Не тако давно, немачки министар одбране Борис Писториус изјавио је: „Европска унија би требало да буде спремна за рат до краја деценије“. У Берлину су почели да говоре о повратку опште војне обавезе и припреми за супротстављање Москви. Слична осећања су и у Пољској. Али, да ли се ради само о догађајима у Украјини? Шта је узрок пораста Европске конфликтности? О томе за Руску газету говори стручњак за међународне односе Сергеј Караганов.
С обзиром на тренутну тешку спољнополитичку ситуацију, да ли постоји потреба за концептуално другачијом теоријом одвраћања у односу на руске непријатеље како би се зауставила растућа конфронтација у раним фазама и обесхрабрили наши противници од жеље за сукобом?
– Европска, а пре свега немачка, елита је у стању историјског неуспеха. Недостаје основа њихове петстогодишње доминације, њен темељ – војна надмоћ – на којој је изграђена економска, политичка и културна доминација Запада. Уз помоћ те предности, они су преливали национални производ света у своју корист. У почетку су пљачкали колоније, а касније су чинили то исто, али софистициранијим методама.
Садашње западне елите не могу да се изборе са лавином проблема који расту у њиховим друштвима. Ово укључује смањење средње класе и растућу неједнакост. Готово све њихове иницијативе пропадају. ЕУ полако, али сигурно – као што сви знају – иде ка распаду. Због тога европске елите већ петнаестак година исказују непријатељство према Русији. Њима је потребан спољни непријатељ (шеф европске дипломатије Ђозеп Борељ је свет који окружује Европу назвао џунглом, прим. аут). Некада је немачка канцеларка Ангела Меркел рекла да су санкције које је усвојила ЕУ неопходне, пре свега, како би се ЕУ ујединила и спречио њен распад.
Немачка и европска елита доживљавају комплекс инфериорности у ситуацији која је за њих чудовишна – у тренутку када Европу претичу сви. Не само Кинези и Американци, већ и многе друге земље. Захваљујући томе што је Русија ослободила свет од „западног јарма”, државе Глобалног Југа или, како их ја зовем, земље „Светске већине”, престале су да буду потчињене Европи.
Претња која долази од Европе је губитак страха Старог света од оружаних сукоба. А ово је веома опасно. Истовремено, Европа је, да подсетим, постала исходиште најстрашнијих невоља у историји човечанства. Сада се у Украјини води борба не само за интересе Русије, за интересе њене безбедности, већ и за спречавање нове светске конфронтације. Њена претња је све већа. Укључујући и очајничке противмере које Запад предузима да би одржао своју доминацију. Садашње европске елите, штавише, пропадају и губе утицај у свету у много већој мери него америчке.
Русија води своју борбу и води је успешно. Делујемо довољно самоуверено да отрезнимо ове западне елите како не би покренуле још један светски сукоб, у очајању због својих неуспеха. Не смемо заборавити да су те исте европске елите у прошлом веку започеле два светска рата у једној генерацији. А сада је квалитет ових елита постао још нижи у односу на прошли век.
Говорите ли о духовном и политичком поразу Европе као свршеном чину?
–Да, и то је застрашујуће. Ипак смо и ми део европске културе. Али, надам се да ће кроз низ криза у Европи за 20 година, релативно говорећи, превладати здраве снаге. И тргнути се из своје пропасти, укључујући моралну.
За сада видимо формирање нове гвоздене завесе према Русији. На Западу покушавају да „укину” Русију, укључујући и у области културе, у сфери наших вредности. У медијима се дешава циљана дехуманизација Руса. Да ли треба да реагујемо као у огледалу и „прецртамо” Запад?
– Ни у ком случају. Запад сада спушта гвоздену завесу, пре свега зато што смо ми у Русији прави Европљани. Здрави смо. И желе да се изолују од здравих сила. Друго, Запад спушта ову завесу – још чвршће него што је то било за време Хладног рата – како би мобилисао своје становништво за непријатељство. Али не треба нам војна конфронтација са Западом, ми ћемо се ослонити на политику обуздавања да спречимо најгоре.
У сваком случају, наравно, нећемо поништити своју европску историју. Да, завршили смо своје европско путовање. Претпостављам да се то мало отегло, можда век. Али без европског калемљења, европске културе, ми не бисмо постали тако велика сила. Не бисмо имали Достојевског, Толстоја, Пушкина, Блока. Стога ћемо у себи сачувати европску културу коју, изгледа, Европа покушава да напусти. Али ипак се надам да Европа неће сасвим одустати од себе. Уосталом, Европа не укида само руску културу – она укида и сопствену културу. Она поништава културу која се углавном заснива на љубави и хришћанским вредностима. Она поништава своју историју, уништава своје споменике. Нећемо одбацити своје европске корене уподобљујући се европским свињаријама.
Али увек сам се противио гледању на Запад искључиво с гађењем. То не треба да се ради. На тај начин ћемо бити слични њима. А они сада клизају у неизбежну фашизацију. Не требају нам све заразе које су биле и које се шире из Европе. Укључујући наново растућу заразу фашизмом.
У 2023. години стари конфликти су се одмрзавали, демонстративно су се стварале претпоставке за нове – ту је и предвидиво експлозивни палестинско-израелски сукоб, и низ ратова у Африци, и више локалних сукоба у Авганистану, Ираку, Сирији. Хоће ли се то кретање наставити?
– У текућој години то још неће постати лавина. Али сасвим је јасно да ће се то увећавати како се тектонске плоче испод светског система буду померале. Русија је сада много боље припремљена за овај период него пре само неколико година. Војна операција коју спроводимо у Украјини има за циљ, између осталог, да припреми земљу за живот у будућем веома опасном свету. Чистимо своју елиту, истерујемо из ње корумпиране, прозападне елементе.
Оживљавамо привреду. Оживљавамо војну силу. Оживљавамо дух Русије. Сада смо много боље припремљени да бранимо своје интересе у свету него што смо били пре свега неколико година. Живимо у земљи која се поново развија и која храбро гледа у будућност. Специјална војна операција нам помаже да се очистимо од западњака и западњаштва и помаже нам да пронађемо своје ново место у историји. И, коначно, да се учврстимо у војном погледу.
Да ли се слажете да ће од 2024. године свет ући у период дуготрајних сукоба? Да ли човечанство данас има политичку вољу да промени ову ситуацију?
– Наравно, ушли смо у еру дуготрајних сукоба. Али, за њих смо спремнији него икада раније. Чини ми се да, држећи курс обуздавања Запада, успостављајући односе са братском Кином, ми сада постајемо осовина света, која сваког може да спречи да склизне у глобалну катастрофу. Али за то су потребни напори како би се отрезнили наши противници на Западу.
Ушли смо у борбу која мора да спаси свет. А можда је мисија Русије да ослободи свет од „западног јарма” – да га спаси од невоља које долазе услед промена које се дешавају у свету, а које већ изазивају велика трвења. Претња добрим делом долази од очајничког контранапада Запада, који устрајава да задржи своју петстогодишњу доминацију, која му је омогућила да пљачка цео свет.
Видимо да су се на Западу појавиле нове вредности, укључујући и негирање свега људског и божанског у човеку. Западне елите су почеле да предохрањују ђубре (од ђубрити), прим.прев.) и узгајају ове антивредности, а гуше нормалне (вредности). Дакле, пред нама је тежак период, али надам се да ћемо се сачувати и помоћи свету да спасе човека у човеку.
Наравно да је један од многих проблема које свет сада доживљава системска криза светске економије због бесконачног раста потрошње. Ова потрошња уништава саму природу. Човек, ипак, није саздан само да конзумира, да види смисао постојања у куповини нових ствари.
У интервјуу за Интерфакс, заменик министра спољних послова Сергеј Рјабков повезао је могуће будуће напуштање антируског курса САД и њихових штићеника са „сменом генерација” на Западу. Али, да ли смена елита на Западу – ако до ње дође – може дати подстицај смањењу напетости? На пример, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок рођена је 1980. године и припада новој генерацији, али њени ставови су радикалнији од ставова других „јастребова” из прошлости. Са ваше тачке гледишта, да ли је на Западу остало здраворазумских, способних за договоре политичара?
– Верујем да данас имамо посла, на Западу, са две генерације елита које су већ прилично дубоко деградиране. И са којима се, нажалост, највероватније неће бити могуће договорити. Али и даље верујем да ће се друштва и народи – укључујући и Европу – вратити нормалним вредностима. Али то ће, наравно, захтевати смену генерација елита. Слажем се са Сергејом Рјабковом да ће ово бити дуг период. Али надам се да Европа, а можда ни САД, неће доћи у потпуно безизлазно стање. А национално здраве снаге ће се, ипак, вратити на власт у Европи.
Али не верујем у то да су праве прагматичне, понављам, националне снаге способне да дођу на власт у Европи у ближој будућности. Зато верујем да ако се икада поведе реч о нормалним односима између Русије и Запада, биће потребно најмање генерација и по. Односно, говоримо о 20 година.
Морамо схватити да нам Запад сада није потребан. Узели смо све што је било корисно са овог дивног европског путовања које је започео Петар Велики. А сада треба да се вратимо себи – извору величине Русије. То је, наравно, овладавање Сибиром. Његов нови развој, што значи достизање нових хоризоната. Морамо запамтити да ми нисмо само Европљани, колико евроазијска земља. Непрестано подсећам да је Александар Невски путовао годину и по дана, прво кроз централну Азију, а затим кроз јужни Сибир на путу до Каракорума, престонице Монголског царства. У ствари, он је био први руски Сибирац.
Враћајући се у Сибир, на Урал, градећи нове путеве, нову индустрију – ми се враћамо себи, пореклу своје петстогодишње величине. Управо пошто је овладала Сибиром, Русија је стекла снагу и могућност да постане велика држава.
Колико је разумно деценијама заборављати „европе”?
– Ни у ком случају не треба заборавити старо свето камење Европе о коме је говорио Достојевски. Они су део нашег идентитета. И сам волим Европу, посебно Венецију. Овај град је био део Пута свиле, а преко њега и велике азијске цивилизације. Иначе, она је тада својим развојем превазилазила европску. Још пре 150-200 година оријентација ка Европи била је знак модернизације и напретка. Али већ дуже време, а још више сада, таква оријентација је знак интелектуалне и моралне заосталости. Нема потребе да поричете своје европске корене, на њих морате пазити. Уосталом, Европа нам је много дала, али Русија треба да иде напред. А напред, то значи не на Запад – већ на исток и југ. Ту је будућност човечанства.
Уговор о стратешком офанзивном наоружању истиче 2026. Шта је следеће? Можемо ли у условима правног нихилизма од стране Запада да рачунамо на нове међудржавне споразуме у војној сфери? Или је, до успостављања новог светског поретка и као последица новог „статуса кво”, човечанство осуђено на неконтролисану трку у наоружању?
– Бесмислено је преговарати са садашњим западним елитама. У својим публикацијама позивам западну олигархију да смени ове елите, јер су опасне и за њих саме, и надам се да ће таква промена почети пре или касније. Зато што су се садашње владајуће западне елите толико дубоко дегенерисале да је са њима немогуће преговарати. Наравно, морате разговарати са њима.
Уосталом, поред нуклеарног оружја, појавиле су се и сасвим друге претње. Догодила се „револуција дронова”. Појавило се сајбер оружје. Појавила се вештачка интелигенција. Појавило се биолошко оружје, које такође може да запрети човечанству страшним катастрофама. Русија треба да развије нову теорију за обуздавање свих ових претњи. Радимо на томе, укључујући и нови Институт за међународну војну економију и стратегију. Ми то радимо и наставићемо још више да то радимо са интелектуалним елитама земаља светске већине. То су, пре свега, наши кинески и индијски пријатељи. О томе ћемо разговарати са нашим пакистанским и арапским колегама. Запад нам још не може понудити ништа конструктивно. Али ми не затварамо врата.
У догледно време, нажалост, у начелу не може бити озбиљних међудржавних споразума у области ограничења наоружања. Једноставно зато што се ни не зна шта и како ограничити. Али морамо да развијемо нове приступе и усадимо реалније погледе нашим партнерима широм света. Чак је технички немогуће рачунати на било какве споразуме о ограничењу наоружања у наредним годинама. Биће то само бесмислено губљење времена. Иако ће, можда, формалности ради, бити могуће водити неке преговоре. На пример, покушај забране нових праваца у трци у наоружању. Посебно ме брине биолошко оружје, оружје у свемиру. Нешто се може учинити у овом правцу. Али сада Русија треба, пре свега, да развије нови концепт одвраћања, који ће имати не само војни, већ и психолошки, политички и морални аспект.
Да ли су преурањене процене да су се на Западу помирили са поразом Кијева? И да глобални Југ поуздано побеђује западни свет.
Сједињеним Америчким Државама конфронтација у Украјини је корисна. За европске елите то је једини спас од избегавања моралног краха. Због тога ће они још дуго подржавати сукоб у Украјини. У таквој ситуацији треба одлучно деловати и на терену и на пољу стратешког одвраћања како бисмо што пре постигли циљеве које смо поставили. Истовремено, морамо разумети да светска већина нема апсолутно никакву намеру да се бори против Запада. Многе земље су заинтересоване за развој трговинских и других односа с њим. Дакле, светска већина јесу саборци, али не и савезници Русије. Зато морамо да делујемо оштро, али разборито. Готово сам сигуран да ћемо правилном политиком обуздавања и активном политиком на пољима Украјине успети да сломимо вољу за опасним отпором Запада.
Данас је у свету свако за себе. Ово је величанствени вишеполарни, разнобојни свет. То не значи да ће за 20 година постојати неки блокови, укључујући и условно проруски блок. Морамо пронаћи себе, схватити ко смо. Велика евроазијска сила, северна Евроазија. Ослободилац народа, гарант мира и војно-политичко језгро Светске већине. Ова нам је улога суђена. Осим тога, ми смо, због културне отворености коју смо добили, опет; од наше историје, јединствено припремљени за овај свет. Ми смо верски отворени. Ми смо национално отворени. Ово је све што сада бранимо. И све више схватамо да су код нас главни руски дух и руска култура. Сви смо ми Руси – руски Руси, руски Татари, руски Чечени, руски Јакути… По мом мишљењу, поново се налазимо. А у Нову годину улазим са усхићењем и оптимизмом. Русија се поново рађа. Ово је апсолутно очигледно.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Превод: Дарослав Гужвић/Стање Ствари
