Притисци Грчке на данашњу државу Северну Македонију постоје од тренутка када је она прогласила независност од Југосалвије. Грци су, барем декларативно, имали проблем само са именом нове државе. Тај проблем је решен потписивањем Преспанског споразума јуна 2018. године.
Жеља за територијалним проширењем Грчке на области Македоније је званично престала након Првог светског рата. То наравно није спречило често насилну хеленизацију негрчког живља на територији коју је Грчка добила након балканских и Првог светског рата, посебно на територији Леринског округа, који је српска војска првобитно ослободила, али је дат Грцима због мишљења да ће Србија добити излаз на море у Албанији, али то је друга тема.
У последњих месец дана сведоци смо великих политичких притисака од стране Бугарске на Северну Македонију. Бугарски политичари и историчари гласно говоре оно што већина становника Бугарске мисли, а то је да Северни Македонци можда данас имају свој национални идентитет, али морају да признају да су настали од бугарског корена. Они тиме само настављају да показују територијалне и етничке аспирације настале још у 19. веку. Иако је у Србији, посебно код русофобног станонвишта, уврежено мишљење да је великобугарска идеја производ Санстефанског мира, она је већ тада постојала готово деценију.
Ови притисци довели су до низа апсурдних ситуација где данашњи Северномакедонски националисти, у мајицама са грбом ВМРО, уз химну ВМРО, у позадини спаљују бугарске заставе. Внутрашња Македонска Револуционарна Организација или ВМРО је била милитантни експонент бугарских претензија на целокупну историјску област Македоније. Касније је ова организација из националне прерасла у чисто терористичку. На територији Пиринске Македоније, која је данас у саставу Бугарске, могуће је изјаснити се као Бугарин, Турчин или Ром.
Територија Републике Северне Македоније обухвата оно што је Краљевина Србија добила након балканских ратова користећи историјско право на ослобођење Старе и Јужне Србије. На тој територији, Срби данас чине нешто преко 1% становништва. Српска православна црква је забрањена на тој територији. Од поделе територије 1913. године, једино су Срби изгубили оно што су ослободили и успут је на том подручију настала нова нација која сматра Србе за окупаторе. Нико од српске елите није јавно осудио огромне историјске лажи које говоре, у првом реду, Северни Македонци, а са њима и Бугари. Добар део Срба не сматра територију Вардарске Македоније као историјски део српских земаља. Још мање сматрају народ на тој територији као део српског етничког корпуса, често говорећи ,,Ма ја тај њихов језик и не разумем, нису то Срби”. Ретки су они Срби, који на путу за своја омиљена летовалишта у Грчкој, мало скрену са пута и посете Зебрњак, Лесново, Псачу, Матејчу, Удово, Нагоричане.
Чини се да, осим појединих историчара и свега пар организација и страница на друштвеним мрежама, нико не помиње историју српског народа на том простору. Овдашња јавност би можда требало да научи да није свако помињање историјсксих чињеница позив на ирендентизам.