А Орловат, надомак Зрењанина, данас се можда не би ни знало да се понајвише не спомиње као место рођења једног од највећих српских сликара реалиста Уроша Предића (1857-1953). Ту је недавно обележена и шездесетогодишњица његове смрти.
Али, заправо – на какав траг о овом значајном и изузетно скромном сликару намерник може да наиђе у овом банатском селу? Више је него скроман.
На уласку у Орловат омања табла у облику сликарске палете путника обавештава: „Завичај Уроша Предића“. Амбиције Орловаћана су веће. О свом трошку су мермером обложили породичну гробницу Предића. Иницирали градњу спомен-куће, родитељског дома Урошевог.
Конкретно, али једино уз помоћ тамошњег свештеника Рајка Срдића највише може да се „прочита“ у самој цркви где је у 72. години Предић осликао иконостас и једну од ниша у параклицима храма. Како је Урош Предић за светачке ликове на својим бројним иконостасима подоста користио локално становништво, овде је он оставио и својеврсну посвету својим родитељима. У једној од две нише насликао је Свету Параскеву – супротно уобичајеном клишеу – као старицу. Параскева заправо јесте портрет његове мајке за коју је био јако везан. Ту снажну везу потврђује и марамица нађена у његовом легату којом је, како је сам записао на комаду папира нађеном уз њу – обрисао последње сузе умирућој мајци. У другој ниши сликарски стил јасно „казује“ да Светог Саву, тај робусни лик није радила Урошева рука. Фреска је дело сликара Косте Ванђеловића Штипљанина. Ипак, тај Свети Сава, са ликом Урошевог оца Петра, свештеника у Орловату, рађен је по његовом цртежу. На самом иконостасу у лику Св. Николе је портрет његовог деде. Можда су међу анђелима и његове две сестрице умрле у раној младости.
О атмосфери у којој је Урош растао и формирао се може да се сазна подоста – индиректно. Најпре да Орловат није тек тамо нека селендра сведочи и Јеванђеље које се чува у црквеном сефу. Тешко, оковано у право сребро, украшено још са полудрагим камењем, штампано је у Москви 1773. – по наруџбини из Орловата! То говори о моћи овог насеља, као и велики парк из 18. века, пројектован у француском стилу са ронделама и спиралама шимшира, старим дрвећем прецизно испланираним, али и младим самониклим. Поред парка је црква у српско-моравском стилу из 1927, подигнута на темељима старије, мање барокне цркве у којој је служио Урошев отац. Ту су и Соколски дом са великом салом, па започета спомен-кућа Предића, кућа Граничне страже из 1799, коју је црква откупила 1908. и сад је дом локалног пароха. Дијагонално од будуће спомен-куће, за коју данас нема новца, кућа Бошка Станкова.
– Е, овде је била кућа Предића коју су од његовог синовца Светозара 1927. купили мој деда и отац – прича времешни Бошко који се још сећа „чика Уроша“.
Наиме, две ратне зиме 1942. и 1943, „чика Урош“ је провео у кући свог пријатеља, али је свратио и два пута да обиђе место свог раног детињства. Оба пута по Бошковој причи, који је тада имао 10 година, његови родитељи су га задржали на вечери и питали га шта да му спреме, а Урош је увек желео „куљу и млеко“.
Станкови су на месту Предићеве изградили нову кућу (и она је данас стара) али о негдашњем дому и животу Предића на овом месту највише „зна“ прастари, џиновски дуд усред дворишта.
ДУБОКА СЕТА
СВЕТА Петка која је за поколења сачувала лик Урошеве мајке, одише нежношћу. Смештена је у банатски пејзаж у ком се добро види Орловат с црквом и Вршачки брег у даљини. Ово вредно дело, међутим, видно пропада: боја се љуспа и отпада. Свештеник Рајко Срдић каже да су се обраћали и покрајинском и републичком заводу молећи за стручну помоћ. Долазили су и експерти… Али ништа се није померило са мртве тачке. Предић је 7. септембра 1949. дошао да обиђе Орловат и иконостас – своје дело. Тад је записао: „Лик Богородице је један од мојих најуспелијих радова, са изразом неке дубоке сете која се опажа тек кад се дуже загледа у њено лице“.
ЖИВОТ
УроШ Предић је рођен 1857. године у Орловату. Основну школу је похађао у Црепаји, а гимназију у Панчеву. Студије је завршио на бечкој сликарској академији, где је касније радио као асистент.
У току свог скоро једновековног живота живео је и радио у Бечу, Београду, Новом Саду, Бечеју и Орловату. Аутор је великог броја иконостаса, портрета и историјских жанр-дела, од којих су најпознатија „Косовка девојка“, „Весела браћа, жалосна им мајка“ и „На студенцу“. Предић је изабран за редовног члана Српске краљевске академије 1910. године. Један је од оснивача друштва Лада и Удружења ликовних уметника. Умро је 1953. године, у 96. години, и по сопственој жељи сахрањен је на месном гробљу у Орловату.
САХРАНА
У свом тестаменту Урош Предић обавештава родбину да је на захтев Орловаћана пристао да буде сахрањен у свом родном месту у породичној гробници. Наводећи сваку и најмању појединост везану за „будући догађај“ он поручује: „Родбини и пријатељима нарочито наглашавам, да је сасвим довољно, ако буду присуствовали опелу у београдској мртвачници, те да је после сувишно да се бацају у трошкове и досаду око пратње до Орловата“.
Од Бошка Станкова сазнајемо да је родбина дошла на сахрану…
– Било их је око 40, моји су им овде у дворишту под дудом спремили јело и пиће, па ту им је био дом предака. Али, кад су одлазили нико од њих није упитао: „Дугујемо ли шта?“
(у уторак: Од Баната до Беча)
Новости