Преписка српских дипломата из представништава по свету с централом у Београду, налази се под шифрованом заштитом, а ствар је процене Министарства спољних послова у које дипломатске мисије се шаљу обучени шифранти, тврди „Политикин” извор из врха српске дипломатије. Полемике о наводно лакој читљивости наших дипломатских телеграма, извештаја и остале врсте поште, вођене су последњих дана, нарочито после тврдњи да су, после петооктобарских промена, нове власти шифрантима дали вољно, и осетљиве извештаје учинили видљивим многим страним очима.
Обавештајно-дипломатска школа мишљења која заступа став да су демократске власти наивно поверовале да Србија пред новостеченим западним земљама нема шта да крије, наводи да су неколико година после пада Милошевића, амбасаде и конзулати широм света остављени без криптозаштите. Према тим тврдњама, као и сведочењу у то време отпуштених дипломата, криптозаштита је враћена после одласка Горана Свилановића с места шефа дипломатије.
Евентуалну бојазан да би депеше наших дипломата могле бити лако читане, појачава чињеница да је Министарство спољних послова, од децембра 2007. године, усвајањем Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије, остало без своје обавештајне службе – чувеног СИД-а, односно Службе за истраживање и документацију. Наш извор из врха српске дипломатије, међутим, каже да СИД никада није имао везе с шифрама и криптозаштитом, већ је то било у надлежности Центра веза при Министарству спољних послова.
– Тако је и данас. У министарству постоје професионалци који раде само те послове, али њих нема у толиком броју да би били у свим амбасадама Србије. Ствар је процене министарства спољњих послова где ће се слати такав човек и где је потребна таква врста заштите. Подразумева се да амбасаде у најважнијим земљама за националне интересе Србије, имају такве људе у свом особљу. То, међутим, не значи да, ако негде немамо шифранта – да немамо шифру. Тада тај посао могу да раде и дипломате. Неко је из особља задужен да то што пошаље, обради на одговарајући сигуран начин. То, такође, није само наша пракса. И остале земље раде на сличан начин. Не шаљу све
државе шифроване поруке са сваке коте на свету – каже наш саговорник, прецизирајући: „Није исто слати поруке из, рецимо, темишварског конзулата и амбасаде у Триполију”.
Некадашњи шеф СИД-а Горан Петровић који је пре одласка на место првог шпијуна дипломатије, био први постпетооктобарски шеф ДБ-а, после смене Радета Марковића, потврђује да је недостатак финансија условио да одређена дипломатско-конзуларна представништва остану без заштићене врсте веза.
– Огромна већина порука из дипломатских представништава иде шифрованим путем. Смањење броја шифраната после петог октобра је имало везе с финансијама и кадровима, а не с причом о нашим пријатељима и непријатељима с запада. Нико није никада укинуо криптозаштиту. Забуна потиче одатле што су, услед штедње, највише отпуштани домари, возачи и – шифранти – наводи Петровић и подсећа да је пре Другог светског рата рата, наша амбасада у Берлину имала између 30 и 40 запослених. Данас, неколико пута мање.
Петровић каже да је, током његовог мандата у СИД-у, у једном дану, требало смањити број дипломата за чак око 300 места. То су били радници на месту безбедности и тада је, истиче Петровић, направљен „прави покољ безбедносних структура у Министарству спољних послова”. За утеху, и садашњи „Политикин” извор, и Горан Петровић, потврђују да у амбасадама у Вашингтону, Бриселу, Паризу, Лондону, или Москви, још нису редизајниране такозване криптособе, односно електронски центри опремљени радио-станицама, факсовима, принтерима, рачунарима. Ове просторије су, уз глуве собе – заштићене од прислушкивања – углавном најинтересантнија места за уши и очи странаца.
Дипломате зато знају да је немогуће емитовати дипломатски извештај без криптозаштите, јер је једноставно непристојно да једна земља остане без тајни или елементарне дипломатске дискреције. Зато би било заиста невероватно да наши службеници садржај неког важног разговора шаљу факсом или електронском поштом. Осим ако немају намеру да пишу за неки будући Викиликс.
Александар Апостоловски
