Северна Митровица, наша Колумбија: Зашто се Срби највише плаше Срба

У Митровици, у погребној поворци за телом Оливера Ивановића, било је десетак хиљада људи. Чуло се понегде, причају, само стругање ђонова о нераван асфалт. И ништа више, никакав звук.

„Нормално је”, каже Сања Соврлић, млада и ангажована новинарка, „да у таквим приликама буде тишина. Али ово није била таква, уобичајена тишина. Ово је било посебно, језиво! Пријатељица с којом сам била у пратњи, шапнула ми је: `Не жалимо ми Оливера… ми ово жалимо себе!`”

Оливер Ивановић, истакнути представник Срба с Косова, у опозицији према званичној политици Београда, убијен је у уторак, 16. јануара 2018. У среду је била та поворка, дан касније је сахрањен у Београду. Сања Соврлић ово ми прича у петак.

Тема нашег разговора, рекао сам јој, биће: „Зашто је Оливер у септембру, у великом интервјуу за недељник Време, рекао да се Срби у Митровици не боје Албанаца, већ Срба…”

Нађи на Гуглу

На прсте једне руке могу се набројати Срби из Митровице спремни да јавно изнесу став супротстављен званичној политици Београда.

Сања је одмах пристала на разговор, као и Марко Јакшић, млади блогер и сарадник убијеног Оливера Ивановића. Са мном је пристао да отворено прича још само један човек и то само зато што се знамо од малих ногу. Уз услов да му не помињем име…

Претукли су га пре две-три године. Фрацтурае сцапулае и фрацтура цостарум, прелом лопатице и прелом ребра.

„Знаш ли ко те је тукао?” питам пријатеља. Одмахује руком, каже: „Пусти…”

„Зашто?” непристојан сам.

„Бавио сам се политиком…”, осмехне се подругљиво. Себи се руга. Ја ћутим, он наставља сам: „Излечили су ме. Шест недеља сам носио завоје, сад ми је добро – политика ме више не занима. А раме боли кад се мења време…”

Али, горчина је остала, зато је и пристао на разговор.

„Увек је било оних који профитирају на патриотизму, није то српски проналазак. Не мораш далеко да идеш, ено ти тамо…”, показује цигаретом на албански део Митровице с друге стране Ибра.

„Тачи, Харадинај, сви они одреда… Код нас је био Аркан… Ови нови, истина, нису тај формат, али руку на срце, ни они који су их измислили нису Милошевићи… Где су били раније и шта су радили, да ли им је због нечег било суђено… Данас се свашта прича. Зна онај ко треба, свакако.”

У граду се за њих први пут чуло 2013. године. У априлу је потписан Бриселски споразум, а у новембру су одржани први избори по косовским законима. Из Београда је кренула агресивна кампања да се споразум подржи, победа на изборима постављена је као питање живота и смрти.

„Е, тад су на сцену ступили они: кога је требало купити – купили су; кога је требало уплашити – уплашили су; да се запали аутомобил – палили су; да се пребију најгласнији – пребили су… А Београд је умео да се одужи и сви су они постали бизнисмени са разгранатим пословима”, прича ми пријатељ.

„Који они”, питам, а мој саговорник заћути.

Кроз стакло излога гледа низ празну улицу украшену заставама Републике Србије и несвестан колико га то одаје, масира залечено раме.

„Нађи на Гуглу”, каже, остављајући ме у недоумици да ли се руга.

Пребијања, паљевине, претње

Хроника насиља на северу Косова једнолична је: пребијање, паљевина, претња, пребијање, паљевина…

У мају 2017. нападнут председник штрајкачког одбора Економске школе Александар Јанићијевић, након што је указао на проблеме који у њиховој школи трају већ дуже време.

Јанићијевића су позвали телефоном да дође у центар града, а тамо су после претњи пуцали у њега. У школи су тада новинарима рекли да се ради о нападу „неформалног центра моћи”, без детаља, додајући да „сви знамо ко су”.

У јануару 2017. из аутомобила извучен и претучен народни посланик Бојан Торбица.

У септембру 2017. бившег ректора приштинског универзитета и професора Економског факултета Срећка Милачића пред самом зградом овог факултета напале су три непознате особе.

У јулу 2017. запаљен је аутомобил лекару Драгиши Миловићу, страначком колеги Оливера Ивановића.

И Оливеров аутомобил је горео у септембру прошле године.

У интервју „Времену”, Оливер Ивановић је рекао:

„У последњих пар година у Митровици смо имали бројне случајеве паљења аутомобила, бацања ручних бомби и два неразјашњена убиства. Све се то дешава на територији од два и по квадратна километра, која је потпуно покривена сигурносним камерама. Очигледно је да се полиција боји да се не замери починиоцима, или су починиоци увезани са безбедносним структурама.”

Рада Трајковић, бивша посланица у Скупштини Косова, изјавила је да је „јавна тајна да суштинску власт на северу Косова и Метохији спроводи Милан Радојичић, који у међународној заједници важи за човека из мафије, а да власт не спроводи званично изабрани председници општина.

Од Радојичића, рекла је она, зависи постављање директора, одлучивање о тендерима, али и формирање владе Косова.

Да је Слоба имао Путина

Тог петка, на Богојављење, на вештачком језеру Газиводе пре подне млади Срби пливали су до крста баченог у воду, а увече у  Митровици, на главном шеталишту, никог није било. У кафићима, с једне и друге стране, конобари су се досађивали.

У новом ултрафенси ресторану „Греј” десетак ошишаних младића седело је доконо на кожним столицама, као да одрађују смену, и нико ништа не пије. Других гостију нема. Кажу да Марко Ђурић, директор Владине канцеларије за Косово и Метохију увек ту навраћа када је у Митровици.

Прескакао сам гвоздене греде и шут да бих дошао до почетка моста на Ибру, и тај део је због нечег био у мраку. Као да смо погасили светла и да се правимо да нисмо код куће, наспрам албанске стране, где су све сијалице биле укључене…

Добар део тротоара главне улице Краља Петра, некада Маршала Тита, заузеле су пиљаре са богатом, али истоветном понудом: свуда у истој амбалажи увезена зелена салата, кромпир у истоветним џаковима и подједнако зелене банане. Као да су сви купили од једног велепродавца. Ослушкивао сам језик пиљара: свуда српски…

Последњих тристотинак метара улице, пре моста, недавно је претворено у пешачку зону. Од кичме саобраћаја направљена је слепа улица.

„Овим путем више нећу проћи”, каже једна популарна песма која се пева уз хармонику.

Та слика: поплочана (неквалитетно) улица, без хлада лети, са дрвеним клупама на којима нико никада не седи, више него хиљаду речи говори о „интеграцији” на Косову. Али опрез – није немогуће да преко ноћи буде асфалтирана и опет отворена за саобраћај…

Од Видовдана 2016. у центру града је споменик кнезу Лазару. На постаменту вишем од највишег човека стоји десетметарски Кнез с руком испруженом према југу. Званично тумачење је „ка Газиместану”.

До споменика допире песма из кафане „Север”. Унутра, иза неугледних врата и излога двадесетак мушкараца и ниједна жена. Иако је тек касно поподне, весеље је у пуном јеку.

У другој једној кафани, двестотинак метара даље, игра се томбола. Четири кафе и киселе воде – око двеста динара, цене прилагођене редовним гостима.

„Нема нама ништа без Вучића”, каже Радован Самарџић који је читав радни век провео у „Трепчи”.

„И без Путина”, додаје Вукомир Јакшић, његов вршњак, некадашњи пословођа у највећем митровачком трговинском предузећу „Лукс”.

Милан Марковић, милиционер до пензије, врти главом: „Да је Слоба имао Путина, другу песму бисмо смо ми певали. Овако, богами, не знам…”

„А ови ваши, какви су?” питам.

Гледамо кроз прљаво стакло: избори су били у октобру, а на бандерама још висе постери са ликом председника општине Горана Ракића. Није се штедело на квалитету папира…

„А какви ће бити… Политичари ко политичари…”, резервисани су.

Онда купују нове листиће и намештају наочаре…

И ником ништа

Са Сањом Соврлић разговарам у кафе-галерији у главној улици. Пријатно место, тихи џез из звучника.

Митровица је, каже, од 1979. до 1989. године, имала двадесеточлани Биг бенд. У то време – она је млада, ово је чула па препричава – такве саставе у Југославији имали су још само Београд, Нови Сад, Сарајево и Љубљана. Чинили су га и Срби и Албанци, а било је и Турака… „А данас, данас је то другачији град…”

На северу Косова, каже Сања Соврлић, не живи се добро, наравно, али живи се боље, уверена је, него у градовима у унутрашњости Србије.

Велики новац пристиже. Даје Влада Србије, даје међународна заједница, а ту је и Фонд за развој севера Косова, установљен Бриселским споразумом од дажбина прикупљених на прелазима Брњак и Јариње… Али, радна места се не отварају, нових производних погона нема. Одговор који „покрива” све је да се гради „инфраструктура”: водоводи, путеви…

У јесен прошле године Северна Митровица добила је нову аутобуску станицу, пошто је стара остала с оне стране Ибра. Лепо здање са каменим подом у великом пријемном холу… али иза стаклених шалтера нико не седи. Не раде, карте се купују код возача. Нема ни реда вожње, отворен је само бифе…

„Нема тендера који није намештен. Тако се плаћају услуге јаким људима на терену”, каже мој друг.

А Сања Соврлић ми прича о човеку који је у Зубином Потоку пошао у општину да се пријави за учешће на једном тендеру. Испред општине, у сред дана, маскирана особа пресретне га, попрска сузавцем, и отме му документацију.

„И?”

„И ником ништа…”

Оливер Ивановић и Иван Стамболић

„Ко је убио Оливера Ивановића?” питам у пола гласа.

Напољу сунчано, али мој пријатељ осећа да ће се време променити. Масира раме и каже тихо:

„Народ овде најмање сумња на Албанце…”

„Зашто би неко убио Оливера Ивановића?”

Марко Јакшић, одборник у Скупштини општини Митровице на листи Оливера Ивановића, слеже раменима:

„Не знам. Никоме није дуговао паре, није се бавио бизнисом. Чак и политика? Ми смо на последњим изборима освојили петнаест одсто гласова, Оливер је јавно признао тај резултат, поручио је да ћемо бити конструктивна опозиција: хвалићемо добре потезе власти, и критиковати лоше…  Не знам, никоме није био претња, једино… Једино ако се нису бојали неких следећих избора, јер и осећање слободе се шири као и страх. Можда су га убили јер је био међу најквалитетнијим људима у Митровици… Не знам… Стварно не знам…”

„Као што је убијен Иван Стамболић”, нудим одговор.

„Можда… Ни он никоме није био директна претња за власт.”

Марко Јакшић запослен је у суду као административни радник и због сукоба интереса морао је да се одрекне или посла или одборничког мандата. Определио се за суд, због знатно веће плате, а онда је убијен Оливер Ивановић.

„Одлучио сам да наставим политички рад. Мислим да је то једини људски избор после овога што се десило…”

Прича ми да су га као одборника позвали на састанак политичких представника са севера Косова са председником Александром Вучићем, одржан 20. јануара на Техничком факултету, и да још не зна да ли да иде.

После чујем да је отишао.

На друштвеним мрежама дели се фотографија на којој се виде сви представници како су устали да поздраве Вучића, само Марко, из протеста, седи. У маси стојећих фигура, назире се његово теме. Замислим како му је било тада и преплави ме талас симпатије за овог младог човека… И туга.

„Косово није тема која занима Београд, свесна сам ја тога одлично”, каже Сања Соврлић. „Али Београд мора да зна да ће му се брзо дешавати оно што се овде већ догађа. Кад је властима тако требало, ноћу су, без сведока, уклонили земљану барикаду испред моста на Ибру. После су тако порушили Савамалу… А избори у Пећинцима били су пресликани митровачки избори…”

Записујем и климам главом, одобравајући.

Онда се у једном тренутку уплашимо од предвиђања будућности из аналогија…

Настане тишина, па изненадни удар ветра јако затресе улазна врата.

„Зима је”, кажем бесмислено.

Момчило Петровић, јавно.рс

Фото: Лаyла Бараке