ТОКОМ протеклих неколико месеци, представници Европске уније и немачке Савезне владе су у више наврата наглашавали да Србија мора да уведе санкције Русије, тврдећи да је то законска обавеза ваше земље као кандидата за улазак у ЕУ. Комесар ЕУ за суседску политику и преговоре о проширењу Јоханес Хан, рекао је то управо за „Новости“, на пример. Ипак, како је немачка влада сада присиљена да призна, Србија у ствари, нема обавезу да то учини.
Српски односи са Русијом су добри и Србија је важан партнер за Москву на Балкану. Постоји много разлога за ово партнерство – а један је питање Косова. За разлику од многих земаља ЕУ и НАТО, Руска Федерација још није признала нелегално отцепљење Косова и Метохије. Москва и Београд инсистирају да се међународно право поштује – и имају све разлоге за то.
Прикључивањем Организацији за колективну безбедност и сарадњу прошле године, Београд је показао да постоје алтернативе чланству у НАТО, које се често користи као карта за бржи улазак у ЕУ.
Владу Србије, као и све остале, обавезују међународни уговори. Када би Србија сада поништила економске споразуме и прекинула претходну позитивну сарадњу са Русијом, то би угрозило и међународну сарадњу Србије са другима, која се базира на поверењу.
Ипак, циљ ближих веза са ЕУ не сме бити да се Србија претвори у вазалну државу Уније. Србији је потребна економска сарадња са Русијом, као и са ЕУ. Обе стране нуде инвестициони капитал и извозна тржишта. Русија је за Србију четврто по величини извозно тржиште, као и трећи по величини увозни партнер. С обзиром на ове економске реалности, позивајући на прекид у везама између ове две земље је равно економском самоубиству Србије.
Као и по питању Косова, немачка влада ће додатно повећати притисак на Србију. Циљ је да се Србија – као и Украјина, Молдавија и Грузија – склони из економске и политичке сфере руског утицаја. Могу само да упозоравам против такве политике ескалације, коју настављају савезни канцелар Ангела Меркел и њен шеф дипломатије, господин Штајнмајер. Свако ко сматра да Русија – највећа земља Европе у смислу величине и чињенице да је међу првих пет економија на континенту – може бити изгурана из великог дела Европе само ће долити уље на ватру нових конфликата.
Намера је да се Србија примора да због могућег уласка у ЕУ безусловно следи политику Уније када је реч о санкцијама Русији. Као и признавање једнострано проглашене независности Косова, прикључивање овој катастрофалној антируској политици поставља се као додатна препрека за Београд за улазак у ЕУ. Чак и кад би Србија испунила ове услове, не би добила никакву гаранцију да ће бити примљена у ЕУ. За мене је ова политика силе берлинске владе невероватна.
Такође је нејасно какву економску перспективу Србија има унутар ЕУ. Колапс хрватске бродоградње који се десио после њиховог приступања ЕУ, показује да чланство може често да покрене процес деиндустријализације. Најгори пример за то је Грчка, која се вратила на ниво економије у настајању, због драстичних мера штедње које подржава Европска комисија.
Догађаји у Украјини, где је немачка влада одиграла главну улогу у ескалацији ситуације, такође је имала своје корене политици „све или ништа“ која је примењивана према Кијеву.
Државама изван ЕУ дата је могућност избора: поклоните се диктату Берлина или очекујте да се суочите са последицама. А људи у Данбасу су платили цену – у облику бруталног грађанског рата.
Ипак, влада у Берлину и ЕК у Бриселу морају да схвате да мора да постоји алтернативни пут. Државе, попут Грузије, Молдавије и Србије, посебно могу деловати као посредници између Истока и Запада. Мора бити могуће да се подједнако тргује са обе стране и да инвестициони капитал подједнако тече из ЕУ и Русије.
Српска влада и грађани треба сами да доносе одлуке – а не да то чине бирократе у Бриселу и немачка влада.
Новости
