Шешељ: Од ортодоксног марксисте-лењинисте до српског националисте

Србија се чудила и чуди конвертитству Александра Вучића који је веома брзо и то у року од пар година прешао пут од жестоког српског националисте до ЕУ евнуха. То конвертитство међутим никада није чудило оне упућеније који су добро познавали политички развој Александра Вучића и политички развој његовог политичког оца Војислава Шешеља. 

Чудили су сви одреда како је тако жестоки националиста готово преко ноћи постао ЕУ евнух а да се нико није запитао од кога је он то могао да научи? Као најбољи ђак човека који је у Србију и Београд дошао са пластичном кесом а који данас ни сам не зна ни колико је богат и шта све има. Војислав Шешељ је у Србију стигао као политички дисидент из БиХ где је због немогућности напредовања био у сукобу са тадашњом врхушком босанских комуниста. 

Оно што многи тада а ни данас не схватају је чињеница да Војислав Шешељ тада са Поздерцом и његовим евет ефендијама није ушао у сукоб као српски националиста већ као проверни кадар КП БиХ. Шешељев сукоб са тадашњом врхушком босанских комуниста није био идеолошке природе већ личне. Није ту стајао Србин наспрам Муслимана већ су један наспрам другог стајали млади и ватрени марксиста-лењиниста и матори превејани комунистички и партијски кадрови.

Шешељ је у Србију дошао после покушаја да се пробије у хрватску културно-политичку елиту што је било без успеха. Бар оног спољног  и видљивог који би био награђен некаквим намештењем на важној партијској и државној функцији. Пошто је покушај пробоја у Хрватској прошао без успеха млађани босански марксиста-лењиниста који се тада иначе изјашањавао као Југословен се упутио у Београд где је заштиту добио од једног старијег марксисте-лењисте под именом Добрица Чосић. Чосић је младог колегу из БиХ узео у заштиту и помогао му да се снађе у Београду. Ту му је при руци био и будући кум Вук Драшковић такође један од проверених партијских и комунистичких кадрова. 

У његовој књизи “Освајање слободе”, штампаној 1988. године, Шешељ објављује и свој интервју лондонском “Обзерверу”. Он, дословце, каже: “Од малена сам васпитаван у комунистичком духу, кроз укупан образовни систем, омладинске радне акције, партизанске маршеве, феријална љетовања, доступну литературу итд. Као убеђени комуниста, марксиста и лењиниста, био сам активиста омладинске и партијске организације. Писао сам у основи апологетске текстове политичко-теоријске и социолошке садржине и објављивао их у низу југословенских листова и часописа”.

Шешељ је иначе 1987. године постао и члан Хрватског социолошког друштва. Тада је одмах по пријему у ту организацију упућен и на некакву обуку у Западну Немачку, град Манхајм. Нико не зна о каквој се ту обуци тачно радило и шта су то Немци тада обучавали Шешеља.

Углавном у Србији је успео да доспе у јавни, друштвени и политички живот уз помоћ проверених комунистичких кадрова који су га и здушно материјално помогли.

Вучић је значи итеткако од кога имао и могао да се научи политичком и идеолошком конвертитству. Само још будала може да верује да је Шешељ од ортодоскног марксисте-лењисисте за мање од две године прерастао у српског националисту и четника и то само због личних проблем које је имао са босанском комунистичком врхушком јер он до 1988. године није ни знао да се прекрсти по православном обреду већ су га томе у порти манастира Љубостиња учили Данко Поповић, Милан Комненић и Вук Драшковић.

Шешељ је заједно са Вуком Драшковићем одлично послужио тадашњој комунистичкој врхушци у Србији која је преко њих двојице уз помоћ обавештајних и пропагандних операција успела да више од две деценије спречи формирање и рад аутентичних српских политичких организација. На том послу он и кумови и данас предано раде. Питање је само ко их данас контролише и са њима управља и по чијој музици они играју. Јер музика по којој они играју дефинитивно није српска.

Милинко Милинчић, Србија данас