Село Конатице у Колубарској бици

Село Конатице, на ивици општине Обреновац и на домак Београда, данас живи заборављено у сенци центра своје општине и по страни путева важних за Београд. Историја га бележи већ скоро шест векова, а овде су крајем 1915. године пробијени аустроугарски положаји у чувеној Колубарској бици, која је ушла у све уџбенике ратовања, и тиме је пут ка Београду био отворен. Данас у центру села стоји диван споменик у знак сећања на јунаке одбране и поновног ослобађања, што га становници села и Обреновца подигоше.

После тешке борбе на Дрини и претрпљених великих губитака, посебно на Гучеву и Мачковом камену, српска војска се гола и боса повлачила пред надмоћнијим непријатељем. Муниција је била при крају. С војском се повлачио и народ, а непријатељ је зверски уништавао све на што је наишао светећи се за свој пораз на Церу онима који су остали. Када се чинило да излаза нема и да је крај у тами се појавило светло – генерал Живојин Мишић, који је у одлучном тренутку надахнут војничком генијалношћу покренуо српску војску у контраофанзиву и непријатељу није преостало ништа него да доживи страховит пораз од војске за коју је већ сматрао да не постоји.

И у фази повлачења српске војске и у фази њене контраофанзиве, Конатице су се нашле на важном правцу и у оба случаја код њих су се одиграле одлучне борбе.

ЖЕСТОК ОТПОР НА КОЛУБАРИ

У току ноћи 14/15. новембра 1914. године српска Друга армија се повлачила на десну обалу Колубаре и већ следећи дан је Коњичка дивизија заузела положаје од реке Марице до реке Турије, са јачим груписањем код села Конатице.

Ова дивизија је, уз велике губитке, зауставила продор непријатеља код села Конатица. Командант Коњичке дивизије пуковник Бранко Јовановић је тада записао: “… Тако се завршио знаменити бој на конатичким положајима 23. новембра, на фронту од 12 км у коме су трупе Коњичке дивизије од 10 батаљона пешадије, међу којима пет батаљона трећег позива (јачине 400-500 људи), четири коњичка пука и три батерије, смелим нападом и упорном одбраном, зауставиле навалу и потпуно укочиле даље напредовање 29. дивизије 17. комбинованог корпуса”.

НАРЕЂЕЊЕ ВОЈВОДЕ РАДОМИРА ПУТНИКA КОМАНДАНТУ ДРУГЕ ARMIJE

Према ситуацији на војишту и стању наших трупа уопште, поглавито према стању трупа Прве армије, једини је излаз из ове тешке ситуације општи прелаз у офанзиву, и то што пре; иначе може бити све доцкан. Стратегијски маневар за ову ситуацију предвиђен директивом Обр. 6887 изгледа да ће бити од пресудног значаја и једино он може бити спасоносан, иначе ће нам дефанзива донети неуспех. С обзиром на садању ситуацију потребно је, да се непријатељ што пре код Конатица и према Степојевцу пребаци преко Колубаре, у ком циљу издата је директива команданту ојачаног Обреновачког одреда, но потребно је да га и ви са ваше стране што енергичније помогнете, како би што пре непријатеља протерао и уништио. Овим би била створена могућност и Другој армији, да и она непријатеља који је пред њом протера преко Колубаре и даље дејствује у смислу директиве Обр. 6887, што је једино спасоносно обзиром на садању ситуацију. Према овоме, наредите што енергичније помагање Обреновачког одреда у протеривању непријатеља код Конатица, а чим се ово изведе и сами нападните непријатеља пред собом, баците га преко Колубаре и даље дејствујте у смислу директиве Обр. 6887.

По оцени команданта дивизије противнапад коњаника и дејство Друге коњичке и Седме шумадијске бригаде решили су бој у корист Коњичке дивизије и сломили непријатељски напад. Пред фронтом дивизије нашла се комплетна 29. дивизија 17. корпуса, а он је својој команди поручио: “… ако су обале наше лепе Колубаре оно место, на коме има да се решава судбина наше Ораџбине, о слави и части Друге армије, онда не могу да подносим никакав позитиван предлог за поштеду коњице. Са славом Друге армије и именом њеног вође нераздвојиво је везана и слава коњичке дивизије. С њом или у нову славу и нову победу, с њом у смрт и пропаст, ако суђено буде. Шта год да нам се нареди ми ћемо као добри војници радити, али за поштеду молити не можемо”.

У току ноћи 21/22. новембра 29. дивизија је пребацила седам батаљона 58. пешадијске бригаде западно од села Конатица преко доњег Пештана, који су имали задатак да овладају висовима северно и јужно од села. 42. пешадијски пук 57. пешадијске бригаде исте дивизије, који је при прелазу нешто закаснио, стигао је у подне на доњи ток Пештана, где је наишао на непорушени мост, који је стављен под јаку ватру српске војске са јужног дела села Конатица, као и посаде саме речне обале. Тек тада су два топа привучена у стрељачки строј и њихово дејство је знатно допринело да 42. пешадијски пук крене на јуриш. Село Коантице било је на тај начин заузето још пре него што су тамо пристугли 58. бригада, која је заостала у нападу, и 92. пешадијски пук 57. бригаде који је наступао ка јужном делу села. При овом нападу је десно крило 42. пешадијског пука избило на косу Бељевине (јужни део села Конатице). Да би спречио даље ширење непријатељског успеха, командант десног крила Коњичке дивизије наредио је поседање главне линије одбране конатичког положаја Разбигуз (к.180) – Мартин Брег – к. 225, па косом југоисточно од к. 225, везујући се са трупама левог одсека, кеје су држале положај Брекиња – Степојевац.

Да би непријатеља код села Конатица и према селу Степојевцу (29 дивизија Комбинованог корпуса) што пре одбацила преко Колубаре, српска Врховна команда је наредила да се ојача Обреновачки одред, одређујући му у исто време и новог команданта пуковника Душана Туфегџића. У састав одреда су, поред дотадашњих трупа, имале да уђу и све трупе, које су биле придате Коњичкој дивизији, изузев 11. пука првог позива који остаје и даље у саставу Коњичке дивизије. Овако ојачани Обреновачки одред се састојао из: Седмог пука другог позива, 10. и 19. кадровског пука, пет батаљона трећег позива, три хаубичке батерије оддва оруђа, две позицијске и три брзометне батерије. Привремено су у састав Обреновачког одреда ушли из Одбране Београда Седми пук првог позива и једна брзометна батерија. Укупна јачина одреда: 17 батаљона и 26 оруђа. За одбрану му је додељен отсек од к. 225, источно од села Конатица, па северно према доњој Колубари и Сави до везе са трупама Одбране Београда (код села Умке). Обреновачки одред је остао непосредно под Врховном командом.

ПРЕЛАЗАК СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО КОЛУБАРЕ

Коњичка дивизија, са придатим 11. пуком првог позива, остала је и даље под Другом армијом, са задатком да јој штити десни бок и позадину и да држи положаје од к. 225 искључно па на југ преко Степојевачке косе до моста на реци Турији.

Овог дана, око 6.30 часова, 104 ландштурмска бригада је покушала да се на ранијем фронту Обреновачког одреда, на ушћу Колубаре, пребаци дереглијама уз садејство монитора 200 – 300 војника одједном, али су их српска стражарска одељења дочекала пушчаном ватром и бомбама и такорећи уништила.

Када је 58. пешадиска бригада 29. дивизије предузела, 26 новембра у шест часова, напад из села Конатица на Мартин Брег и к. 225, успела је да заузме овај део положаја, али је противнападом трупа десног отсека Коњичке дивизије одатле одбачена. Борба је вођена у току целог дана. У њој су из састава десног отсека били ангажовани: 10. и 19. кадровски пук, батаљон 14. кадровског пука и део батаљона 11. пука првог позива. Тога дана није учествовао у борби Седми пук првог позива који је тек пристизао из састава Одбране Београда.

Примивши извештај о новој подели положаја командант Коњичке дивизије извршио је овакав распоред: десни отсек: Друга коњичка бригада, Први батаљон 11. пука првог позива и Друга коњичка бригада (свега осам ескадрона, један батаљон и три топа) од к 225 (искључно) до потока Врбовице; леви отсек: Трећег батаљона 11. пука првог позива, Певи ескадрон и Прва коњичка батерија (свега три батаљона, један ескадрон и четири топа) од потока Врбовице до моста на реци Турији; општа резерва: прва коњичка бригада без Првог ескадрона (свега седам ексадрона) у селу Лесковцу.

Обреновачки одред је 28. новембра са к. 225 нападао непријатеља у правцу села Конатица, у почетку га избацио из његових добро утврђених ровова, али, када је 58. бригада 29. дивизије кренула у снажан противнапад, српске трупе су се поколебале и отпочеле са повлачењем, напустивши ровове на к. 225. Тек, захваљујући дејству артиљерје Обреновачког одреда, непријатељ је заустављен, српске трупе сређене, а главна одбрамбена линија на к. 225 повраћена.

Крваве борбе код Конатица развиле су се нарочито после пребацивања преко Колубаре 29. дивизије из Комбинованог корпуса

Истовремено је ојачана Коњичка дивизија надирала косом од села Степојевца ка десном боку непријатеља на к. 147 и до 11 часова заузела ову тачку, након блиске борбе бајонетом и бомбама. Заробљено је 18 официра, један лекар и преко 1.000 војника. Али, после 12 часова дошло је до преокрета. Непријатељ је са три стране напао положаје 11. пука другог позива и овај се морао повучи.

ЖУЋА НАРЕЂУЈЕ “У ПРОТИВОФАНЗИВУ”

Српска војска се повлачила ка Сувобору, непријатељ је надирао, изгледало је да спаса нема. А онда је до изражаја дошла генијална замисао команданта Прве армије генерала Живојина Мишића, популарног Жуће, како су га војници звали, и генијални војсковођа је својим трупама када су успеле да се за три дана одморе, отребе од вашки, окрпе одела и подеране опанке притегну нареди: “У противофанзиву”. Никаква сила није могла зауставити српске војнике, али ни Швабе које су безглаво бежале одакле су дошле”, а српски војник је запевао:

“Дош’о Шваба све до Раље,

А од Раље никуд даље.

Дошо Шваба све до Љига,

а код Љига заглиби га”.

НА КОСАМА ИЗНАД КОНАТИЦА НЕПРИЈАТЕЉ СЕ ЧВРСТО УКОПАО, АЛИ ТО НИЈЕ ЗАДРЖАЛО ХРАБРЕ СРПСКЕ ВОЈНИКЕ ДА У ЈУРИШУ ОСЛОБОДЕ ПУТ КА БЕОГРАДУ

Писнула је српска труба, загрмела је српска артиљерија, српски војник је кренуо незадрживо у јуриш исписујући једну од најславнијих страница своје историје.

У завршној фази српске противофанзиве чувене Колубарске битке, тежиште је пренето на београдски правац, на који су, поред одбране Београда, усмерене и снаге Друге и Треће армије. Чврсто уверен да се Пета Поћорекова армија налази у пуном повлачењу, војвода Путник је директивом број 7949, наредио опште гоњење њених трупа. Међутим, показало се да, уместо гоњења, ваља ломити снажан отпор непријатељских главних снага, јер генерал Франк није поступио по наређењу и није повукао своје трупе на линију Дубоко-Цветков гроб-Авала, већ их је задржао на фронту Конатице-Степојевац-Градац-Парцански вис…

КРАЉ ПЕТАР ПРВИ НА ПОЛОЖАЈИМА КОД КОНАТИЦА

У кључном тренутку Колубарске битке, према тексту Дејана Ристића «Српски краљ Ослободилац» објављеном на сајту Црквене општине Касел 12. августа 2011. године, у децембру 1914. године, краљ Петар Први појавио се на положајима Моравске дивизије, која је била у саставу Друге армије и чији је командант био генерал Илија Гојковић, храбрећи своје саборце.

Антоније Ђурић у свом делу «Обавештајац каплар Милоје» тврди да је то било код Конатица. С обзиром на његово здравствено стање покушавали су лекари да га одговоре од намере да иде на положаје. Он им је одговорио: «Сада више не говоре лекари, него топови!». У то време непријатељ је српске положаје засипао и лецима у којима је стајало да је краљ Петар побегао са својим синовима у свет, далеко и од фронта и од расула своје војске. Немачка и аустријска пропаганда измислила је краљево бекство из земље да би срушила морал српске војске.

До тада су и председник Владе Никола Пашић и командант Друге армије војвода Степа Степановић покушавали да одбију краљеву жељу, а сада је војвода Степа имао разлог да се краљ појави на фронту и демантује непријатељске измишљотине.

Кад је краљ стигао до друге линије, са бојишта су стизали рањеници, а међу њима био је у његов син Ђорђе.

«Кад је стигао на полоожаје», пише Антоније Ђурић, «и видео војску, стари краљ је живнуо, овеселио се…

…Тог тренутка трубач засвира ‘мирно” и логор се ускомеша и умири. Војвода Степа Степановић изађе пред краља на рапорт.Стари краљ приђе пуковској застави, пољуби је, а затим застаде пред постројеним војницима и рече:

– Знам да сте уморни и да вас Швабе позивају прокламацијама да више не ратујете, а да се њима предате или да се вратите кућама. Ја вас ослобађам заклетве коју сте дали краљу, али вас ја не могу ослободити заклетве коју сте дали отаџбини. Но, ако не можете више да се борите, идите својим кућама, а ја ћу понети ову заставу и борићу се са онима који желе да остану.»

«Живео краљ! Живео наш чика Пера»!, одјекивало је на положајима, а војници су били спремни да крену у напад.

«Ту ноћ стари краљ је провео у једном селу», пише Антоније Ђурић. «Сутрадан је поново дошао на положај. Војвода Степа га је замолио да се врати, да не иде у ровове, јер су око њих почела да падају артиљеријска зрна. Али, краљ није хтео ни да чује…

… Следећег дана обрео се у једном селу које су српске трупе освојиле. Стари краљ уђе у прве редове, узе пушку од једног погинулог војника и поче да гађа.. Истог момента цела линија крену на јуриш с ножем на пушци».

ПОДИЛАЖЕЊЕ КОНАТИЧКИМ ПОЛОЖАЈИМА

Српска Трећа армија је током 10. децембра извршила прегруписање снага за гоњење непријатеља општим правцем Степојевац-Мељак-Рушањ. Трупе Треће армије су током 11. децембра подилазиле непријатељским положајима код Степојевца и Конатица, групишући се на левој обали Бељанице и Турије, да би тек наредног дана приступиле извршењу задатка. Наступајући раскаљаним и очајно лошим путевима, Дринска дивизија другог позива је тек око подне избила на леву обалу реке Бељанице(к. 186 – Вртача), где се ранију налазио један батаљон Шумадијске дивизије првог позива, да би цело поподне изгубила у примопредаји положаја.

Комбинована дивизија је, око 11 часова, предњим деловима избила на леву обалу Бељанице, а пола сата касније почела да се пребацује на њену десну обалу. Распламсале су се оштре борбе, у којима су српске трупе заузеле два реда ровова на степојевачким положајима. Уверен да би нови фронтални јуриши изазвали велике губитке, командант дивизије генерал Рашић је покушао да, упућивањем Шестог прекобројног пука преко Конатице и Частрина ка Парлогу, обиђе утврђени степојевачки положај. Међутим, обухватни маневар овог пука заустављен је на Конатичкој коси, између Брекиња и Бељевине, на свега педесетак метара од непријатељских ровова.

Коњичка дивизија је имала задатак да нападне и гони нерпријатеља правцем Конатице-Дражевац-Велика Моштаница. Њене трупе због подводног земљишта нису успеле да обиђу непријатељске конатичке положаје, па су стога током целог дана остале збијене између река Турије и Великих Црљена, очекујући да им Комбинована дивизија отвори пут преко Степојевца.

ПРОБОЈ ПРЕКО ОСРЕТКА КА ЖУТОМ БРДУ

Трупе Треће армије(Дринска дивизија другог позива, Комбинована дивизија и Тимочка дивизија другог позива) сломиле су 12. децембра отпор Девете дивизије Осмог корпуса на положајима код Конатица и Степојевца и натерале је да се по дану повлачи на нову одбрамебну линију.

Лева колона Комбиноване дивизије (Шести прекобројни пук) напала је, око 14 часова, непријатељске положаје на Конатичкој коси. Тај напад је темељито припремљен артиљеријском ватром, па су ови положаји заузети у првом налету, у коме је заробљено 548 непријатељских војника, подофицира и официра из 11. пука Дрвете дивизије. Егон Ерих Киш је у свом личном дневнику (налазио су у том пуку) записао да је пук, услед великих губитака, 13. децембра имао само 200 пушака. Гонећи растројене трупе тога пука преко Конатица, Осретка, Частрине у Жутог брда, лева колона је око 19.30 часова избила на Јасеновац (у и североисточном делу Јасенка), где је остала на преноћишту.

СПОМЕНИК ХРАБРИМ СРПСКОМ ВОЈНИЦИМА КРАСИ ЦЕНТАР СЕЛА И ПОДСЕЋА НА ЈУНАКЕ КОЈИ СУ ТУ ГИНУЛИ ЗА СЛОБОДУ ОТАЏБИНЕ

Овај напад помогла је Прва коњичка бригада, која је око 13.30 часова овладала газовима на Бељаници (учинио је то четнички одред војводе Вука, који јој је био придат) и опасно угрозила одступни правац 36. дивизије, која је бранила конатичке положаје. Нападнут с фронта и угрожен са бока, непријатељ се почео повлачити гребеном у правцу Брекиње и села Конатице. Управо у том тренутку, трупе Прве коњичке бригаде напале су с бока 52. пук 36. дивизије, који се повлачио према Конатицама и у првом налету заробила 8 официра и преко 300 подофицира и војника; остатак пука се разбежао по околним шумама. Током дана Коњичка дивизија је овладала левом обалом реке Марице и заноћила код села Мислођин.

НА ЗВОНИКУ ЦРКВЕ У КОНАТИЦАМА, КОЈА ЈЕ АУСТРИЈСКА ГРАНАТА ПОРУШИЛА ОЛТАРСКИ ДЕО ХРАМА И КУБЕ, АУСТРИЈАНЦИ СУ ПОСТАВИЛИ МИТРАЉЕЗ. СРПСКИ ВОЈНИЦИ НИСУ ХТЕЛИ ДА СКРНАВЕ СВЕТИЊУ ВЕЋ СУ ТРПЕЛИ ВАТРУ НЕРПИЈАТЕЉА.

ХЕРОЈ БОРБИ КОД КОНАТИЦА

Војин Поповић – војвода Вук, прослављени командант, рођен је 26. новембра 1880. године у Сјеници. У чин пешадијског потпоручника унапређен је октобра 1901. године као питомац 32. класе Краљевске српске војне академије. Био је водни официр у 18. и 19. пешадијском пуку. Активно је учествовао, почев од 1905. године, у четничким акцијама у Старој Србији и Македонији. У борбама против Турака и бугарских комита показао је изузетну сналажљивост и храброст, поставши народни јунак и жива легенда. За заслуге у тим акцијама добио је звање четничког војводе, а касније је постао шеф Горског штаба. Народ га је прозвао Вук, што је касније прихваћено и у Србији.

После престанка четничких акција служи у Седмом пешадијском пуку “Краљ Петар”, а потом је командир Четврте чете граничних трупа у Врању.

У првом балканском рату се нашао на Козјаку са одредом формираним од старих четника. На Сртевици се сукобио с Турцима, претрпевши велике губитке, али је наставио са борбом све до краја рата када је враћен у Скопље.

У другом балканском рату је командант Петог добровољачког батаљона, који је упућен у Пчињски летећи одред. У борбама са бугарским комитама је био све до краја рата.

СПОМЕНИК ВОЈИНУ ПОПОВИЋУ ВУКУ НА ОБИЛИЋЕВОМ ВЕНЦУ У БЕОГРАДУ НА КОМЕ ЈЕ ИСПИСАНО ИМЕ СЕЛА КОНАТИЦЕ

Пред први светски рат је на дужностима у Генералштабном одсеку општевојног одељења Војног министарства, а пред сам рат је постављен за команданта Граничне трупе. Када се ратна опасност надвила над Србију, Војин у Крагујевцу скупља старе четнике и на Дрину излази средином јула 1914. године. Његов одред води борбе на Дрини све до Завлаке, а по завршетку Церске битке гони непријатеља преко Дрине, када је био теже рањен. После непотпуног опоравка, када је чуо за почетак Колубарске битке, Војин напушта болницу и враћа се у одред који се тада налазио на Колубари, код села Конатица. У ослобођењу Београда учествује и његов Јадарски четнички одред, а по наређењу ђенерала Павла Јуришића, мајор Војин Поповић је командант ослобођеног Београда.

Под командом војводе Вука био је и Коста Војиновић који је 1917. године подигао Топлички устанак против бугарских окупатора.

Пред нову аустроугарску офанзиву, Војин почиње са формирањем новог добровољачког одреда, са којим води тешке борбе на положају Власина, а по пребацивању на Крф унапређен је у чин потпуковника. Међу првим јединицама његов одред је пребачен на Солунски фронт.

После Кајмакчалана, на који је први избио Вуков Добровољачки одред, на реду је био Грунишки вис, где је Војин на челу свог одреда погинуо 29. новембра 1916. године. Његови добровољци су га на рукама изнели са фронта, и, уз све војне почасти, сахранили на гробљу Зејтинлик у Солуну.

Приликом прославе 35-годишњице завршетка школовања 32. класе, Војинови преживели другови, са удружењем старих четника, су му 25.октобра 1936. године подигли споменик на Обилићевом венцу у Београду. На споменику су уклесане све његове велике борбе, међу њима, одмах после Јадра, је и име села Конатице.

Тим је сломљена одбрана Пете армије на линији Конатице-Степојевац-Ковиона-Крајкова бара. Отворен је пут ка Београду и десној обали Саве и Дунава. Падом ове линије, Београд је практично ослобођен, остала је само тактичка одбрана града која ће веома кратко трајати.

У току Колубарске битке рањен је код Конатица и легендарни мајор Гавриловић, класни друг војводе Вука, а за исказану храброст одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Восток.рс