Након вицепремијеровог обиласка севера јужне српске покрајине милион се гласова и различитих извештаја, што медијских што оних од стране појединаца, зачуло. И од толике буке вероватно ни они што су, што званично што незванично, обезбеђивали вицепремијера, не би могли тачно да кажу шта се тамо ког ђавола дешавало. Жандармерија и Звонкови момци, извесни Зељо и типови о којима не треба писати, различите изјаве присуствјућих на састанку. Извештаји писани пре него је састанак завршен.
На ТВ станицама могла се чути опрезна изјава Оливера Ивановића (нешто на тему државничке храбрсти вицепремијера) и Пантића, заменика директора непостојеће Канцеларије за КиМ. Неки оф – медији пренели су интервју Марка Јакшића, где овај говори како вицепремијер заправо дошао да прети.
Коме? И зашто? И да ли заиста има потребе убеђивати представнике Срба са Севера у оно што је било јасно и пре две, и три и пет година. И раније. Грађани Севера увелико имају косовске личне карте, свеснији су ситуације него било ко од оних који их бране и оних који им објашњавају оно што је очигледно.
Коме се заправо Вучић обраћао? Ја не знам. Медијима у Београду? Грађанима Србије који одавно не схватају ни шта је с Косовом, ни зашто, ни о чему се ради? Људима с којима је седео на Косову? Обезбеђењу? Звонку Веселиновићу? Коме? Политичким противницима у престоници?
Србе са Севера, причам о грађанима, нема потребе да убеђује. Знају они то још од времена када је он Тадића и остале називао издајницима.
Парафразираћу молбу директора позоришта у Косовској Митровици, објављену пре неких недељу дана у најстаријем листу. Каже, отприлике, да је њима (Косовцима) потребан период рековалесценције, након вишедеценијске овисности о Србији.
Дакле, заиста више нема потребе претити (нека похапси криминалце уместо да их узима за неформално обезбеђење), нема потребе показивати силу над одавно пораженим, нема потребе имитирати дијалог када је све већ одлучено – јер тај дијалог нема сврху ни значај, треба се извинити, баш као што се председник лепо извинио у Сарајеву, али овај пут Србима – у име Републике Србије. За вишедеценијско замлаћивање, за бесомучно лагање и држање у илузији да ће бити (остати) део Србије, за сав онај шверцерски патриотизам који је плашио грађане Севера и од којег нису могли да дигну главу и нису смели да прозборе реч, за бесмислене барикаде… За, дакле, све што је Србија урадила Србима с Косова.
Ако је могао Тома Бошњацима усред Сарајева, требало би и вицепремијер Србима са Косова. То би онда био храбар државнички гест. Не претити. Извинити се у име свих претходних влада које су од тог Севера направиле место толико сурово за живот, да се безбедније осећају они са Југа.
Ана Радмиловић
Балкан Магазин
