Шеста рунда Бриселских преговора: затишје пред буру?

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 07.03.2013

Да ли ће Београд и Приштина успети да потпишу политички споразум до 15. априла? Следећег дана Европска комисија треба да обелодани свој редовни извештај о перспективама интеграција. У том, за Србију “прворазредном” датуму – одређује се почетак преговора о приступању Европској Унији. Претходни документ стар пола године поставио је предуслов Србији да нормализује односе са Приштином. Последњих недеља та “нормализација” добила је веома конкретне обрисе. То је, као минимум, одлука српске владе да распусти српске органе самоуправе на северу Космета, а као максимум – позитиван одговор Београда на Косовску кандидатуру за столицу у УН. По изворима из Брисела српских медија – потребни билатерални споразум мора бити оформљен или у писаном или у “неком другом облику”.[1]

Ако су истините информације о 15 априлу као завршном дану “помирења” између Београда и Приштине, онда то српску владу ставља пред практично Хамлетовску дилему. Тим пре што руководство ЕУ и Приштине не оставља српској страни слободу маневра, практично захтевајући да се одобри интеграција косметских Срба у самопроглашене косовско-албанске структуре.

О томе да српско руководство још није усвојило консолидовану одлуку о наредним корацима у вези са Косметом, сведочи разочарење – за Брисел и Приштину – резултатима шесте рунде Бриселских преговора одржане 4. марта. По информацијама којима располажемо, за разлику од претходних рунди, овај пут никакав – чак ни чисто формалан – договор није постигнут. Као што је веома тачно приметила водећа приштинска газета на албанском језику “Коха диторе” – “једина ствар која уједињује три главне персоне у дијалогу (Дачић, Тачи, Ештон – П.И.), огледа се у њиховој сагласности да је “напредак” постигнут, али су разлике у њиховим позицијама остале”.[2]

Ситуација се одвија на такав начин да последњи косметски “Рубикон” за данашњу владу Србије, прелази управо преко косметских Срба – чак не ни преко косовског захтева за столицом у УН. Уколико Београд да своју принципијелну сагласност на распуштање органа самоуправе, укључујући и Скупштину српских општина – даље признавање Косова де факто постаје – извините за каламбур – свршен чин.

Шеф косовске владе Хашим Тачи не сумња да ће Београд пристати на све што се тиче, по његовим речима “паралелних структура” Северног Косова. Обраћајући се посланицима Скупштине Косова, он је отворено подвукао: “Ми морамо прихватити чињеницу да Србија још увек није признала Косово, али смо уверени да процес нормализације доводи до логичног завршетка – признања Косова”.[3]

Са терминолошке тачке гледишта дискусија се води око сличних појмова “Асоцијација општина са српском већином” (Тачи) или “Заједница српских општина на Косову и Метохији” (Дачић).[4] Међутим, за Србију је у суштини кључни проблем Устава. По тумачењу косовско-албанске стране, органи самоуправе косметских Срба ће имати овлашћења “невладиних организација” лишени било какве извршне или законодавне власти.[5] То значи да ће они деловати у оквирима “устава” и других законодавних аката самопроглашене државе “Република Косово” а не Устава Србије, као што је то била ситуација последњих година.

Ипак, будући статус косметских Срба – само је један од аспеката тог “косовског пројекта” чијем брзом окончању данас теже САД и ЕУ. Други аспект је – спремност Запада да Бриселске преговоре и завршни споразум искористи за “преформатирање” остатка Србије. Ради се пре свега о пружању истих таквих пуномоћја Албанцима на југу Србије у општинама Прешево, Медвеђа, Бујановац, какве добију косметски Срби. По речима Хајредина Кучија, потпредседника Косова, може се радити о Асоцијацији албанских општина. По његовом сведочењу, слично решење ће подржати ЕУ пошто са формалне тачке гледишта она одговара Европској конвенцији о локалној самоуправи.[6]

Процедурална основа за преформатирање три јужносрпске општине, такође је већ спремна. Одговарајући захтев треба да стигне од јединог албанског посланика у Парламенту Србије Ризе Хаљимија. У том документу биће прописана обавеза да “статус Срба на северу (Космета – П.И.) одговара статусу Албанаца у Србији”.[7] Овако постављено питањеочигледно представља најдугорочнију последицу садашњих Бриселских преговора. То отвара могућности за широке геополитичке сценарије који могу дати Србији одређене политичке и територијалне бонусе – разуме се уз услов подршке од стране Русије. Могуће да ће предстојеће заседање СБ УН предвиђено за другу половину марта, разјаснити питање о перспективама преуређења Севера Космета, Југа Србије и других рејона Балкана, у складу са “Бриселским духом”.