Јавном расправом на друштвеним мрежама о побуни фриленсера који нису плаћали порез доминирају напади фриленсера који јесу плаћали порез. „Зашто да се њима опрости, кад сам ја плаћао? Онда да се мени врати!“
Ова љутња је потпуно разумљива, јер ко плаћа порезе има више трошкове пословања, а самим тим и више цене, док они који раде на црно могу да смање своје цене, и тако постају нелојална конкуренција која отима клијенте платишама. Зато порез мора да се плати, али он мора бити РАЗУМАН, за разлику од овога што ми у Србији имамо. Не може се од фриленсера очекивати да од сваких зарађених 10.000 динара 6.000 динара дају држави, а задрже само 4.000. То је и неправедно и неразумно.
Мене у очај баца чињеница да у свему томе нико не види да је ОСНОВНИ ПРОБЛЕМ то сто власт субвенцијама (које се мере на десетине хиљада евра по отвореном радном месту) практично ОСЛОБАЂА тзв. „стране инвеститоре“ (велике мултинационалне корпорације) плаћања тих истих пореза и доприноса, и да управо зато власт мора да седне на кичму фриленсерима и домаћим предузетницима, да би попунила рупу у буџету. Јер, „страни инвеститори“ те субвенције користе да држави каобајаги плате неразумно високе порезе и доприносе које свако запошљавање са собом носи. Kажем „каобајаги“, јер овде је реч о простом пресипању из шупљег у празно, у буџет се као порез врати оно што је из буџета као субвенција узето. Никакве користи од тога.
Фриленсери који имају клијенте у иностранству УНОСЕ НОВАЦ У ЗЕМЉУ и тако подижу домаћу потрошњу, подстичући тако раст домаће привреде. „Страни инвеститори“ профит који овде остваре ИЗНОСЕ ИЗ ЗЕМЉЕ и троше га у својим матичним државама. Годишње се на име оствареног профита из Србије изнесе милијарду и по евра. Тако Србија практично подстиче привредни раст страних држава (углавном Немачке, јер су њихове компаније најприсутније). Ако је потребно иког подстаћи пореским олакшицама, онда су то они који УНОСЕ новац у земљу, а не они који ИЗНОСЕ новац из земље, као што је то сад случај.
Сести на кичму фриленсерима и предузетницима, а „субвенционисати“ велике мултинационалне корпорације представља погубну политику по било какав развој домаће привреде. То иде на руку само претварању Србије у земљу јефтине радне снаге, јер привлачи „стране инвеститоре“ који су у потрази за робљем. С таквом политиком нико у Србији не може се надати било каквом просперитету – закуцани смо где смо, не можемо се значајно развити никада. Осуђени смо на осредњи живот с осредњим примањима, који се током економских криза претвара у борбу за пуко преживљавање.
Нама је потребна реформа пореског система која ће привилеговати домаћег привредника, а не иностране мултинационалне корпорације. ЂБ је свој предлог праведног и разумног пореског система који ће подстаћи домаћу привреду изнео још 2014. године.
Извор: Бранка Стаменковић
