Чак и они који су прогнозирали да ће почетак градње „Јужног тока“ означити и почетак озбиљних политичких престројавања у Србији и око Србије, тешко да су могли претпоставити дубину тог процеса и брзину његовог одвијања. Свесни да се њихова испразна обећања о имагинарним вредностима које чекају на крају европског пута, суочавају са конкретним руским пројектом који се може и физички и финансијски опипати, и још свеснији чињенице да у том суочавању време не ради за њих, идеолози евроатлантизма кренули су у мобилизацију и груписање свих својих референата и плаћеника у Србији и око Србије. Њихов план је да, док су још увек јачи, односно док у потпуности контролишу медије и државни апарат, крену у велику офанзиву чији ће главни правци бити:
– максимално ометање пројекта „Јужни ток“ на свим нивоима
– максимално приближавање структурама НАТО-а у постојећим околностима
– ванредни избори чим се изврше неопходне припреме, како би се, док је још висок рејтинг СНС-а, коалиционом листом, дао легитимитет оним евроатлантским снагама (странке и тзв. нестраначки појединци) које немају подршку у бирачком телу
– ширење анти-руског расположења (како би се зауставио или барем смањио огроман раст Путинове популарности).
Све ово евроатлантистима неопходно је како би што дуже одржали илузију европског мита, јер Европа о којој нам причају Дачић и Вучић у стварности не постоји од Мастрихтског споразума.
Како би ту опсену прогурали као опцију корумпирани српски властодршци су говорили да европски пут нема алтернативу, као и да Русија није озбиљно заинтересована за утицај на овим посторима. Ивица Дачић, често неодмерен у својим измишљотинама, у том смислу помињао је чак и своје контакте са Владимиром Путином.
Пројекат Јужни ток развејао је све њихове лажи и пропагандне флоскуле. Он је показао не само да постоји АЛТЕРНАТИВА, већ и да је та алтернатива доступна САДА и ОВДЕ, за разлику од њиховог европског пута за који не знамо ни ГДЕ води, ни КАДА би се могло доћи до циља, па чак ни шта је сам ЦИЉ. И више од тога. Јужни ток је показао снагу Путинове Русије и њену спремност да буде тихи пратилац и заштитник тамо где је словенство и православље.
Управо ово последње највише смета идеолозима евроатлантизма, односно креаторима савремених глобалистичких процеса, јер у новом светском поретку нема места ни словенству, нити православљу, и отуда ова мобилизација и подизање „борбене готовости“ евроатлантских снага у Србији. Но, да видимо које су то снаге и која им је политичка тежина у српском народу?!
Политичко прегруписавање евроатлантиста
Свакако да је у овом тренутку највећа политичка снага евроатлантизма у Србији СНС Александра Вучића. Ова странка доведена је на власт изборном комбинаториком Брисела како би наставила процес потпуног разбијања Србије, као државе српског народа, у тренутку када је корупцијом дегенерисани Тадићев режим изгубио потенцијал и кредибилитет за даље вођење земље у окове евроатлантизма. Читава операција изведена је у складу са принципом „циљ је константа – људи су променљива“ и осталим Тависток-начелима (1), па је Вучић преузео управљање свим битним полугама државне моћи које је контролисао Тадић, рачунајући и управљање људским ресурсима (од Микија Ракића до Драгана Шутановца). На тај начин сачувани су сви кадрови ДС-а битни за евроатлантско освајање Србије, па се процес евроинтеграција у складу са интересима Брисела, а против интереса српског народа и државе, наставио уз импулс значајног убрзања које обично доносе кадровске промене.
Иако се све до уласка у власт странка повремено користила проруском реториком што јој је привукло и чланство и бираче, СНС је, под новим лидером, у потпуности окренута остваривању стратешких евроатлантских планова. Као најбољи пример за дубину тог опредељења може послужити управо однос према Јужном току, будући да није тајна да је штаб за минирање реализације овог пројекта смештен у Министарству енергетике, који води Зорана Михајловић, потпреседник СНС-а и један од првих Вучићевих сарадника. А она се у СНС-у није нашла случајно!
Зорана је у СНС дошла крајем 2009 године, из Динкићевог Г-17+, који је тада партиципирао у власти (!) и одмах постала члан економског савета ове странке задужена за питања енергетике. Шта мислите зашто? Ево одговора. Зорана Михајловић дипломирала је на Економском Факултету у Београду бранивши рад „Енергетски ресурси у Европској Економској Заједници“, а докторила на истом одбранивши тезу „Енергетика и привредни развој – Анализа међу зависности на примеру Србије и земаља ЕУ“. (2)
Али, уз стручно профилисање према ЕУ, што наравно није ништа лоше, она је и члан Саветодавног одбора лобистичке организације „East West Bridge“ (Мост Исток Запад) која представља врата за улазак Србије у „Трилатерарну комисију“. Ова организација у Србији делује од 2009 године, а њени формални оснивачи су, поред осталог, и чланови масонске Регуларне велике ложе Србије (председник је сам Велики Мајстор, др Петар Костић).
Без намере да се сада бавимо овом евро-атлантском испоставом у Србији, треба рећи да садашња српска влада, поред Зоране Михајловић, има на местима државних секретара још три члана ове организације. Овде ћемо поменути Дејана Новаковића, једног од оснивача „East West Bridge“-а и генералног секретара српског огранка Трилатерале, кога је Михајловићева именовала за државног секретара у Министарству енергетике. (3)
Дакле, више од две године пре непосредног преузимања власти од стране СНС-а Зорана Михајловић се, под окриљем ове странке, припремала за своју мисију напада на Јужни ток. Како би њено поље деловања за ту прилику биле што шире она је, крајем августа 2012, на предлог Вучића именована за гувернера Србије у Европској банци за обнову и развој (ЕБРД) (4), коју је покушала да уведе у инвестициони циклус Јужног тока како би се избегло да овај пројекат буде директна руска инвестиција. На срећу, сви њени покушаји да се омете и поремети планирани ток овог пројекта за сада су остали безуспешни. Наравно, борба на овом пољу ће се наставити и биће вођена све док не потече гас, а вероватно и након тога.
Но, да се вратимо улози СНС-а у предстојећој евроатлантској офанзиви. Евидентна је намера Запада да ова странка и њен лидер Александар Вучић буду носиоци тог пројекта, што је и логично узимајући у обзир величину и рејтинг странке. Наиме, у овом тренутку ово је једина странка која има довољно снаге и коалиционог потенцијала да изнесе улазак у власт странкама евроатлантске оријентације које немају подршку бирачког тела за прелазак цензуса (попут Драшковићевог СПО-а), или су на његовој граници (попут Јовановићевог ЛДП-а, и Љајићевог СДПС-а), што је стратешки веома важно за Брисел.
У том смислу Вучић је већ активирао Вука Драшковића „успаваног“ након Тадићевог пада, и он своју кукавну ролу већ игра на страницама српских таблоида, а обавио је и разговоре са Чедомиром Јовановићем, након којих је овај изашао са платформом „Договор“ која управо позива на стварање нечега што бисмо могли назвати евроатлантским фронтом. Све више медијског простора добија и војвођански сепаратиста Ненад Чанак, који поред уобичајених антируских иступа (сада су му мета НИС и Чепурин), тај простор користи и за неодмерено хваљење Александра Вучића, што је свакако неуобичајено, с обзиром на њихове односе у прошлости и ставове Вучића о статусу Војводине (барем оне познате).
Како би предупредио ширење незадовољства старијих чланова странке због овако отвореног приближавања људима и странкама које је до јуче називао издајничким, Вучић је расписао изборну скупштину СНС-а са намером да утврди лојалну страначку структуру, која ће у потпуности следити његово окретање новим „савезницима“ . У том смислу треба имати велики опрез према наводном сукобу Вучић-Цвијан, којим се замагљују стварни циљеви изборне скупштине СНС-а.
Евидентно је да се унутрашње прегруписавање врши и у ДС-у, где је почела демонтажа Драгана Ђиласа који очигледно није имао довољно слуха за стратешке интересе Брисела, будући да је заоштрио реторику према Вучићу и Чедомиру Јовановићу у тренутку када Брисел ужурбано збија редове. Иначе, Демократска странка која је до пре две године, била највећа узданица евроатлантизма у Србији, под Ђиласом је доживела страховити пад рејтинга и одлив чланства, али сама та чињеница није превише сметала Бриселу, с обзиром да је процес усмераван тако да је одлив ДС-а углавном значио прилив СНС-а (у ову странку прелазили су и читави локални одбори ДС-а), па стратешки интереси евро-атлантизма нису били угрожени. Такође, како је већ поменуто, Вучић је у потпуности сачувао све кадрове ове странке битне за евроатлантске интеграције Србије, што и није чудно с обзиром на исте менторе.
Истина, извесно изненађење представља превремено враћање у игру баш Бориса Тадића, с обзиром да период „тишине“ (рециклаже) политичара истрошених у глобалистичким процесима обично траје бар дупло дуже, али то је само показатељ колико се Бриселу жури, односно колико је уздрман првим варом Јужног тока. Од Тадића се очекује да смањи тензије према СНС-у и ЛДП-у, обезбеди јачање рејтинга странке, али и да крене у константни притисак на Томислава Николића, с обзиром да је у овом тренутку Николић превише лагодно позициониран са аспекта бриселских интереса, што се показало код ситуације са Јужним током.
Сва политичка престројавања евро-атлантских снага у Србији указују да се, са аспекта Брисела, политичка мисија Ивице Дачића приближава крају и да се овај интересџија прерачунао када је веровао да ће му обављање напрљавијег дела посла око предаје Космета, дати у Бриселу довољан политички кредит да Бајатовића усмери на Исток, а Ружића на Запад. То се код њих не прашта. Како ће се то одразити на његову личну и политичку судбину остаје да се види, али сигурно је да ће му на планираним изборима требати јако, јако, добар резултат како би избегао претећи лош сценарио.
Наведеном политичком прегруписавању евроатлантских снага у Србији свакако треба додати и недавно враћање на српске просторе Владимира Бебе Поповића, који је 06.12.2013. и званично отворио канцеларије свог Института за јавну политику у Београду (5). Некадашњи секретар Бироа за комуникације у влади Зорана Ђинђића, кога је бивши српски премијер отпустио због умешаности у бројне афере везане за нелегална прислушкивања и медијске манипулације (6), одавно је у служби евроатлантизма, а слови за великог мајстора тзв. „прљавих кампања“ које се одликују великом агресивношћу и бескурпулозношћу. Његово ангажовање у Београду, прво после злогласне акције „Сабља“, свакако није случајно и добар је показатељ да евроатлантисти неће бирати средства да остваре своје интересе.
У ишчекивању избора
Евидентно је, а вероватно и нормално, да су геостратешког значаја Јужног тока далеко свеснији бриселски идеолози него српски грађани. Међутим, након неуспеха свих покушаја Зоране Михајловић да Јужни ток заустави на границама Србије, а мора се признати да јој није недостајало ни упорности ни идеја, грађанима ове, од уступака и понижења, уморне земље постало је јасно да братска, словенска и православна Русија није ни тако далека, ни тако незаинтересована за ове просторе како су им годинама предочавали бриселски плаћеници. Лаж је начета и на њој се неће моћи седети још дуго, посебно након дешавања у Украјини, чије је руководство простом рачуницом дошло до тога да одбаци непристојну понуду Брисела.
Путинова Русија је у свом наступу јасна и конкретна, а просечан човек у Србији добро зна да се чак и у време санкција боље хранио, лепше облачио и организованије лечио, него после тринаест година евроатлантизма у Србији. И те чињенице постајаће свеснији свакога дана, сада када га је додирнула алтернатива у виду Јужног тока.
Отуда је реакција евроатлантских плаћеника (јер буквално сви они раде за новац иако тако воле да причају приче о европским идејама и вредностима), и њихових налогодаваца у виду пуне мобилизације и повезивања на свим нивоима, највећем од 2000-те, последица свести да им ситуација клизи из руку и да, на неминовним ванредним изборима, морају заиграти на све или ништа.
То, на све или ништа, буквално значи да мета њиховог деловања неће бити само друге политичке опције, већ буквално читав народ који ће бити изложен свим видовима политичких и психолошких манипулација, претњи и притисака. Ако они добију већину, какву прижељкују, над Србијом ће се опасно надвити сенка евроатлантског тоталитаризма, коју већ наслућујемо у иступима Александра Вучића.
Али, верујем да неће! Са Русијом иза себе Србија је превазилазила и тежа искушења, и веће недаће. А квислинга је увек било и биће…
Одреднице :
(1) – Тависток Институт за међуљудске односе – главна глобалистичка установа за проучавање и праћење практичне примене специјалних психолошких операција у глобалистичким процесима, која кроз мрежу својих установа у свету утире пут новом светском поретку.
(2) – Википедиа –http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
(3) Срђан Ного – „Трилатерална комисија у Србији …“
(4) – ЕБРД – Европска банка за обнову и развој формирана 1991 године са седиштем у Лондону, наводно са намером да олакшава транзиције седам централно-планских привреда бивших социјалистичких република на тржишну привреду.
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/339410/Zorana-Mihajlovic-guverner-Srbije-u-EBRD
(5) Мондо 06.12.2013
http://mondo.rs/a640605/Info/Srbija/Beba-Popovic-Institut-nikad-nece-biti-stranka.html
(6) http://iwpr.net/sr/report-news/srbija-djindjic-se-odrice-bebinih-usluga
Драган Милашановић
Фонд Стартешке Културе
