ТРИЈЕСКА је каменити пупак који је сигурно услед вулканизма еруптивном снагом из земље истеран. И само име сведочи да је услед неког тријеса (удар грома) постала, па су је мештани тако крстили.” Објавио је ово давне 1872. године знаменити генерал, академик, географ и путописац Јован Мишковић о планини, како је сведочио, “оштрој као пирамида, што доминира над Јабланицом”, селом удаљеним пет километара од Горњег Милановца. И штурим трагањима, по њој је нађен уранијум, чије зрачење и повремени “тријесови” врха, као да су одредили социјалну и личну психологију Јабланичана – они и село што врви од легенди, напросто зраче необичностима, чудним, а ипак позитивним поступцима, ретко виђеним темпераментом…

Врх приступачан само са две стране, и то тешком муком, уздиже се на саставу Јабланичке и Грабовичке речице, па је са свих страна окружен водом.

– Село је препуно здравих извора – на сваких сто метара по један. Зато свака кућа има своју воду, локални водовод. Поплаве, велики одрони и клизишта су чести. Санирамо мост у засеоку Благојевићи, саобраћајну куцавицу. Село има 290 житеља у 120 кућа, много нежења, враћају се пензионери, као ја. Од општине годишње добијамо 350.000 динара. Мало, јер за те паре мало ко хоће да изводи радове… Школа је ове године затворена, не би морала, али родитељи децу школују у граду. Затворена је једина продавница. Иницирали смо сарадњу свих Јабланица: златиборске, копаоничке, оне код Бољевца и наше, основали смо Удружење Јабланичана Србије – говори нам Радоица Драгојловић (71), председник МЗ.

Кмет, како се у овим селима зове та функција, познат је савезни фудбалски судија бивше СФРЈ. Судио је на “вечитим дербијима” Звезде и Партизана, хрватском Динаму, Хајдуку, а у Сарајеву 1992. једва је, како каже, извукао живу главу на мечу Жељезничар – Рад. Његов деда Милорад, поносно каже Драгојловић, био је чувени ратник – солунац.

Име села је варљиво: многи мисле да потиче од јабланова, али житељи веле да су га у давна времена “крстили” по јабукама, на старословенском и руском зване јаблањи. И заиста, нема куће без бар једног стабла (пра)старе јабуке.

Упркос пљуску, Црква Пресвете Богородице уз Трештански поток је посећена. Њена градња започета је 2007, на месту исконске богомоље столећима зване Светиња, од које су остали престо и корито за крштење деце. Један од зачетника градње је Милан Хаџић (81).

– Градимо је својим прилозима, својим каменом с Буковика, жуљевитим мобама око 500 Јабланичана и добронамерника са стране. Неимар је Миленко Бојовић – прича чича Милан.

Кмет и остали воде нас у узорно домаћинство Љубивоја и Љиљане Петровић, који држе 50 музних крава расе симентал и холштајн, а све млеко продају “Имлеку”.

– Све теже се живи од млека, цена му пада, и сви сточари се боје увоза млека. Ако се то деси, нико неће ширити сточни фонд. Свакодневно испоручим по 500 литара. Купио сам аутоматске музилице и сву опрему за 17.000 евра, без кредита. Месечно зарадим око 500.000 динара, али их поједу велики трошкови. Обрађујем 20 хектара своје и 50 хектара закупљене земље. Радни дан нам је од пола шест до 22 часа. Син Марко (25) наставиће овај посао – објашњава Љубивоје.

Он и сељани препричавају згоде и смешне незгоде, па и о човеку тешком 40 килограма кога су звали Људина и грмаљу од 140 званом Бува. Тако данас, радом и смехом, живи Јабланица под уранијумском Тријеском.

ЛЕГЕНДЕ

Наврх Тријеске су остаци древног, по легенди замка Проклете Јерине. Под врхом, у виру Бакрач се, вели предање, купао Марко Краљевић, а појиле су га чак две виле лепојке. На западној страни Тријеске и хроничар Мишковић је гледао отиске људских стопала и пса хрта у камену, а народ вековима прича да је Свети Сава туда често ходио.

ШУМСКИ ЧОВЕК

Од детињства, Драган Гале Обрадовић (66) познат је као шумски човек. Природњак, чешће спава у природи него у кући. У шуми једе све што је у њој јестиво: пужеве, кишне глисте, печурке, самоникло воће и поврће, лековите траве…

– Глиста је најчистија животиња, чист протеин, мекана као шпагета – учи нас Гале, који се са осталим сељанином у бившој сеоској задрузи, наочиглед многобројне публике, кладио ко ће више појести: онај љутих феферона, или Гале глиста. Гале је убедљиво био први.

МИЈО ПРЕЖИВЕО ТРИ КОМЕ

Феномен зван Мирослав Мијо Томашевић (67) преживео је три коме, иако су га сваки пут “отписали”.

– У првој 1973. био сам 58 дана, после саобраћајног удеса, кад ми је пукла глава. У другој осам дана, након превртања аутобуса у суседној Врбави. Трећи пут сам био проглашен мртвим и у коми дугој 19 дана, након што је у планини Осоје 13. септембра 2006. преко мене прешла приколица са осам до десет кубика дрва. Ал’ чува ме Свевишњи Бог – сетно вели Мијо.

Милорад Бошњак, Новости