди је потребан период стабилне аграрне политике од барем пет година – каже Простран

Опраштају богаташима, кажњавају паоре

Светозар – Цвета Мургашки, председник удружења пољопривредника и сточара, у изјави за “Вести” каже да ни евентуални отпис дугова није поштено решење.

– У том случају опростили би и онима који имају 1.000 јутара земље, а нису хтели да плаћају порез. Тако су сада у истом положају, рецимо, земљопоседник Петар Матијевић и сељак са два хектара – прича Цвета, који у Ченеју код Новог Сада има 13,5 јутара.

Он јадикује да је просечна пензија пољопривредника око 10.500 динара (84 евра), што је мање и од социјалних примања.

– Сваки министар воли да се слика са крупним велепоседницима, а нико не хаје за малог паора. Ми не можемо ни кредите да добијемо, јер нема ко за нас да гарантује, а велики часом добију зајам – кука Цвета.

Према последњим подацима, за неплаћене доприносе сељаци без камата држави дугују 90,8 милиона динара (око 700.000 евра), а порезници су због тога само током прошле године донели 31 решење о принудној наплати пореза.

Тајкуни богатији од грофова

Резултат транзиције је да у Војводини сада газдују најмање четворица земљопоседника који имају већа имања него најбогатији феудалци у време Аустроугарске.

Подаци Задружног савеза Војводине и из берзанског проспекта указују да је Мирослав Мишковић са више од 25.000 хектара први на листи. Миодраг Костић и његова мајка Роксанда запосели су скоро 30.000 хектара. Петар Матијевић недавно је рекао да поседује 23.000 хектара и држи у закупу још 10.000 хектара државне земље. Ту је још Ђорђије Ницовић који се процењује на до 20.000 хектара.

Пред Први светски рат највећи земљопоседник на простору Јужне Угарске, која је обухватала и Војводину, био је гроф Андрија Чекоњић са 18.500 хектара. Чекоњић је углавном куповао пешчаре и ритове и култивисао их у обрадиву земљу. За њим су следили илочки кнезови Одескалки са око 14.500 хектара. Породице Дунђерски, Котек и Фернбах поседовале су заједно око 11.200 хектара плодне земље, што није ни половина онога што данас има сваки тајкун.

Аустроугарско племство остало је без крупних поседа аграрном реформом коју је спровела Краљевина СХС до 1921. Колико је та реформа била ефикасна говори податак да је после Другог светског рата ФНРЈ одузела око 480.000 хектара, од тога 80 одсто од Немаца, а тек остатак од такозваних кулака са средњим поседом.

Н. С. Прерадовић – Вести