Сеоска жена је потпуно заборављена и занемарена у српском друштву

Дан Анке Остојић, шездесетчетворогодишње домаћице из Мокре Горе, почиње у рану зору. Намирује стоку, припрема доручак за укућане, испраћа их на посао, окопава башту, брине о унуцима. Она нема времена за јутарњу кафу и остале „мале радости“ како би јој…

Дан Анке Остојић, шездесетчетворогодишње домаћице из Мокре Горе, почиње у рану зору. Намирује стоку, припрема доручак за укућане, испраћа их на посао, окопава башту, брине о унуцима. Она нема времена за јутарњу кафу и остале „мале радости“ како би јој радни дан започео што лепше. Тешко је, каже, али је навикла, јер се послови неће сами завршити. Иако смо једна од најаграрнијих и најруралнијих земаља Европе, сеоска жена је потпуно заборављена и занемарена у српском друштву.

Повољан положај Мокре Горе (између Таре и Златибора) и чињеница да је последњих деценија постала права туристичка атракција захваљујући Kустуричином Дрвенграду и обновљеној Шарганској осмици наводи на закључак да су жене прилично задовољне животом овде. Међутим, да ли је заиста тако?Девојке су се овде удавале младе, биле су послушне супруге и брижне мајке које су биле дужне да васпитавају своју децу. Анка Остојић се удала са тек 18 година. Никад није радила и данас живи са сином, снајом и унуцима. „Никад нисам имала своје паре“, каже. „Нисам била у могућности да уплаћујем бар пољопривредну пензију, тако да данас зависим од сина и снаје“. Њен покојни муж је једини био запослен, али свекар је у ствари био глава породице. Њему се предавала сва зарада, каже Анка за иСербиа, па је била принуђена да стално тражи паре од њега.

Милица Филиповић (84) цео свој живот је провела у Мокрој Гори и добро се сећа периода када се живело у задругама у којој је било некад и по 18 чланова, где је жена била мученица, радила и служила друге од ране зоре па до мрклог мрака. До 1946. године правни положај жена је био уређен Српским грађанским закоником, према коме је жена удајом губила општу пословну способност, изједначавала се са малолетником и била у потпуности потчињена мужу.

Такође, владала је огромна неписменост међу женском децом, јер њихови родитељи нису схватали какав значај има школовање.

„Нису ми давали да идем у школу, а ја сам много волела да учим“, присећа се Милица Филиповић. „Једва су ме моји пустили да завршим бар основну школу, док многе моје другарице су је напуштале после четвртог разреда. Уместо тога, морале смо да учимо хеклање и плетење, да чувамо стоку.”

После Другог светског рата отвара се фабрика „Kотроман“ која је запослила велики део мушке популације и тиме утицала на промену положаја жене – постале су активније у пољопривреди. Тако се и бака Даринка (76) присећа да је поред деце и кућних обавеза била приморана да обавља послове на њиви, често и на рачун свог сна.

„Ја сам била задужена за њиву, кућу, доручак, ручак и вечеру. Све је морало да буде спремљено на време, а у исто време кућа да блиста. Васпитавала сам децу, намиривала стоку, чак сам и трудна копала. Све је зависило од мене“, прича Даринка.

Још једна последица индустријализације је масовни бег са села, али и промена става родитеља према школовању женске деце – не само да су завршавале основну школу, већ се све више девојчица одлучивало за наставак свог школовања. Школа је на тај начин постала потенцијална нада за бољу будућност девојака са села. Ипак, за жене су остали резервисани највише такозвани женски послови.

„Овде жене могу да се запосле само као куварице, конобарице, чистачице, у шпедицији, на наплатним рампама на царини, рецепцији. Само једна жена се налази на руководећем положају као заменица директора, али она није из Мокре Горе“ , каже за наш портал, Бранка Јакшић (43), иначе градско дете, али из љубави према мужу већ двадесет година живи на селу.

Поред тога, захваљујући Дрвенграду, Мокра Гора је добила и садржаје карактеристичне за град: хотел, галерију слика, библиотеку, биоксоп (дневно приказивање филмова, али према речима запослених најчешћи посетиоци су млади), национални ресторан, теретану (углавном је посећују мушкарци). Што се тиче здраствене услуге постоји само доктор опште праксе, за све остале прегледе морају да иду у Ужице. Некад су имали и ултразвук (поклон Емира Kустурице), али одавно не ради.

И поред свих ових промена и погодности, многе од њих ретко излазе и слободно време највише проводе у гледању серија или испијању кафа са комшиницама. Само понекад нађу времена да оду на пиће у кафић са пријатељицама и понекад са мужем. Ова врста забаве је ипак резервисана за омладину, којима је одлазак у кафиће или кафане скоро и једини облик друштвеног живота.

Јасни Марковић (24) је остало још само да дипломира на Економском факултету у Kрагујевцу. Надала се да ће отворити сопствени бизнис и остати у Мокрој Гори, али је већ у старту морала да одустане од свог сна, јер јој је банка отежавала подизање кредита. Зато ће запослење морати да потражи у Ужицу, али се нада да неће морати да напусти Мокру Гору. Овде има све, каже, амбуланту, апотеку, добро снабдевене продавнице, кафиће, добру повезаност са градом, разне активности постоје на Мећавнику, а и воли миран живот на селу.

Разлике између младости данашњих и некадашњих сеоских девојака су „ко небо и земља“. Писменост и знања које су жене стекле школовањем, као и њихов рад изван имања дефинитивно су повећали степен њихове независности.

KВАЛИТЕТ ЖИВЉЕЊА У СЕЛИМА ШИРОМ СРБИЈЕ

Kад је квалитет и начин живљења у питању, он није исти у свим селима и крајевима из више разлога: близина већих насеља и градова, туризам, изолованост, инфраструктура, могућност запослења и слично. Данас су многа села напуштена (подаци из 2011. године кажу да у 1.961 селу не живи нико), у 200 села нема ниједног становника млађег од 20 година, нека су толико забачена да деца морају да пешаче и по 20 километара до најближе школе (на пример, село Товрљане у општини Прокупље), у некима скоро и да нема женске популације, па су мушкарци принуђени да „увозе“ младе, док нека села још увек покушавају да пронађу начин за унапређење квалитета живота.

У својим текстовима које објављује на порталу Макроекономија Бранислав Гулан, члан Одбора за село САНУ тако наводи пример Луковске бање код Kуршумлије, где су саграђена два хотела која користе изворе термалне воде. Нема незапослених, а становници су постали деоничари у хотелу. Или пример села Рајно поље удаљено девет километара од Лесковца, који протеклих седамдесет година броји око 700 становника, док исељавања нема.

ШТА KАЖЕ ЗАKОН?

Kако ниједан закон у Србији не препознаје пољопривреднице као посебну категорију, оне немају право на трудничко ни породиљско одсуство, боловање, а деца не остварују право на додатак ако родитељи имају хектар пољопривредног земљишта. На овај проблем је указала и доскорашња министарка пољопривреде, Снежана Богосављевић-Бошковић.

„Чак ни власнице пољопривредних газдинстава, а њих је тек 17 одсто, немају право на породиљско одсуство, јер по Закону о раду нису у радном односу. При том, држави плаћају доприносе за здравствено и пензијско осигурање, једнако као свака запослена жена или предузетница.“, казала је Богосављевић-Бошковић, а њену изјаву је пренео портал Агросмарт.

Статистика! Истраживање које је пре осам година обавила група за развојну иницијативу „Секонс“ открило је да тек 17 одсто жена су власнице кућа у којима живе и да не поседују земљиште (84%), нити средства за производњу. У извештају се посебно истиче податак да 74 одсто сеоских жена има статус „помажућег члана домаћинства“ – оне раде на имању, али нису плаћене јер не производе директан профит. Даље, чак 93 одсто не уплаћује пензионо и инвалидско осигурање, а петина жена нема здраствену књижицу, па се лече саме.
Још увек највећи број мушкараца који живе на селу одлучује о расподели новца који зараде сви чланови домаћинства. Па у немалом броју села жене сву своју зараду морају да дају главном мушкарцу у кући – мужу, оцу, свекру, брату.

Због своје економске зависности, често су и жртве породичног насиља. Социолошкиња Љубица Рајковић је објавила прошле године своју студију о положају сеоских жена у Централној Србији у којој каже да је чак 95 одсто испитаних жена изјавило да их је муж бар једном истукао.

Забрињава чињеница да се о овом проблему мало говори. Један од великих проблема представља њихова необавештеност – често имају недовољно или никакво знање о својим правима, сигурним кућама, као и о функционисању институција. Стога је потребно да удружења за женска права прошире свој утицај и до руралних подручја. Други проблем је и сама средина која на жену жртву насиља гледа као на кривца, па у већини случајева нема коме да се обрати за помоћ, већ је принуђена да трпи.

Оно што би држава требала у блиској будућности да уради јесте да законски регулише положај пољопривредница. То би значило да имају права на коришћење бесплатне здраствене заштите, да им се омогући лакши приступ кредитима, олакшати запошљавање или отварање сопственог бизниса.

Такође, женска сеоска популација показује спремност да прихвата нова знања и неопходно је понудити програме усавршавања. Модернизација села и живота на селу у целини подразумева и родну равноправност у кући, домаћинству, локалној заједници, општини. И због тога, основна реформа која треба да претходи свим осталим је промена самог начина размишљања и ослобађање од стереотипа да су сеоске жене примитивне, лоше образоване и непрогресивне.

Маја је антрополошкиња, књишки мољац и фудбалски фанатик, у слободно време црта, пије кафу, чита стрипове и гледа филмове.

Извор: иСербиа.рс