Шибицари

 Морам рећи да се искрено чудим чему се то наши политички „чимбеници” толико чуде у вези са нацртом преговарачке платформе ЕУ за поглавље 35 у преговорима са Србијом. Наводно – јер платформу за сада нико неће у целини да објави, већ се у јавност пушта дозирано и на кашичицу – од Србије се тражи да практично прихвати косовску независност, да преговоре у Бриселу више не воде „Београд” и „Приштина”, већ Србија и Косово, да се постојећи „административни прелази” претворе у граничне, да универзитет у Северној Митровици уђе у школски систем Косова и да здравство, енергетика и јавна предузећа функционишу по законима Косова.

Премијер Вучић је овај нацрт назвао „грозним папиром” и можемо му веровати да је тако. Али ни оно о чему је он – заједно са Дачићем – преговарао и што је потписивао у Бриселу 2013. и 2015. са становишта националних интереса и достојанства није било ништа боље. Па је ипак власт нападала и на црне листе стављала свакога ко би се тим споразумима супротставио.

Много тога се може и мора замерити бриселској и уопште западној политици према Србима и Србији последњих година и деценија. Али се не може рећи да су били превише нејасни и мистериозни када је реч о Косову, његовој независности и очекивањима од Србије у том погледу. Напротив, годинама је, од тзв. добро обавештених извора до највиших државних функционера, јасно и гласно поручивано да је косовска независност „неповратна” и да се од Србије очекује да заокруживање процеса те независности ни на који начин не омета.

Дакле, нема никаквог разлога за изненађење. Друга је ствар што би, повремено, понеки бриселски службеник – Штефан Филе или неко тог ранга – ставио покоји умирујући облог у виду изјаве како „нико од Србије не тражи да призна Косово”, за шта су се онда хватали власт, провладини медији и аналитичари. И заиста, готово нико не тражи да Србија Косово формално призна (то тек понекад изјаве приштински политичари, чисто да додају мало соли на рану), већ се „само” тражи да се Србија тој независности активно не противи, да не предузима ништа против ње и да не спречава пријем Косова у међународне организације.

Као што рекох, нема превише разлога за изненађење, али такође изгледа да има и све мање простора за фолирање. И то је оно што заправо највише смета и подиже температуру у владајућој елити. Не то што им траже – јер знају и они врло добро да Запад то тражи – већ што им се оставља све мање простора за прикривање да су они спремни да им то што се тражи испоруче уз нешто пренемагања и галаме за унутрашњу политичку употребу.

Истини за вољу, мора се рећи да није то фолирање почело са актуелном влашћу. Али није ни прекинуто као што је обећавано, већ је, штавише, у ту игру скривалице укључен и један број до тада, наизглед, патриотских и према владајућој косовској политици критичких медија и појединаца. И то је, бар са становишта твораца пројекта независног Косова, био готово генијалан потез. Јер једно је када бирачком телу, то да треба „прихватити реалност на терену” говоре Чеда Јовановић, Соња Лихт и Соња Бисерко, а друго када то исто, или нешто слично, каже неко попут Дрецуна, или „осведочени патриота” попут Вулина.

И не помажу ту благоглагољивост Марка Ђурића, опортунизам интелектуалне елите и правна еквилибристика једног броја судија Уставног суда. Када прихватите да неко добије међународни телефонски број, када му признате дипломе и документа, када пристанете да са севера КиМ повучете своје безбедносне и правосудне органе, када брутално натерате своје сународнике да изађу на локалне и парламентарне изборе које расписују органи „републике Косово”, када вам се борба за „српско Косово” сведе на јефтину мантру и селотејп траку (стикер) прелепљену преко косовских државних симбола на изјавама којима су одборници и посланици листе „Српска” прихватали своје мандате – па шта онда има да се љутите на било кога и шта да очекујете од Вашингтона, Брисела, Буркине Фасо и Вануатуа?

У суштини, актуелна власт са премијером на челу неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит” (који се смањује), „не дам Косово”, „не дам Газиводе”, док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

И тако збуњени српски гласач гледа дефицит, гледа „Парове”, „Фарму”, макете Београда на води, борбу против корупције и остале ријалитије које му власт непрестано приређује и не обраћа пажњу на отпуштања, ликвидације, „солидарне порезе”, бриселске споразуме, граничне прелазе на Јарињу, Косово у Међународном олимпијском комитету и Унеску, продају „Телекома”, повећање дуга, смањење плата и пензија.

Но, као и свака илузија, ни ово не може дуго, а поготово не вечно да траје, без обзира на то колико илузиониста био вешт. Зато се Вучићу и жури на изборе не би ли, док магија још колико-толико траје, обезбедио још један четворогодишњи мандат и поново на нулу ресетовао политички часовник. Па онда опет „неизвесност” око формирања владе, па опет нових „сто дана поштеде” и тако у круг, до последњег круга.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”